Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić


Pro­šlost od­re­đu­je sud­bi­nu, i sa­da­šnjost, i bu­duć­nost. Mr­tvi uvi­jek vla­da­ju ži­vi­ma i ta­ko oba­ve­zu­ju do­la­ze­ća po­ko­lje­nja da ne skre­ću s pu­ta ko­ji im je obi­lje­žen. To je sud­bi­na na­sle­đa. Ona nam od­re­đu­je ko smo, šta smo i ko će­mo bi­ti. Re­ci­mo, me­ni su mr­tvi osta­vi­li ama­net da bu­dem što su i oni sa­mi bi­li. Ži­vi su me na­u­či­li šta to zna­či. Moj naj­sta­ri­ji brat Bu­le ni­ka­da ni­je pro­pu­stio da mi ka­že: „Ti si Sr­bin, ći­ri­li­čar i ru­so­fil, za­pam­ti do­bro. Ovo mo­raš da po­štu­ješ, a sve osta­lo ćeš ne­ka­ko po­sti­ći.“
I ta­ko ja, slu­ša­ju­ći Buć­ka, poč­nem da učim o Ru­si­ji. Da ne pre­sko­čim, me­đu iko­na­ma na­ših sve­ta­ca ko­je dr­žim u sta­nu, cen­tral­no mje­sto za­u­zi­ma iko­na Sve­tog Se­ra­fi­ma Sa­rov­skog ko­ju mi je, na­rav­no, sa po­klo­nič­kog pu­to­va­nja po Ru­si­ji do­nio brat. Poč­nem da či­tam Do­sto­jev­skog, Ma­ja­kov­skog, Če­ho­va, Pu­ški­na, Go­go­lja, Gor­kog, Je­se­nji­na, Tol­sto­ja, Šo­lo­ho­va, Sol­že­nji­ci­na, te­o­lo­ge ko­ji do­ka­zu­ju ču­da ne­be­ska, i da ne na­bra­jam sve što mi od ru­ske li­te­ra­tu­re do­đe pod ru­ku.
Vo­lim Ru­si­ju. Vo­lim ka­ko vje­ru­ju u Go­spo­da Bo­ga, ka­ko pje­va­ju, pla­ču i ka­ko se smi­ju. Vo­lim tu slo­bod­nu du­šu, ko­ja ne pre­po­zna­je gra­ni­ce i lu­ta ste­pom ka­ko že­li. Vo­lim i cr­ve­nu Ru­si­ju. Vo­lim Sta­lji­na, i ten­ko­ve ko­ji su za­u­sta­vi­li Hi­tle­ra. Vo­lim ep­ske bit­ke kod Mo­skve i Sta­ljin­gra­da. Bi­lo je tu ne­nor­mal­ne hra­br­o­sti i ide­a­li­zma. Vo­lim Ni­ki­tu Mi­hal­ko­va i film ‘’Var­lji­vo sun­ce’’, vo­lim ru­ske pje­sme ‘’Ka­ljin­ku’’, ‘’Tam­na je noć’’ i ‘’Pod­mo­skov­ske ve­če­ri’’. Vo­lim ru­ski je­zik. Vo­lim ru­ske di­le­me i naj­ljep­šu him­nu uz ‘’Bo­že prav­de’’. Vo­lim slo­bo­du ko­ju ima­ju, či­stu i nje­žnu slo­ven­sku du­šu i že­lim da bu­dem kao oni.
Ovo pi­šem zbog sta­nja u ko­jem se na­la­zim po­sled­njih da­na. Osje­ćao sam da sam sam bes­po­mo­ćan i bez sna­ge da bi­lo šta pro­mi­je­nim. Tra­žim da se ugri­jem u hla­du i da se ras­hla­dim na sun­cu. Že­lim da se za­si­tim zr­nom pše­ni­ce, a gla­dan sam od ci­je­log hlje­ba. Gla­snu mu­zi­ku, ne ču­jem, a strek­nem od ti­hog zvu­ka. Lo­še­ga hva­lim, a do­bro­ga ku­dim. Lu­tam li­va­da­ma mi­sli i ula­zim u ne­is­tra­že­ne sfe­re mo­zga i ko­je­ka­kve di­le­me. Sva ova me­lan­ho­li­ja je zbog re­zo­lu­ci­je o Sre­bre­ni­ci. Zbog to­ga što že­le od mog na­ro­da, od me­ne, od na­ših mr­tvih da na­pra­ve mon­stru­me. Ne mo­gu da vje­ru­jem šta ra­de i ka­ko nas če­re­če. Ovom re­zo­lu­ci­jom že­le ži­ve da nas po­bi­ju. Jer šta je je­dan na­rod ako je ge­no­ci­dan? Ima li taj na­rod pra­vo da ka­že da je od sve­te lo­ze ne­ma­njić­ke i da je po­to­mak rav­no­a­po­stol­nog Sve­tog Sa­ve? A srp­ski iz­daj­ni­ci Če­da Jo­va­no­vić, Vuk Dra­ško­vić, Ne­nad Ča­nak, Kan­dić­ka i osta­li ko­ji za Re­pu­bli­ku Srp­sku tvr­de da je ge­no­cid­na tvo­re­vi­na, kao hi­je­ne če­ka­ju da se re­zo­lu­ci­ja usvo­ji i da sa­ta­ni­zu­ju sop­stve­ni na­rod. I ta­man ka­da iz­gu­bim po­sled­nju na­du i mi­slim da do­ti­čem dno, od­jek­ne u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti UN ru­sko „NjET“. Od­jek­ne kao zvo­no na cr­kva­ma Pe­trov­gra­da, kao kle­tva i mo­li­tva Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, rik­ne lav sa Lov­će­na i Oplen­ca, usta­nu vla­di­ka Ra­de i pa­tri­jarh ru­ski Alek­sej, sva ne­be­ska voj­ska sa Ko­so­va, pred­vo­đe­na La­za­rom i Mi­lo­šem, opet sta­ne u stroj, a cr­no­mor­ska flo­ta za­plo­vi mo­rem slo­bo­de. Po­mi­je­ša­ju se ži­vi i mr­tvi i svi za­jed­no ka­žu: „Ne di­raj­te mi bra­ću pra­vo­slav­nu. Da­lje ru­ke de­mo­ni od Sr­ba i Sr­bi­je!“. Ru­sko „ne“ u Sa­vje­tu bez­bjed­no­sti je u stva­ri spa­se­nje pra­vo­sla­vlja i po­ru­ka sa­ta­ni. Po­ru­ka da je Ru­si­ja vas­kr­sla, a sa njom i Sr­bi­ja.
Ni­je­ste, za­pad­na go­spo­do, ni­kad opro­sti­li Sr­bi­ji. Sr­bi­ja je u Pr­vom svjet­skom ra­tu sru­ši­la če­ti­ri ca­re­vi­ne: Austro­u­gar­sku, Nje­mač­ku, Tur­sku i Bu­gar­sku. Ni­je­ste opro­sti­li što se ne od­ri­če­mo Ko­so­va i Re­pu­bli­ke Srp­ske. Što tra­ži­mo da se uhap­si zli­ko­vac ko­ji je srp­sku dje­cu za­ku­ca­vao za vra­ta ku­ća u ko­ji­ma ih je na­šao. Od­go­va­ra­će Na­ser Orić za Bra­tu­nac i srp­ske žr­tve kad-tad, i ne­će po­bje­ći prav­di. Zbog to­ga što ni­je­ste za­bo­ra­vi­li, što ne pri­zna­je­te ni­jed­nu srp­sku žr­tvu, što ste za­bo­ra­vi­li Ja­se­no­vac, Ko­rit­sku ja­mu, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, Mi­li­cu Ra­kić, dje­cu iz Mu­ri­na, Do­le, Zi­da­ni most i hi­lja­de srp­skih stra­ti­šta tre­ba nas pro­gla­si­ti ge­no­cid­nim na­ro­dom. Tre­ba nas obru­ka­ti da bi­smo za­bo­ra­vi­li sop­stve­ne sra­mo­te. Ali, ne mo­že! Ni­je da­la jed­na i je­di­na Ru­si­ja. Za­jed­no sa ru­skim „njet“ i ja sam opet oži­vio. Vra­ti­la mi se vje­ra u bo­lje da­ne, sna­ga mi je is­pu­ni­la du­šu i ti­je­lo. Ko­nač­no sam vi­dio jed­nu ve­li­ku po­li­tič­ku po­bje­du.
Sre­bre­nič­kim žr­tva­ma ne­ću da li­ci­ti­ram. Ne že­lim da pre­bro­ja­vam ta­bu­te, ni da is­tra­žu­jem ka­ko je ko­ji od Bo­šnja­ka iz­gu­bio ži­vot. Ne­ka im, mu­če­ni­ci­ma, Bog po­da­ri vječ­ni mir. Bog je je­dan, i naš i bo­šnjač­ki, sa­mo je pi­ta­nje vje­re i re­li­gi­je ka­ko ga obo­ža­va­mo i ka­ko mu se kla­nja­mo. Si­no­vi jed­na­ko bo­le i na­še i bo­šnjač­ke maj­ke. Jed­na­ko pla­ču na­ša i bo­šnjač­ka dje­ca. I jed­nak je gri­jeh ubi­ti bi­lo ko­je od njih.
U na­di da ra­ta vi­še ni­ka­da ne­će bi­ti, da strah i dječ­ji plač ne­će po­sta­ti sva­ko­dne­vi­ca, hva­la ti, Ru­si­jo. Hva­la ti, svi­je­tla zvi­je­zdo vo­di­ljo. Hva­la ti zbog sva­kog srp­skog ju­na­ka ko­ji je pao za otadž­bi­nu. Hva­la ti za sna­gu ko­ju opet ima­mo, i ko­ju će kr­sto­no­sna i po­bje­do­no­sna voj­ska sa Ce­ra i Ko­lu­ba­re pre­ni­je­ti na nas ko­ji sa­da ži­vi­mo. Od­zva­nja­će ru­sko „njet“ du­go, du­go, du­go...
Za Ru­si­ju, Sr­bi­ju, Cr­nu Go­ru, Re­pu­bli­ku Srp­sku, Evro­pu, za sve nas, za one ko­ji su bi­li i ko­ji će do­ći.