Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Go­to­vo bih se mo­gao kla­di­ti da ni­ko­ga, ama baš ni­ko­ga vi­še ne za­ni­ma­ju kuk­nja­ve i la­men­ta­ci­je iz kul­tur­nog i na­uč­nog sek­to­ra ka­ko im je te­ško i ka­ko im se ne­što uze­lo ili im se ni­je da­lo. Još ma­nje ne­ko­ga za­ni­ma ka­ko je te­ško, pi­sci­ma i osta­loj po­prat­noj svi­ti, tim vi­še što je u vi­še­de­ce­nij­skoj kri­zi sve iz­gu­bi­lo svoj smi­sao: ni­ti su pi­sci pi­sci, ni­ti su in­te­lek­tu­al­ci in­te­lek­tu­al­ci,ni­ti na­uč­ni­ci na­uč­ni­ci, ni­ti pro­fe­so­ri pro­fe­so­ri, ni­ti su ne­ke “dru­štve­ne ver­ti­ka­le” dru­štve­ne ver­ti­ka­le ,za­i­sta.Či­ni se da je taj kul­tur­ni mo­del pot­po­ra sla­bi­ma, za­pra­vo pot­po­ra pro­sječ­no­sti, pot­po­ra bez­lič­no­sti i ne­di­na­mič­no­sti do­veo do ne­če­ga što se mo­glo pret­po­sta­vi­ti, a to je da je u po­pla­vi pro­sječ­no­sti, bez­lič­no­sti, kri­vih in­ter­pre­ta­ci­ja, kri­vih po­ve­zni­ca do­šlo do to­ga da se vi­še ne raz­li­ku­je što je pi­sac, što je ak­ti­vist, što je umjet­nost, što je prag­ma, vi­še se ne zna što je fi­lo­zo­fi­ja, a što br­blja­nje, što je po­li­ti­ka, što je bit­no, a što ne­bit­no.Sve je po­sta­lo jed­na­ko bli­je­do, umi­ru­će, do­sad­no, pre­pu­no do­sad­nja­ko­vi­ća ko­ji ne­ma­ju, ne že­le ili ne zna­ju ni­šta da ka­žu i ta­ko iz­gle­da i na­ša knji­žev­na sce­na. Da se ra­zu­mi­je­mo, ni­je da ne­ma lju­di, ima ih, na­rav­no, ali je te­ško ra­za­bra­ti ži­to od ku­ko­lja, te­ško je vi­dje­ti što je knji­žev­nost, a što po­za, te­ško je shva­ti­ti što je pam­flet, a što pri­vla­če­nje pa­žnje, a što na­u­ka u svo­joj bi­ti. Ne po­ma­žu ni na­gra­de ni li­ste, ne po­ma­žu ni dru­štva pi­sa­ca,udru­že­nja, aka­de­mi­je, sve je to jed­na ma­ši­ne­ri­ja skri­va­nja pro­sječ­no­sti i bes­krv­no­sti.Re­koh, to ni­je la­ko jer je vi­še od dva­de­set go­di­na do­ve­lo do ta­kva­og za­stra­nje­nja, da je go­to­vo ne­mo­gu­će vi­dje­ti, pro­či­ta­ti, raz­bra­ti ono što jest umjet­nost I na­u­ka od ono­ga što se pred­sta­vlja umjet­no­šću i na­u­kom.
No, bi­ti lu­zer u ovoj pri­či ne zna­či ne­što lo­še. Ovo je sim­pa­ti­ja ko­ju je cr­no­gor­ska sce­na uvi­jek ima­la za svo­je mar­gi­nal­ce, za ove svo­je auten­tič­ne pje­sni­ke, pje­va­če vre­me­na ko­je nam ni­kad ni­je na­klo­nje­no, no upra­vo je to iza­zov, ta ne­na­klo­nje­nost, taj ot­por pa ma­kar i ne­vi­dlji­voj si­li Ću­ta­nja ko­ja za­vi­ja svu­da oko nas. Ako i ne­ma ospo­ra­va­nja, što je sva­ka­ko isto simp­to­ma­tič­no, a ne­ma ni la­u­da, osta­je ću­ta­nje. Ću­ta­nja me­di­ja, me­di­o­kri­tet­ske sce­ne, me­di­o­kri­tet­sko iz­bje­ga­va­nje ras­pra­ve o bit­no­me i bes­kraj­ni šum u ka­na­lu ne­bit­no­ga.
Ipak, ne­ma tu pr­ko­sa ni po­li­tič­kog či­na iza­zi­va­nja, što bi se mo­glo čak na­zva­ti per­fekt­nom kon­ste­la­ci­jom, jer do­ni­je­lo bi ba­rem ka­kve ta­kve kri­ti­ke, pa ma­kar i lo­še, ali pr­kos i iza­zi­va­nje su pa­te­tič­ni. Do­ni­je­lo bi ako ni­šta dru­go ki­se­le osmi­je­he po­go­đe­nih i po­ko­ji zlu­ra­di ko­men­tar. No, to je ne­bit­no. Osta­je pa­tos ono­ga što ni­smo, a ni­smo ni­ka­kvi usa­mlje­ni don­ki­hot­ski vi­te­zo­vi.
Ov­dje je naj­bit­ni­ji di­rek­tan su­ži­vot auto­ra sa svo­jom pu­bli­kom, čin či­ta­nja pred nji­ma, di­je­lje­nje na­še du­bo­ke autor­ske in­ti­me s ne­ko­li­ko sto­ti­na lju­di ko­ji su od­lu­či­li pro­ve­sti tu ve­če,po­pod­ne, ju­tro, s na­ma i ta­ko ne­ko­li­ko pu­ta u po­sljed­nje dvi­je go­di­ne.Bar što se me­ne ti­če, či­stog lu­ze­ra.
I tu spo­zna­je­mo se­be. Po­la­ko, ko­rak po ko­rak, do­bi­ja­mo oslo­nac u či­ta­nju pu­bli­ke, u nji­ho­vim laj­ko­vi­ma, u či­ta­nju, su­dje­lo­va­nju smi­je­hom. Na­še je je­di­no stvar­no “oruž­je”, je­di­ni alat – bi­ti i osta­ti svjež, auten­ti­čan, sa­da­šnji i SVOJ!