Dža­ba ši­rok osmi­jeh ako je vje­štač­ki. Mo­žda bi ne­ki vje­štač­ki zub i ’’mo­gao da pro­đe’’, ali osmi­jeh ni­ka­ko. Dža­ba za­vo­dlji­vi po­gled ako je is­pod vje­štač­kih obr­va, a bo­ga­mi i tre­pa­vi­ca. Uza­lud li­je­pi pr­sti u dru­štvu vje­štač­kih nok­ti­ju. O vje­štač­kim gru­di­ma sam pi­sa­la ’’kru­ni­sav­ši’’ ih pla­stič­nim bom­ba­ma, ali ne bih za­to da ih iz­o­sta­vim. Či­sto zbog do­mi­na­ci­je vje­štač­ke svi­je­sti u ovom vje­štač­kom svi­je­tu ko­ji nas okru­žu­je. U nje­mu ne­ma ni trun­ke du­še, ni ma­lo to­pli­ne, ži­vo­sti i šar­ma. Ne­ma uku­sa. Ne­ma ni mi­ri­sa. Ne­ma, jer vje­štač­ko cvi­je­će ne mi­ri­še.
Okre­nu­še svi­jet, a i svi­jest na­o­pač­ke ’’teh­no­lo­ški psi­hi­ja­tri i psi­ho­te­ra­pe­u­ti’’, a sve pri­rod­no, ži­vot­no i bo­gom da­no pro­gla­si­še ’’teh­no­lo­škim vi­škom’’. Vri­je­me kom­pju­te­ra i nje­go­vih ro­bo­ta oku­pi­ra­lo je i za­vla­da­lo pro­sto­ri­ma ljud­ske svi­je­sti i glav­ni je kri­vac za si­ste­mat­sko uni­šta­va­nje sve­ga što nas či­ni ljud­skim bi­ćem. Sve vje­štač­ko što sam na­bro­ja­la sa­mo je po­sle­di­ca nji­ho­vih ne­mi­lo­srd­nih ’’vi­ru­sa’’ uba­če­nih u na­še gla­ve. A vi­rus je gad­na stvar­ka, ra­za­ra sva­ki si­stem. Ja se i te ka­ko bri­nem za ovaj naš du­šev­ni i du­hov­ni si­stem.
Ra­ču­nar­ski si­stem me za­bri­nja­va­ju­će pod­sje­ća na ro­bo­vla­snič­ki. Ro­bo­vi smo nje­go­ve vla­da­vi­ne. Sve vi­še ne­moć­ni i da re­a­gu­je­mo i da se su­prot­sta­vi­mo. Ono što je naj­o­pa­sni­je- pri­je­ti nam osta­ja­nje na nji­ho­vom po­sje­du. Po­sta­vlja se pi­ta­nje- rob ili ro­bot? Za­što mi se či­ni da ov­dje uop­šte ne­ma raz­li­ke? Pa za­to što je i ne­ma, jer su je pro­gra­me­ri vje­štač­ke svi­je­sti pot­pu­no iz­jed­na­či­li. Zbog to­ga bi i te ka­ko tre­ba­lo da se pla­ši­mo kom­pju­te­ra i, ka­ko je na­zi­va­ju, vje­štač­ke in­te­li­gen­ci­je.
Ka­da Elon Musk, osni­vač kom­pa­ni­je ‘’Te­sla i Spa­ce X’’ go­vo­ri o bu­duć­no­sti svi ve­o­ma pa­žlji­vo slu­ša­ju. On ka­že, da mo­ra­mo bi­ti ve­o­ma pa­žlji­vi, jer je vje­štač­ka in­te­li­gen­ci­ja po­ten­ci­jal­no opa­sni­ja od nu­kle­ar­nog oruž­ja, i upo­re­đu­je in­te­li­gent­ne ro­bo­te sa de­mo­ni­ma. Sma­tra da je rat iz­me­đu lju­di i kom­pju­te­ra mo­guć u bu­duć­no­sti. Na­ža­lost, sli­je­po vje­ru­jem ovom struč­nja­ku i stre­pim da ova teh­no­lo­gi­ja mo­že da oži­vi de­mo­na i da mo­žda ne­će­mo mo­ći da ga kon­tro­li­še­mo. Neo­p­hod­no bi bi­lo da po­sto­ji ne­ko nad­gle­da­nje sve­ga sa stra­ne, mo­žda i na me­đu­na­rod­nom ni­vou, ka­ko bi­smo bi­li si­gur­ni da se ne­će ura­di­ti ne­što ne­pro­mi­šlje­no i glu­po. Da li Mar­ko ka­sno na Ko­so­vo sti­že? Pro­ba­ću, ipak, da vje­ru­jem u onu- da ni­kad ni­je ka­sno. Pro­ba­ću, ali ka­ko ne bi­ti za­bri­nut i po­ma­lo slu­đen, ka­da čo­vjek pro­či­ta ovo- ’’Fler­to­va­nje sa kom­pju­te­rom, pa čak i za­lju­blji­va­nje u nje­ga bi­će mo­gu­će za sa­mo pet­na­est go­di­na, pred­vi­đa­ju fu­tu­ri­sti.’’
Sre­ćom da sam sreć­no za­lju­blje­na u ži­vog čo­vje­ka, pa mo­gu da odah­nem, ali šta će bi­ti sa bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma!? Šta će bi­ti sa na­šom dje­com?
Na­uč­ni­ci tvr­de da će kom­pju­te­ri bi­ti na ljud­skom ni­vou, pa će 2029. go­di­ne bi­ti mo­gu­će da stu­pi­te u ve­zu s nji­ma?! Ka­da se ka­že na ljud­skom ni­vou, mi­sli se na emo­ci­o­nal­nu in­te­li­gen­ci­ju, tj. mo­guć­no­sti da is­pri­ča­ju ša­lu, da bu­du du­ho­vi­ti, ro­man­tič­ni, ljup­ki, sek­se­pil­ni itd. Iskre­no da vam ka­žem, zgro­že­na sam ovim pred­vi­đa­nji­ma i in­for­ma­ci­ja­ma, i ne znam je li mi kne­dla ve­ća u gr­lu ili u že­lu­cu. Ono što me, do­ne­kle, tje­ši je­ste to što moj or­ga­ni­zam, ipak ra­di na pri­rod­ni po­gon, pa mo­gu da od­re­a­gu­jem kao čo­vjek! Ali, pa­žnja! Ter­mi­na­to­ri svi­je­sti ne­će od­u­sta­ti, to je si­gur­no. Nji­hov glav­ni za­da­tak i kraj­nji cilj je­ste da po­sta­nu in­te­lek­tu­al­no su­per­i­or­ni­ji od nas. Mno­ge IT kom­pa­ni­je ula­žu ogro­man no­vac u raz­voj teh­no­lo­gi­je, ali ni­jed­na ne uzi­ma u ob­zir po­sle­di­ce ko­je bi ona mo­gla ima­ti. Ču­ve­ni fi­zi­čar Step­hen Haw­king upo­zo­ra­va nas da bi igra­nje sa vje­štač­kom in­te­li­gen­ci­jom mo­glo da nas do­đe gla­ve. On se pi­ta- Ka­da bi nam na­pred­na van­ze­malj­ska ci­vi­li­za­ci­ja po­sla­la po­ru­ku ko­ja ka­že da do­la­ze do nas za par de­se­ti­na go­di­na, da li bi­smo od­go­vo­ri­li ova­ko- ’’U re­du, ja­vi­te ka­da stig­ne­te, osta­vi­će­mo upa­lje­na svje­tla’’. Od­no­sno, on ka­že da uop­šte ni­smo sprem­ni na ove si­tu­a­ci­je. Da­kle, vri­je­me je da se sa­be­re­mo i poč­ne­mo kri­tič­ki da raz­mi­šlja­mo o tim di­gi­tal­nim pro­klet­ni­ci­ma ko­ji je­dva če­ka­ju da nas uni­šte.
Za­to, dra­gi mo­ji, ku­pi­te vo­lje­noj oso­bi svje­že cvi­je­će, ili ube­ri­te u ne­koj ba­šti! Raz­vu­ci­te ši­rok, zdrav i zvo­nak osmi­jeh! Za­gr­li­te di­je­te, dr­vo, za­gr­li­te pri­ro­du! Ne do­zvo­li­te da vam ro­bo­ti ka­žu ‚‘do­bar dan‘‘. Ka­ži­te vi nji­ma ‚‘zbo­gom‘‘. Ne­ka vam sva­ki dan bu­de pra­znik, kao što je i da­nas! Pra­znik lju­ba­vi i ži­vo­ta. Ja vam od sr­ca če­sti­tam. I ja i moj bič. Jer, vje­štač­ka svi­jest i vje­štač­ki svi­jet su kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek