Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


1. Ni­ko ne smi­je da ura­ni pri­je pre­mi­je­ra! Ako se ko i pro­bu­di pri­je svi­ta­nja u oba­ve­zi je da osta­ne u kre­ve­tu, po­kri­ven, za­tvo­re­nih oči­ju, dok pred­sjed­nik vla­de ne ras­pa­li ro­štilj u Ko­šut­nja­ku.
2. Tek kad na vi­je­sti­ma bu­de eks­klu­ziv­no ob­ja­vlje­no da je Alek­san­dar Vu­čić pr­vi u Sr­bi­ji ura­nio i pre­u­zeo na se­be od­go­vor­nost za ras­pa­lji­va­nje ro­šti­lja, osta­li čla­no­vi ka­bi­ne­ta mo­gu, od­no­sno, mo­ra­ju po una­pri­jed utvr­đe­nom po­ret­ku da se upu­te ka iz­le­ti­štu.
3. Dok mi­ni­stri bu­du pri­sti­za­li, pre­mi­jer će se krat­ko i spon­ta­nom iz­ja­vom obra­ti­ti na­ci­ji, iz­ne­na­đen ka­ko su ga to­li­ke no­vi­nar­ske eki­pe pro­na­šle, jer ni­je že­lio pu­bli­ci­tet i ni­je nje­go­va kri­vi­ca što oni k’o ma­ni­ja­ci vre­ba­ju iz žbu­nja, u ko­jem im ni­ko ni­je na­re­dio da pro­ve­du ve­če i bu­du u pri­prav­no­sti.
4. Ras­pa­lju­ju­ći ću­mur po­gle­dom (ši­bi­ce su za sla­bi­će i koč­ni­ča­re re­for­mi), pre­mi­jer pri­mje­ću­je da se ne­što čud­no do­ga­đa na ivi­ci šu­me, osta­vlja sve, tr­či, ka­me­re ga pra­te (dvi­je no­si lič­no pod mi­ška­ma, sa sve tro­mim sni­ma­te­lji­ma), pr­vi sti­že na mje­sto dra­me iz­vla­če­ći pra­se za­gla­vlje­no u ge­pe­ku ne­či­jeg auto­mo­bi­la, iz­me­đu gaj­bi pi­va, uzi­ma ga u na­ruč­je i od­no­si na si­gur­no, po­ru­ču­ju­ći u ka­me­re (ne pri­mje­ću­je da su tu uop­šte, ni­je mu do pu­bli­ci­te­ta, re­ko­smo): “Bje­ži, bre, ja no­sim ovo pra­se do ra­žnja, pa se vra­ćam da iz­ba­vim osta­le- osta­lo je či­ta­vo sta­do jag­nji­ća za­ve­ja­no u sla­ni­ni­ci i mla­dom lu­ku! O, Bo­že, za­što opet ka­ta­stro­fa bi­blij­skih raz­mje­ra, za­što uvi­jek ja pr­vi, za­što si baš me­ne iza­brao za svog po­sla­ni­ka na Ze­mlji, za­što po­sle Fe­ke­ti­ća i Jag­nje­tić, za­što one dvi­je ka­me­re ne sni­ma­ju, za­što se ovo pra­se ko­pr­ca je­sam li re­kao da bu­du oma­mlje­ni“?
5. Na­kon okon­ča­nja dra­me, spon­ta­nog apla­u­za 200.000 bo­to­va, ovaj, iz­let­ni­ka i sve­ča­nog in­to­ni­ra­nja nu­me­re „On je Vu­čić Alek­san­dar“ od stra­ne pri­zna­te umjet­ni­ce Ma­ri­je Mak­si­me i sim­fo­nij­skog or­ke­stra, pre­mi­jer sta­vlja pr­vi će­vap na ro­štilj, ko­ji je pret­hod­no u po­li­cij­skoj ak­ci­ji za­pli­je­njen od taj­ku­na i vra­ćen gra­đa­ni­ma od ko­jih je go­di­na­ma oti­man.
6. Alek­san­dar Vu­lin ne­ko­li­ko pu­ta pa­da u ne­svi­jest od uz­bu­đe­nja zbog pr­vog pu­ta na ju­tre­nju s ocem na­ci­je, Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić dok­to­ra­tom odr­ža­va žar mla­te­ći li­je­vo – de­sno, baš kao i na od­bra­ni istog, dok Bra­ti­slav Ga­šić „te­le­prom­tu­je“ na­ra­mak sa­la­te uvi­je­ne u iz­vje­štaj o pa­du he­li­kop­te­ra! P. S. Ako ne­ko slu­čaj­no pri­mi­je­ti ono: „stro­go.pov.“ pre­sli­ka­no na sa­la­ti na­tje­ra­ti Vu­li­na da us­hi­će­no po­je­de sve, dok Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić ob­ja­šnja­va ka­ko je za­pra­vo ri­ječ o pa­pi­ri­ma na ko­ji­ma je pi­lot „fal­ko­na“ okre­tao šo­lji­cu da mu stju­ar­de­sa gle­da u nju, dok je To­mi­slav Ni­ko­lić neo­vla­šće­no upra­vljao le­tje­li­com ka Ri­mu.
7. Uko­li­ko Da­čić za­ka­sni na ura­nak, kao i na sjed­ni­ce, osta­vi­ti mu sa­mo mo­ču i bi­je­le bu­bre­ge, pa nek se ža­li svo­ji­ma iz OEBS-a ka­ko je htio ko­ba­si­cu i će­va­pe! P. S. Nek pje­va: „Ko bi rek’o ču­da da se de­se, pa Mi­ljac­ka ro­štilj da od­ne­se“, ha­ha­ha…
8. Na­lik sve­ča­noj sjed­ni­ci, odr­ža­noj na po­vr­šin­skom ko­pu „Ko­lu­ba­ra“, odr­ža­ti i ta­ko­zva­nu „ura­nač­ku“, na će­bi­ći­ma, to­kom ko­je će pre­mi­jer sa­op­šti­ti da od uvo­đe­nja 1. ma­ja u ka­len­dar bu­džet Sr­bi­je ni­je bio u ve­ćem su­fi­ci­tu, i da je pro­sto ne­pri­jat­no ko­li­ko nam do­bro ide, ne­što kao to­plo pi­vo uz ‘lad­no pe­če­nje, ili ve­li­ka nu­žda u pri­ro­di, a ni­gdje do­volj­no ve­li­kog li­sta za…
9. Na­kon još jed­nog iz­vo­đe­nja pje­sme „On je Vu­čić Alek­san­dar“, ko­ju će hor­ski iz­ve­sti čla­no­vi ka­bi­ne­ta, mi­li­on i po bot…ovaj, gra­đa­na iza­šlih na ura­nak, kao i pred­stav­nik Sr­bi­je na „Evro­son­gu“, po­li­cij­ski kor­don će pro­pu­sti­ti ne­ko­li­ko sto­ti­na pen­zi­o­ne­ra i rad­ni­ka, ko­ji će do­sto­jan­stve­no, ka­ko i za­slu­žu­ju, mo­ći da pri­đu ro­šti­lju, oma­žu mast sa nje­ga i na­pra­ve ne­ko­li­ko „sel­fi­ja“ uz isti.
10. Sre­ćan 1. maj- pra­znik…če­ga ono bje­še? A, da, da­tum od ko­jeg je osta­lo još sa­mo 29 go­di­na i 362 da­na do za­vr­šet­ka „Be­o­gra­da na vo­di“ pri­je ro­ka i re­sto Sr­bi­je na hlje­bu i vo­di.
dva­u­je­dan. rs