Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić


Pr­vi put u svjet­skoj istoriji se za Li­bi­ju ču­lo 1912. go­di­ne, ka­da se Ita­li­ja pri­dru­ži­la Fran­cu­skoj, Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, Austro­u­gar­skoj i tri­ma ma­le­nim bal­kan­skim dr­ža­va­ma, u ko­ma­da­nju evrop­skih i me­di­te­ran­skih po­sje­da Oto­man­skog car­stva. Pri­je te go­di­ne ova je te­ri­to­ri­ja bi­la po­zna­ta kao Tri­po­li­ta­nij­ski vi­la­jet ili Tri­po­li­ta­nij­sko kra­ljev­stvo, ko­jim je, pod vr­hov­nom upra­vom stam­bol­skog pa­di­ša­ha, ne­ko vri­je­me vla­da­la ka­ra­man­lij­ska di­na­sti­ja. Ita­li­jan­ska vlast nad Li­bi­jom tra­ja­la je sve do Mu­so­li­ni­je­vog pa­da, na­kon če­ga su sli­je­di­le go­di­ne sa­ve­znič­ke oku­pa­ci­je, da bi 1951. bi­lo us­po­sta­vlje­no sa­mo­stal­no li­bij­sko kra­ljev­stvo. Kra­lja Idri­sa je 1969, u dr­žav­nom uda­ru bez kr­vi, s tro­na sru­ši­la sku­pi­na mla­dih ča­sni­ka, pred­vo­đe­nih Mu­a­me­rom al Ga­da­fi­jem. S go­di­na­ma Ga­da­fi us­po­sta­vlja Li­bij­sku Arap­sku Dža­ma­hi­ri­ju, dr­ža­vu bez de­mo­kra­ti­je, ali s bes­plat­nim obra­zo­va­njem od vr­ti­ća pa do dok­to­ra­ta, bes­plat­nim zdrav­stvom (na vr­lo vi­so­kom za­pad­no­e­vrop­skom ni­vou) i so­ci­jal­nom si­gur­no­šću svih šest mi­li­o­na sta­nov­ni­ka (BDP pre­ko 12.000 do­la­ra). Za raz­li­ku od ve­ći­ne arap­skih vla­da­ra, ko­ji bi na­kon pro­na­la­ska iz­vo­ra naf­te us­po­sta­vlja­li svo­je oli­gar­hi­je, ili­ti vlast pre­bo­ga­tih eli­ta, ovi­snih, u pra­vi­lu, o Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma, Ga­da­fi je stvo­rio so­ci­jal­nu dr­ža­vu. Iako ni­je imao for­mal­nu funk­ci­ju, vla­dao je kao dik­ta­tor. Šta­vi­še, bi­la je to po­vre­me­no kr­va­va dik­ta­tu­ra, ali, re­ci­mo i to na­po­kon, za ži­vot do­ma­ćeg sta­nov­ni­štva, kao i stra­na­ca, ne­us­po­re­di­vo ugod­ni­ja od arap­skih i inih mu­sli­man­skih dr­ža­va ko­je sop­ću pod bla­go­slo­vom i pod po­li­tič­kim i fi­nan­sij­skim nad­zo­rom Stejt de­part­men­ta.
I još ne­što ve­o­ma va­žno: za raz­li­ku od ame­rič­ke Sa­u­dij­ske Ara­bi­je, ame­rič­kog Ira­ka, ame­rič­kog Pa­ki­sta­na pa i ame­rič­kog Egip­ta, u ko­ji­ma su s li­ca ze­mlje zbri­sa­ne sve ne­mu­sli­man­ske ma­nji­ne, u Ga­da­fi­je­voj Li­bi­ji, kao i u Asa­do­voj Si­ri­ji, po­što­va­na su sva ma­njin­ska vjer­ska, ra­sna i na­ci­o­nal­na pra­va. Za­to je Li­bi­ja bi­la me­ka za rad­ni­ke iz afrič­kih i arap­skih ze­ma­lja, me­đu ko­ji­ma je bio ve­lik broj hri­šća­na, oso­bi­to egi­pat­skih Kop­ta.
Na­kon ame­rič­kih i evrop­skih voj­nih uda­ra na Li­bi­ju, ko­ji­ma je bi­la pot­po­mog­nu­ta kop­ne­na ak­ci­ja u ko­joj su, uz lo­kal­ne po­bu­nje­ni­ke, uče­stvo­va­li ame­rič­ki ma­rin­ci, sru­še­na je Li­bij­ska Arap­ska Dža­ma­hi­ri­ja, a Ga­da­fi je na ra­dost euro-ame­rič­kih te­le­vi­zij­skih sta­ni­ca i ta­blo­i­da ubi­jen kao pas. Ma­lo za­tim ubi­jen je i ame­rič­ki ve­le­po­sla­nik u Tri­po­li­ju, ali Stjejt de­part­ment oko to­ga ni­je di­zao ve­li­ku fr­ku. Cje­lo­kup­na naft­na in­fra­struk­tu­ra sta­vlje­na je pod kon­tro­lu Ame­ri­ka­na­ca i nji­ho­vih sa­ve­zni­ka, i spro­ve­de­no je ono če­mu je Ga­da­fi de­ce­ni­ja­ma bio smet­nja. Na kra­ju se po­ka­za­lo da ras­pi­ri­te­lje de­mo­kra­ti­je ni­su za­ni­ma­la ni ljud­ska, ni žen­ska pra­va, ni sta­nje u za­tvo­ri­ma, ni li­bij­ska opo­zi­ci­ja. Za­ni­ma­la ih je sa­mo naf­ta.
Li­bi­ja da­nas ne po­sto­ji. Pred li­bij­skim gra­đa­ni­ma sto­ji ova­kav iz­bor: ili će iz pot­pu­nog ha­o­sa i bez­vla­šća, od gla­di, že­đi i smr­ti bje­ža­ti pre­ma Evro­pi, ili će se oda­zva­ti zo­vu ISIL-a. Ako ima­te ma­šte, po­ku­šaj­te se uži­vje­ti u gla­vu i sr­ce svo­ga vr­šnja­ka, ama bra­ta bli­zan­ca, ro­đe­nog, od­ra­slog i obra­zo­va­nog, re­ci­mo, u Ben­ga­zi­ju. Što bi­ste iza­bra­li: u gu­me­nom čam­cu pre­plo­vi­ti Me­di­te­ran, i tra­ži­ti mi­lo­sti­nju onih ko­ji su vam sru­ši­li dr­ža­vu, ka­kva god da je bi­la i što god da ste mi­sli­li o pu­kov­ni­ku Ga­da­fi­ju, ili se pri­dru­ži­ti Islam­skoj dr­ža­vi i za­ra­ti­ti pro­tiv sve­ga što je hri­šćan­sko, za­pad­no, nji­ho­vo? Oda­be­re­te li pr­vo, naj­vje­ro­vat­ni­je će­te se uto­pi­ti. U bo­ljem slu­ča­ju za­vr­ši­će­te u lo­go­ru. Oda­be­re­te li dru­go, ta­ko­đe će­te umri­je­ti, ali će­te pri­je to­ga iz se­be is­tre­sti svoj gnjev. Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci gle­da­li smo onaj stra­šni sni­mak, kad isla­mi­sti na oba­lu mo­ra do­vo­de ne­sreć­ne koptske rad­ni­ke, hrir­šća­ne ko­ji­ma će sje­ći gla­ve. Od­si­je­ca­nje, na­rav­no, ni­smo vi­dje­li, ali stra­šni­je je ono što ni­smo ču­li. Ti Kop­ti su u Ga­da­fi­je­voj eri ima­li ile­gal­no bo­ra­vi­šte u Li­bi­ji, bi­li su lju­di bez pa­pi­ra. Ta­kvih je rad­ni­ka, ra­znih vje­ra i na­ci­ja, bi­lo vi­še od mi­li­on. Na­kon što su ne­ki dru­gi hri­šća­ni li­kvi­di­ra­li i Ga­da­fi­ja i nje­go­vu dr­ža­vu, oni u vi­la­je­tu bez vla­da­ra vi­še ni­su ima­li ni­ko­ga svo­ga. Umje­sto da ih smje­ste u ne­ko ISIL-ovo Je­že­vo, iza vi­so­kih dvo­ri­šnih zi­do­va, nad ko­ji­ma su tro­ple­ti bo­dlji­ka­ve ži­ce, isla­mi­sti su im jed­no­stav­no od­sje­kli gla­ve. Sra­mot­no je što su sve euro-ame­rič­ke te­le­vi­zi­je emi­ti­to­va­le taj sni­mak, i da ni­ko­me, a ne sa­mo HTV-u, ni­ma­lo ni­je bio va­žan ovaj aspekt te­me. Ako ste u ime li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je, ali i hri­šćan­skih vri­jed­no­sti, oti­ma­li naft­ne iz­vo­re, za­što us­put ni­ste spa­ša­va­li ba­rem – hri­šća­ne? Sre­đe­ne dr­ža­ve va­ne­vrop­skog Me­di­te­ra­na – re­dom one ko­je su bi­le van ame­rič­kog uti­ca­ja – naj­pri­je Li­bi­ja, a za­tim i Al­žir, Tu­nis i Ma­ro­ko, pa Jor­dan i Si­ri­ja, bi­le su pri­rod­na so­ci­jal­na bra­na pro­va­li afrič­kih do­se­lje­ni­ka u Evro­pu. Od­la­ze­ći tr­bu­hom za kru­hom, ili bje­že­ći od po­li­tič­kog i vjer­skog te­ro­ra, ti su lju­di uto­či­šte na­la­zi­li u za­jed­ni­ca­ma ko­je su im je­zič­no, kul­tu­ro­lo­ški, ali pri­je sve­ga ze­mljo­pi­sno bli­že. Na­kon što je Za­pad voj­no uni­štio Li­bi­ju, po­li­tič­ki iz­be­zu­mio i obez­gla­vio Al­žir, te dr­žav­no, voj­no i po­li­tič­ki do­tu­kao Si­ri­ju, ne sa­mo da lju­di iz Afri­ke ne­ma­ju ka­mo da po­đu, ne­go mo­ra­ju bje­ža­ti oni ko­ji su u te ze­mlje već jed­nom do­šli. A sku­pa s nji­ma bje­že i do­ma­ći: sve u ru­i­ni­ra­nim tr­go­vač­kim br­o­do­vi­ma, u tra­ba­ku­la­ma i gu­me­nim čam­ci­ma. Me­di­te­ran je nji­ho­va pla­va grob­ni­ca, nji­hov Aušvic i nji­ho­vo da­vi­li­šte, ko­je im je pri­re­di­la Evro­pa, uža­snu­ta pred mo­guć­no­šću da bi je ti lju­di mo­gli na­se­li­ti. Oto­čić Lam­pe­du­sa, do ko­jeg do­plu­ta­ju sreć­ni­ci, spo­me­nik je evrop­ske sa­vje­sti. Pre­ži­vi li Evro­pa – ili bo­lje re­če­no, pre­ži­vi li ide­ja nje­zi­nog uje­di­nja­va­nja – na Lam­pe­du­su će se vo­di­ti đač­ke eks­kur­zi­je, jed­na­ko kao u Aušvic. Da se dje­ca uče sra­mu, a od­ra­sli da po­na­vlja­ju: ni­kad vi­še, ni­kad vi­še… Ko­li­ko je de­se­ti­na hi­lja­da uto­plje­nih? I ko­li­ko tre­ba da ih se uto­pi, pa da se u gla­va­ma lju­di us­po­sta­vi vr­lo jed­no­stav­na, lo­gič­na ve­za iz­me­đu uni­šte­nja Li­bi­je i lju­di na bro­do­vi­ma, iz­me­đu euro-ame­rič­kog oti­ma­nja naft­nog bo­gat­stva i onog što se kraj­nje li­ce­mjer­no na­zi­va hu­ma­ni­tar­nom ka­ta­stro­fom. Jest, to je hu­ma­ni­tar­na ka­ta­stro­fa na na­čin ame­rič­kih kon­cen­tra­ci­o­nih lo­go­ra ši­rom svi­je­ta, po­čev­ši od ono­ga sim­bo­lič­ki naj­va­žni­jeg, u Gvan­ta­na­mu. Uni­šti­li ste im dr­ža­ve i dru­štve­ne za­jed­ni­ce – sve iz to­bo­žnje za­bri­nu­to­sti za pra­va že­na u islam­skom svi­je­tu, za slo­bo­du ri­je­či i za ma­njin­ska pra­va, ote­li ste nji­ho­va ma­te­ri­jal­na do­bra, na­kon če­ga ste oko Evro­pe po­di­gli zi­do­ve od bo­dlji­ka­ve ži­ce, ne do­pu­šta­ju­ći im da do­đu, i sad se ga­dlji­vo sne­bi­va­te ka­da mo­re na va­še pla­že iz­ba­cu­je nji­ho­va mr­tva ti­je­la. Ali do­i­sta, ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu onih ko­ji tim lju­di­ma si­je­ku gla­ve, i vas ko­ji ih da­vi­te u svo­jim mo­ri­ma? Ili, mo­žda, nas, osje­ti­mo li se na­čas Evro­plja­ni­ma.
Ne­ka­ko se po­tre­fi­lo da je u sed­mom-osmom osnov­ne ve­ći­na mo­jih škol­skih dru­go­va ima­la ve­ći dže­pa­rac ne­go ja. Nji­ho­vi su oče­vi vo­zi­li no­ve bi­je­le ‘’gol­fo­ve’’, ima­li su vi­ken­di­ce na Ja­ho­ri­ni, ku­po­va­li ku­će u Trp­nju i na Hva­ru, dok je moj otac vo­zio ‘’re­noa 4’’, a maj­ka ‘’fi­ću’’. Nji­ho­vi su ro­di­te­lji ra­di­li u Li­bi­ji, kao lje­ka­ri, in­že­nje­ri gra­đe­vi­ne ili obič­ni rad­ni­ci, kao me­di­cin­ske se­stre, ur­ba­ni­sti, ar­hi­tek­te… Od­la­zi­li su na dvi­je i na če­ti­ri go­di­ne, pa bi pro­du­ža­va­li ugo­vo­re, i vra­ća­li se s go­mi­lom nov­ca i s pri­ča­ma o toj neo­bič­noj ze­mlji, či­ji je vla­dar, po­put vla­da­ra ze­mlje Izra­el, oti­mao ze­mlju pu­sti­nji, i stva­rao no­vu ci­vi­li­za­ci­ju. Ni ta­da, kao ni da­nas, o Li­bi­ji se ni­je go­vo­ri­lo kao o ze­mlji slo­bo­de i de­mo­kra­ti­je. I ta­da, kao i mno­go ka­sni­je, Ga­da­fi­ja su do­ži­vlja­va­li kao ša­ša­vog čo­vje­ka, Sal­va­do­ra Da­li­ja me­đu svjet­skim vo­đa­ma, i ni­ko ga ne bi po­že­lio, ama ne za pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve, ne­go ni za se­kre­ta­ra mje­sne za­jed­ni­ce. Iako su de­se­ti­ne hi­lja­da oče­va i maj­ki od­la­zi­li na rad u Li­bi­ju, iako su se lje­ka­ri vra­ća­li op­či­nje­ni no­vo­sa­gra­đe­nim bol­ni­ca­ma, ko­je su iz­gle­da­le kao sve­mir­ski cen­tri, ni­ko­me ne bi na um pa­lo da kod nas stva­ra dža­ma­hi­ri­ju. Mi smo mi, a oni su oni, mi­sli­li su i naj­pro­sti­ji me­đu na­ma, oni ko­ji su išli u Li­bi­ju da či­ste za­ho­de i ko­pa­ju ka­na­le. Iz da­na­šnje per­spek­ti­ve či­ni se to ne­do­sti­žnim ci­vi­li­za­cij­skim na­če­lom i za bi­je­log Pu­ti­na u Kre­mlju, i za cr­nog Pu­ti­na u Va­šing­to­nu, i za nji­ho­ve bla­zi­ra­ne evrop­ske or­ta­ke, ko­ji svo­ja mo­ra pre­tva­ra­ju u ma­sov­ne grob­ni­ce.
jer­go­vic.com