Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Ču­la sam od­li­čan vic, a po­što sam od onih ko­ji vo­le i da ih slu­ša­ju, ali i da ih pri­ča­ju, po­di­je­li­ću ga s va­ma. Na­ža­lost, sve rje­đe na­i­la­zim na one ko­ji­ma je do smi­je­ha, ali bez nje­ga se i ne mo­že i ne smi­je. Da­kle, sre­le se dvi­je Pod­go­ri­čan­ke i jed­na se hva­li da je na­šla mom­ka. Dru­ga­ri­ca, kao iz to­pa, pi­ta: ‘’A ko­ja ko­la vo­zi’’? Sli­je­di zbu­njen od­go­vor- „Ju­ga 55’’. S ki­se­lim iz­ra­zom na li­cu i vid­no raz­o­ča­ra­na ova ka­že „Eeee, mi­sli­la sam da je ljep­ši’’!
Ovo nam go­vo­ri ka­ko se da­nas, na ko­ji na­čin i ko­jim kri­te­ri­ju­mom bi­ra­ju mom­ci, a bo­ga­mi i dje­voj­ke. Ne va­ži to sa­mo za Pod­go­ri­cu, na­rav­no, već i za ’’osta­tak svi­je­ta’’.
Ali, ono na šta bih htje­la da skre­nem pa­žnju i što mo­že da bu­de još opa­sni­je je­ste stva­ra­nje po­gre­šne pred­sta­ve o kva­li­te­tu iza­bra­ni­ka, pa vo­zio on ‘’ju­ga’’ ili ne­kog dži­pa bi­lo kog ti­pa. Ko­li­ko mo­že bi­ti opa­sna nje­go­va is­kri­vlje­na, tj. ide­a­li­zo­va­na sli­ka? A po­što ka­žu da je lju­bav če­sto sli­je­pa, on­da je vi­đe­nje part­ne­ra ’’pra­vim oči­ma’’-ta­da jed­no­stav­no ne­mo­gu­će. Lju­bav, sla­ga­nje, pot­pu­na kom­pa­ti­bil­nost, sve su to te­me ko­je do­ti­ču sva­kog od nas, bez ob­zi­ra na to da li smo ostva­re­ni u lju­ba­vi ili ne, da li smo za­lju­blje­ni ili ni­smo. Sklo­na sam da vje­ru­jem da čak sve psi­ho­lo­ške pro­ble­me mo­že­mo pod­ve­sti pod ka­te­go­ri­ju lju­bav­nih pro­ble­ma. Ne za­to što sam sklo­na da ide­a­li­zu­jem lju­bav, već što bez nje ne­ma ni zdra­vog raz­mi­šlja­nja, ni zdra­vog ži­vo­ta. Fra­za ili ne, uop­šte me ne za­ni­ma, jer zdra­va, ali sa­mo zdra­va i re­al­na lju­bav pre­va­zi­la­zi sve. Ide­a­li­zo­va­na ni­ka­ko. Nje­žnost i pa­žnja nu­žni su za ade­kva­tan raz­voj i iz­grad­nju lič­no­sti sva­ke oso­be. Zre­la, iz­gra­đe­na lič­nost zna­će i umje­će da ostva­ri se­be u po­slu i lju­ba­vi, dok će ona ko­ja je ima­la pro­ble­me u raz­vo­ju, lju­bav be­so­muč­no tra­ži­ti na po­gre­šne na­či­ne, ili će tra­ži­ti raz­ne na­či­ne, ka­ko da od nje po­bjeg­ne. Čak i u ide­al­nim slu­ča­je­vi­ma ka­da raz­voj te­če ade­kvat­no, ne po­sto­ji oso­ba ko­ja je li­še­na po­tre­be za lju­ba­vlju. U tom po­ho­du i tra­že­nju onog pra­vog, sta­vlja­nje ’’ru­ži­ča­stih na­o­ča­ra’’ka­da mi­sli­mo da je ’’baš to taj’’-je­ste po­če­tak stva­ra­nja ’’ide­al­ne sli­ke’’. Na­rav­no da su ovo­me sklo­ni­ji oni ko­ji su umor­ni od po­tra­ge za pot­pu­nim sa­vr­šen­stvom, ili ja­ko po­tre­še­ni či­nje­ni­com da nji­hov do sko­ro ’’sa­vr­še­ni’’ part­ner ipak ni­je u pot­pu­no­sti ide­a­lan. Ru­ži­ča­ste na­o­ča­re je li­je­po sta­vi­ti s vre­me­na na vri­je­me, ali uko­li­ko su ide­a­li­za­ci­je in­ten­ziv­ne, to mo­že bi­ti znak na­do­la­ze­ćih pro­ble­ma u bu­duć­no­sti, ka­da se one ipak mo­ra­ju ski­nu­ti. A ta­da od ru­ži­ča­ste sli­či­ce ne­će bi­ti ni tra­ga, a če­sto se osta­je i bez gla­sa. Sve je on­da cr­no-bi­je­lo, jer lju­di sklo­ni ide­a­li­zo­va­nju, ne­ma­ju pre­la­znih ni ’’bo­ja’’, ni ka­te­go­ri­ja u ko­je bi se mo­gla smje­sti­ti re­al­nost. Što je ide­a­li­za­ci­ja ve­ća, to je ve­će raz­o­ča­re­nje. Isti­na je da se ve­ći­na lju­di na­la­zi baš u tom ras­ko­ra­ku iz­me­đu ove dvi­je kraj­no­sti. U za­vi­sno­sti od to­ga ko­li­ko smo sprem­ni na kom­pro­mi­se, zre­lost i emo­tiv­nu sta­bil­nost, po­sto­ja­će ma­nje ili ve­će is­kri­vlji­va­nje stvar­no­sti u ko­joj po­sma­tra­mo dru­gu oso­bu. Po­tre­ba da se sa­ču­va ide­al lju­ba­vi je uzrok ne­sa­gle­da­va­nja ma­na dru­ge oso­be, pa su po­treb­ni mje­se­ci, čak i go­di­ne ka­ko bi se uvi­dje­la re­al­nost. Pre­u­zi­ma­nje ne­re­al­nih sce­na­ri­ja, što iz lju­bav­nih ro­ma­na, što iz špan­skih i osta­lih sr­ce­pa­ra­ju­ćih se­ri­ja i ne­re­al­ni po­ku­ša­ji da ih ostva­ri­te u svom ži­vo­tu zna­či sr­lja­nje u raz­o­ča­re­nje. To je jed­no­stav­no ne­iz­bje­žna sud­bi­na ide­a­li­za­ci­je, ta­ko da za­lju­blje­nost ni­je pr­va fa­za lju­ba­vi, već raz­o­ča­re­nja.
’’To je oso­ba mog ži­vo­ta’’- re­če­ni­ca je ko­ja od­zva­nja u gla­vi za­lju­blje­nog čo­vje­ka. Uko­li­ko je ta­kvo sta­nje obo­stra­no, part­ne­ri se u po­čet­ku ve­ze ve­o­ma tru­de jed­no oko dru­gog, ali vre­me­nom se in­ten­zi­tet sma­nju­je, što je sa­svim pri­rod­no i lo­gič­no. Upra­vo tu fa­zu oni ne­ri­jet­ko po­gre­šno tu­ma­če. Ima­ju uti­sak da kva­li­tet ve­ze opa­da, jer je za­pra­vo nji­ho­va ’’ide­al­na sli­ka’’ ras­pr­še­na. Lju­di po­sta­ju svje­sni re­al­nog to­ka ve­ze tek kad pro­đe ide­a­li­za­ci­ja. Mo­ra se bi­ti emo­ci­o­nal­no zreo i svje­stan, mo­ra se emo­ci­o­nal­no od­ra­sti da bi se ide­a­li­zo­va­nje pre­va­zi­šlo. Ne mi­slim na­rav­no da se ni­je po­želj­no za­lju­bi­ti, ali če­sta po­tre­ba za za­lju­blje­no­šću, kao i za­blu­da da će ona vječ­no da tra­je i pre­tvo­ri se u ve­li­ku lju­bav, do­vo­di do to­ga da su lju­di vr­lo ne­sreć­ni. Ne mi­slim ni da tre­ba bi­ti pro­mi­šljen ili pro­ra­ču­nat. To ni­ka­ko. Mi­slim da je za ozbilj­nu ve­zu, pra­vu lju­bav, po­treb­na slič­na pred­sta­va o za­jed­nič­kom ži­vo­tu. Lju­di osta­ju za­jed­no ka­da su sa­gla­sni oko ži­vot­nih vri­jed­no­sti i pi­ta­nja o to­me ka­ko ve­za tre­ba da se od­vi­ja. Ide­a­li­zo­va­nje ni­ka­ko ne smi­je da za­vi­ri na taj put. Ži­vot po­sle raz­o­ča­re­nja i lju­bav­nog bro­do­lo­ma ni­je lak. Ve­li­ki je broj onih ko­ji se na­kon to­ga po­vu­ku u se­be, po­sta­ju ne­po­vjer­lji­vi na­ro­či­to pre­ma su­prot­nom po­lu. Mno­gi su da­nas sklo­ni da u lju­bav pro­jek­tu­ju sva­šta, pa i to da će ako ima­ju part­ne­ra ka­kvog pri­želj­ku­ju do­ka­za­ti da vri­je­de. Tu je glav­ni i naj­o­pa­sni­ji ne­pri­ja­telj ide­a­li­za­ci­ja. Za­to, obra­ti­te pa­žnju na zna­ko­ve po­red pu­ta. Ne­bit­no je da li vo­zi ‘’ju­go’’ ili ne­ki džip. Bi­tan je si­gu­ran, udo­ban put. Na­đi­te srod­nu du­šu, ne­ko­ga s kim će­te pri­ča­ti, ali i pri­jat­no ću­ta­ti o sve­mu. Ne ide­a­li­zuj­te ni se­be, ni part­ne­ra, jer se ta­ko skre­će sa pra­vog pu­ta. Ja vam že­lim lju­bav sa svim nje­nim vr­li­na­ma i ma­na­ma. I ja i moj bič. Jer ide­a­li­zo­va­nje je kič.
(Autor je pje­snik)