Do­bra ko­lum­na vam je kao krat­ka suk­nja... Do­volj­no du­ga da po­kri­je te­mu, ali i do­volj­no krat­ka da odr­ži pa­žnju. Ne­u­mit­no, sva­ki ko­lum­ni­sta kad- tad za­đe u si­vu zo­nu. Po­sta­je pre­po­zna­tljiv po ob­li­ku no­sa sa kog sa­gle­da­va svi­jet. Stva­ri mu ili kli­ze do vr­ha sur­le, ili se za­dr­že na gr­bi. Usta­lje­ni stil i di­na­mi­ka ne­po­gre­ši­vo vo­de do “la­đe­nja” pu­bli­ke... Za­to se naj­ve­ći broj auto­ra tru­di da pra­ti po­li­tič­ke ak­tu­el­no­sti. Mi­sle da ta­ko osta­ju či­ta­ni i uva­že­ni stva­ra­o­ci. No, ta­da ne­mi­nov­no za­đu u još go­re sta­nje - cr­nu zo­nu. Svi­jet ga vi­di kao hro­ni­ča­ra iz sred­njeg vi­je­ka - onog što ob­ja­vlju­je ko­ga je smrt za­de­si­la. A šta je to, čo­če, s na­ma, pa i da­lje plu­ta­mo na ta­la­si­ma? Po­treb­nost. Na­še ri­je­či ni­su ni­šta dru­go do kap jo­da na sit­nim po­sje­ko­ti­na­ma. Sit­ni­ca ko­ja se ugla­vi u naj­ta­nji ras­cjep na bra­ni... pa po­ne­kom spri­je­či bu­ji­cu da ne po­ku­lja iza zi­do­va i po­lo­mi čem­pre­se. I kao ma­li sam znao da je že­lu­dac čud­na na­pra­va - mo­že da va­ri i ka­me­nje, ali se pre­vr­ne i u čvor za­mo­ta kad pro­či­ta po­gre­šne mi­sli. A tek kad vi­di gad­ne nju­ške.
Po­sto­je oni ko­ji mo­gu da sva­re mno­go to­ga... pre­li­sta­va­ju no­vi­ne i knji­ge s od­re­đe­nom la­ko­ćom ko­ju, opet, ve­ći­na ne po­sje­du­je. Iri­ta­bil­na cri­je­va su ne­ka­ko u sve­zi sa osje­tlji­vom du­šom. Ta­kvi­ma tre­ba do­zi­ra­ti isti­nu, da im se prav­do­lju­bi­vost ne pre­tvo­ri u ne­sno­snu muč­ni­nu. Aj­de da ih ma­lo te­sti­ra­mo, i bu­de­mo pilj­ka­vi u raz­ot­kri­va­nju ne­kih isti­na...
Ne znam šta je ključ za uspjeh, ali znam da je drum ka pro­pa­sti že­lja da udo­vo­lji­te svi­ma. Naj­te­ža stvar u ži­vo­tu je zna­ti ko­je mo­sto­ve pre­ći, a ko­je spa­li­ti. Ako stvar­no ne­što go­le­mo že­li­te, na­ći će­te na­či­na... u pro­tiv­nom će­te na­ći sa­mo oprav­da­nja za ne­po­ku­šaj. Ni­kad ne do­no­si­te per­ma­nent­ne od­lu­ke na osno­vu pri­vre­me­nih osje­ća­nja. Pra­vi pri­ja­te­lji vam za­bi­ju nož spri­je­da. I što da ne oče­ku­je­te mno­go od bli­skih lju­di - ako ste i sa­mi sprem­ni da za njih uči­ni­te mno­go vi­še. Zna­te one što gla­sno psu­ju, vri­šte ka­da se smi­ju, vi­ču ka­da vo­le, la­ju ka­da vo­ze, gr­me ka­da se lju­te... e ta­kvi naj­ti­še, ali naj­du­že pla­ču. Ne­ki lju­di, ma ko­li­ko da osta­re, ni­ka­da ne iz­gu­be od lje­po­te - sa­mo je pre­mje­ste s li­ca na sr­ce. Za sva­ki mi­nut bi­je­sa, iz­gu­bi­te še­zde­set se­kun­di ži­vo­ta. Naj­če­šće, zi­do­ve od olo­va po­di­že­mo ne da bi se ogra­di­li od svi­je­ta, već da vi­di­mo ko­me je to­li­ko sta­lo do nas da ih raz­bi­je. Ma­lo ko je to­li­ko vri­je­dan da zbog nje­ga olo­vo gu­li­mo. Za ono­ga ko je kroz ži­vot po­čeo da se bo­ri uz po­šten udar če­ki­ća.... sva­ki će pro­blem da na­li­či na ek­ser. Osim ako pro­blem ne no­si malj. Ni­je tač­no da kad osta­ri­te pre­sta­ne­te da se igra­te. Ka­da pre­sta­ne­te sa igrom, tek ta­da osta­ri­te. Na kra­ju, svi vas po­vri­je­de... na va­ma je da od­lu­či­te i oda­be­re­te one vri­jed­ne bo­la. Či­ni vam se da vas mr­ze bez raz­lo­ga? To je do­bro. Zna­či da ste u ne­če­mu bi­li bra­na ši­re­nja nji­ho­vog otro­va. Ka­žu da ži­vot ni­je tu da bi­ste če­ka­li da olu­ja pro­đe... već da bi­ste na­u­či­li da ple­še­te po ki­ši. Mi­slim da la­žu. Tre­ba se od­se­li­ti ta­mo gdje vri­je­me i lju­di ni­je­su nam­ćo­ri. Ima da­na ka­da će vam po­ne­sta­ti sred­njih pr­sti­ju... Lju­di bi vas, ga­ran­to­va­no, mno­go ma­nje pro­vo­ci­ra­li ka­da bi­ste vo­zi­li tenk. Ka­žu da se lju­bav na­la­zi iza sva­kog ćo­ška... mo­ra da se ve­ći­na on­da kre­će u kon­cen­trič­nim kru­go­vi­ma. Dje­luj­te sreć­no po­red lju­di ko­ji vas ne vo­le... to će ih ubi­ti. Isti­na, svi­jet je odav­no po­stao ma­lo mje­sto - za­to sve vi­še njih ko­ri­sti lak­to­ve. U ži­vo­tu po­sto­ji sve­ga ne­ko­li­ko pro­ble­ma ko­ji se ne mo­gu ri­je­ši­ti di­na­mi­tom. Ka­žu da se mo­me­nat pri­je smr­ti cio ži­vot od­mo­ta po­put fil­ma... Što ga on­da ne uči­ni­ti blok­ba­ste­rom? Ne pla­ši­te se ve­li­kih pro­ble­ma... kri­ju ve­li­ke mo­guć­no­sti. Isti­na je da ne zna­mo šta ima­mo dok to ne iz­gu­bi­mo. Ali, ni­šta ma­nja isti­na je da ne zna­mo šta nam ne­do­sta­je, dok nam to sa­mo ne do­đe. Ni­kad ne pra­vi pri­o­ri­te­te od ne­kog ko te dr­ži za op­ci­ju. Pu­no lju­di ima fan­ta­stič­nih ide­ja... a opet, ni­šta jef­ti­ni­je ni­je od ide­je ko­ja se ne re­a­li­zu­je. Bog od nas že­li da bu­de­mo du­hov­no vo­će, ne re­li­gi­o­zne ti­kve. Bi­je­sne oso­be su ri­jet­ko ra­zum­ne, ra­zum­ne oso­be su ri­jet­ko bi­je­sne. Ako že­li­te da ži­vi­te mu­dro, ne osvr­ći­te se na tu­đe sa­vje­te.... uklju­ču­ju­ći i ovaj. Oni ko­ji te naj­ma­nje po­zna­ju, uvi­jek će naj­vi­še da pri­ča­ju o te­bi. Pre­tva­ra­ti se da si ge­ni­je u Cr­noj Go­ri ni­je te­ško... pro­blem na­sta­je ka­da poč­nu da te uva­ža­va­ju. Isti­na je da je brod bez­bje­dan kad je usi­dren u lu­ci... ali ni­je stvo­ren da bi bio u njoj. Za­ja­ši ta­la­se.
I znaj­te ovo, uči­ni­te li ne­kom uslu­gu, to će usko­ro po­sta­ti vaš po­sao.
Oče­ki­va­ti od svi­je­ta da se pre­ma te­bi po­na­ša fer jer si do­bar... isto je kao oče­ki­va­ti od ti­gra da te ne po­je­de - jer si ve­ge­ta­ri­ja­nac.
Čo­vje­če, ne oče­kuj stal­no i ne tra­ži. Bu­di po­tre­ban. Dok ne­ko­me bu­deš gra­dio ži­vot, osta­će ti do­volj­no ma­te­ri­ja­la da i se­bi po­dig­neš za­mak. Ži­vi ta­ko da po­sta­neš im­pe­ri­ja.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić