Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Mno­go pri­je po­ja­ve fa­ši­zma slo­bo­dar­ski na­rod Cr­ne Go­re pre­po­znao je fa­ši­stič­ku ide­o­lo­gi­ju. Ko­ri­stio se ci­vi­li­za­cij­skim te­ko­vi­na­ma, či­tao je no­vin­ske i dru­ge tek­sto­ve pret­hod­ni­ka fa­ši­zma. U nji­ma se ve­li­čao rat: Rat je pri­vi­le­gi­ja raz­vi­je­nih na­ro­da; oni tre­ba da go­spo­da­re svi­je­tom. U agre­siv­noj pro­pa­gan­di – rat je ozna­čen kao mje­ri­lo svih vri­jed­no­sti. Mi­ro­lju­bi­vi na­ro­di su ni­že vri­jed­no­sti i kao ta­kvi tre­ba da ne­sta­nu sa ovo­ga svi­je­ta. A on­da su usli­je­di­le te­o­ri­je o vi­šoj ari­jev­skoj ra­si i pla­voj kr­vi. Ospo­ra­va­ni su i pro­ga­nja­ni Je­vre­ji i Ci­ga­ni, za­tim Slo­ve­ni i Sr­bi. Ta ide­o­lo­gi­ja se po­ku­ša­la re­a­li­zo­va­ti u uslo­vi­ma Dru­gog svjet­skog ra­ta, po prin­ci­pu stri­je­lja­ti 100 ro­do­lju­ba za jed­nog po­gi­nu­log – ubi­je­nog oku­pa­tor­skog fa­ši­stič­kog-voj­ni­ka.
U isto­ri­o­gra­fi­ji je, uglav­nom, do­bro sa­gle­da­na an­ti­fa­ši­stič­ka bor­ba Cr­ne Go­re u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ko­ji se na ovim pro­sto­ri­ma vo­dio 1941-1945. go­di­ne. Ve­li­čan­stve­ni sve­na­rod­ni usta­nak 13. ju­la 1941. go­di­ne ozna­čen je kao fe­no­men Dru­gog svjet­skog ra­ta, či­me je mno­go to­ga re­če­no i o bor­bi Cr­ne Go­re i o do­pri­no­su po­bje­di nad fa­ši­zmom. Pod­sje­ti­će­mo se sa­mo ne­kih ocje­na, kao na pri­mjer na za­pi­se iz Dnev­ni­ka gro­fa Ća­na, mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va u Vla­di Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja: „Da­nas se vo­di pra­vi rad iz­me­đu Ita­li­je (fa­ši­zma) i (slo­bo­dar­ske) Cr­ne Go­re!“ Ili: „Umi­ri­ti Cr­no­gor­ce isto je što i ora­ti mo­re!” Usta­ška NDH se ve­o­ma pla­ši­la ta­kve slo­bo­dar­ske Cr­ne Go­re i nje­nog uti­ca­ja na okru­že­nje: „Tre­ba spri­je­či­ti ši­re­nje cr­no­gor­skog ko­mu­ni­stič­kog po­kre­ta – na naš te­ri­to­rij!“ „Ima ten­den­ci­ju da se ši­ri pre­ma... Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, Ma­ke­do­ni­ji i Bu­gar­skoj!“
Na dru­goj stra­ni an­ti­fa­ši­stič­ka Evro­pa i či­tav svi­jet ve­li­ča­li su pr­ve uspje­he an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be. Mo­skov­ski ra­dio je ja­vljao: „Cr­no­gor­ci ni­ka­da ne­će bi­ti ro­bo­vi!“ Mo­skov­ska “Prav­da” pi­še da su „Cr­no­gor­ski par­ti­za­ni, uni­šti­li či­tav ita­li­jan­ski ba­ta­ljon ko­ji je bio upu­ćen na Is­toč­ni front.“ Lon­don­ske no­vi­ne su pi­sa­le da „po­bu­nje­ni­ci kon­tr­o­li­šu naj­ve­ći dio Cr­ne Go­re“. Ame­rič­ke no­vi­ne pi­šu da se „u Cr­noj Go­ri po­bu­ni­lo 5.000 Sr­ba“. Sli­va­lo se to u ocje­nu da su fa­ši­stič­ke hor­de pre­tr­pje­le pr­vi po­raz u Cr­noj Go­ri. I da je Cr­na Go­ra – po­sta­la pri­mjer ko­ji tre­ba sli­je­di­ti. Ni ma­njeg na­ro­da – ni ve­ćeg po­du­hva­ta!“
Dok je ta bor­ba bi­la pri­mar­no an­ti­fa­ši­stič­ka, ona je bi­la i oslo­bo­di­lač­ka. Te pr­ve an­ti­fa­ši­stič­ke je­di­ni­ce su se na­zi­va­le – usta­nič­ke, a nje­ni pri­pad­ni­ci – usta­ni­ci. Sva­ko je išao u an­ti­fa­ši­stič­ku bor­bu pod svo­jim bar­ja­kom. A oni su bi­li: cr­no­gor­ski, srp­ski, ju­go­slo­ven­ski, par­tij­ski – ko­mu­ni­stič­ki, čak i sa sr­pom i če­ki­ćem kao zna­me­njem. I ni­ko­me to ni­je sme­ta­lo. An­ti­fa­ši­zam je da­kle oku­pio u je­dan front pri­pad­ni­ke ra­znih ide­o­lo­gi­ja i po­li­tič­kih opre­dje­lje­nja. Ta di­men­zi­ja an­ti­fa­ši­zma ni­je do­volj­no uoča­va­na, pa ta­ko ni ob­ra­đe­na. U an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi su uče­stvo­va­li i „na­ši“ Al­ban­ci, kao ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti; sli­je­di­li su ta­ko bor­bu svo­ga na­ro­da u svo­joj dr­ža­vi.
U na­red­noj fa­zi ta je­din­stve­na bor­ba je po­šla pu­tem ko­ji je vo­dio ka ras­ko­lu. Vo­do­del­ni­ca je bi­la re­vo­lu­ci­ja. Jed­ni su se zva­li par­ti­za­ni, a dru­gi čet­ni­ci. Jed­ni su bi­li za Re­pu­bli­ku, a dru­gi za Kra­lja i otadž­bi­nu. Ka­ko su svi bi­li an­ti­fa­ši­sti - me­đu­sob­no su se op­tu­ži­va­li. Jed­ni su pro­pa­gan­di­stič­ki ozna­ča­va­ni kao slu­ge oku­pa­to­ra, a oni dru­gi kao od­na­ro­đe­ni ele­me­nat ko­ji ne pri­zna­ju bra­ta za bra­ta. Ustva­ri usta­nič­ku ve­ći­nu či­ni­li su go­lo­bra­di mla­di­ći bez čvr­sto iz­gra­đe­nih po­li­tič­kih sta­vo­va ko­ji­ma se ola­ko eti­ke­ti­ra­la ona dru­ga stra­na. Pri­sje­ća­mo se ri­je­či ve­li­kog isto­ri­ča­ra Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća da je u gra­đan­skom ra­tu pri­mar­na od­bra­na dr­ža­ve. Ako je dr­ža­va na­pad­nu­ta sva­ko ko se bo­ri pro­ti­vu dr­ža­ve, ma ka­kva bi­la, taj po­ma­že ne­pri­ja­te­lja. U me­đu­sob­nim su­ko­bi­ma iz­me­đu te dvi­je gru­pa­ci­je bi­lo je vi­še žr­ta­va, ne­go u bor­bi pro­ti­vu fa­ši­stič­kih oku­pa­to­ra ko­ji su i da­lje za na­rod bi­li glav­ni ne­pri­ja­te­lji. To se na­ro­či­to vi­di u po­ru­ka­ma na smrt osu­đe­nih slo­bo­da­ra.
Pri­ču o an­ti­fa­ši­zmu Cr­ne Go­re za­klju­či­će­mo po­dat­kom da je u Ita­li­ji bli­zu Mi­la­na, u mje­stu Ko­mo, na isto­i­me­nom je­ze­ru, po­dig­nut za­jed­nič­ki spo­me­nik svim po­gi­nu­lim an­ti­fa­ši­sti­ma Evro­pe. Na nje­mu su is­pi­sa­ne ri­je­či iz po­sled­njeg pi­sma na smrt osu­đe­nog Rat­ka Ža­ri­ća, ko­je su po­sve­će­ne bor­bi do is­tre­blje­nja fa­ši­zma. I fa­ši­zam je bio po­bi­je­đen kao voj­na si­la; na ža­lost fa­ši­zam kao ide­o­lo­gi­ja ni­je po­bi­je­đen. Na­pro­tiv! I da­nas je Ha­ni­bal en­tre por­tas!
Broj­ni su pri­mje­ri po­je­di­nač­nog i grup­nog ju­na­štva is­po­lje­ni u an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi 1941-1945. go­di­ne. Oni go­vo­re o slo­bo­dar­skoj tra­di­ci­ji du­gog tra­ja­nja i žr­tvi za slo­bo­du, za ži­vot do­sto­jan čo­vje­ka. Na­da­lje go­vo­re o ne­iz­mjer­noj hra­bro­sti! Zar ri­je­či le­gen­dar­nog ju­na­ka iz Pr­vog svjet­sko­ga ra­ta i od­bra­ne Be­o­gra­da, ma­jo­ra Ga­vri­lo­vi­ća: “Voj­ni­ci, mi smo iz­bri­sa­ni iz spi­ska ži­vih! Ne­ma­mo šta da iz­gu­bi­mo. Ju­riš u po­bje­du i sla­vu! – ne li­če na le­gen­dar­nu po­ru­ku sa Lju­bi­nog gro­ba 1943. go­di­ne: “Fa­ši­sti ne­će pro­ći dok god bu­de­te ču­li štek­ta­nje na­ših mi­tra­lje­za. Ako oni utih­nu – znaj­te da na fron­tu vi­še ne­ma ži­vih slo­bo­da­ra!”
Upra­vo zbog is­ka­za­nog ju­na­štva u an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi 1941-1945. mno­gi na­ši pri­ja­te­lji su nam po­za­vi­dje­li. Go­vo­ri­li su: Lju­bo­mor­ni smo na vas što ima­te ta­kve ju­na­ke. Oni su do­stoj­ni slo­bo­dar­skih am­ble­ma naj­ve­ćih i naj­sta­ri­jih na­ro­da.
Nje­goš se svo­je­vre­me­no di­vio hra­bro­sti svo­ga na­ro­da. Po­sve­tio im je sle­de­će sti­ho­ve: Je­ste hra­bri, ali đe ste sa­da! I mi se pi­ta­mo. I pri­sje­ća­mo se i Nje­go­ša i slo­bo­dar­skog an­ti­fa­ši­zma Cr­ne Go­re i tra­ga­mo za od­go­vo­rom na pi­ta­nje: za­što je Cr­na Go­ra bi­la fe­no­men Dru­gog svjet­skog ra­ta i da li to oba­ve­zu­je da­na­šnju Cr­nu Go­ru.