Autor: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Ne, ovog nam pu­ta ni­su spa­si­li obraz, već go­lu gu.icu!
Obra­za, na ža­lost, odav­no ne­ma­mo, i za­to sa­mo dvi­je ri­je­či- Sla­va Ros­sii!
Ovog je pu­ta na koc­ki bi­la gu.ica, da pro­sti­te, go­la i do­bra­no mo­dra! Ovog se pu­ta za­i­sta bra­ni­la čast ge­ne­ra­ci­ja po­ko­lje­nja ko­ja, na sre­ću, ne­će mo­ra­ti da ži­ve sa­mo da bi po­ni­zno umi­ra­li pod stig­mom ge­no­cid­nog DNK!
Ne­će se ra­đa­ti ka­ko bi uza­lud­no do­ka­zi­va­li da ni­su ono što im ni­su ni oče­vi bi­li, i da zlo­či­ni ima­ju ime i pre­zi­me, a ne na­ci­o­nal­nost!
Zbog to­ga ru­ski ve­to na re­zo­lu­ci­ju o Sre­bre­ni­ci je­ste isto­rij­ski me­đaš, ve­ći i slav­ni­ji ne­go što iko tre­nut­no mo­že da poj­mi, ali, re­koh, to je ostav­šti­na za po­ko­lje­nja- ge­ne­ra­ci­je ko­je će zna­ti da ci­je­ne i po­mi­nju Ru­si­ju s jed­na­kom lju­ba­vlju kao i Sr­bi­ju!
Na­rav­no, već se s la­na­ca otr­gao onaj čo­por bi­je­snih se­o­skih ke­ro­va ko­ji po ko­man­di ki­di­šu na sam po­men Ru­si­je, ra­du­ju­ći se ko­ski i ne­što du­žem lan­cu ko­jim će ga­zde na­gra­di­ti la­vež i kr­va­ve če­lju­sti…
Pi­ta­nje je va­zda isto ma­da sva­ki put zvu­či sve glu­plje: „Ko­ja je ci­je­na ru­ske po­mo­ći?!”
Ne znam, za­i­sta, mo­žda ve­li­ka, mo­žda mi­zer­na, ali u sva­kom slu­ča­ju ni­štav­na u od­no­su na onu ko­ju bi do­vi­je­ka pla­ća­li da je re­zo­lu­ci­ja iz­gla­sa­na!
Ve­to Ru­si­je ni­je tek glas pro­tiv sram­nog i la­žnog slo­va ko­jim su osvje­do­če­ni „pri­ja­te­lji“ pi­sa­li ne­kro­log Sr­bi­ji, već je Mo­skva na se­be pre­u­ze­la ulo­gu ži­ran­ta za la­žnu mje­ni­cu na­ci­ji ko­ja bi taj pro­kle­ti kre­dit ot­pla­ći­va­la no­vo­ro­đe­ni­ma, na­mi­ru­ju­ći do­vi­je­ka sa­mo ka­ma­tu!
Ne­ma ovo ve­ze sa lju­ba­vlju pre­ma Ru­si­ji, već sa za­hval­no­šću pre­ma dr­ža­vi ko­joj smo se okre­ta­li sa­mo kad dru­ga­ri sa Za­pa­da ni­su že­lje­li da se igra­ju s na­ma u par­ki­ću tje­ra­ju­ći nas kao va­šlji­vu dje­cu, pa tr­ča­li u taj isti par­kić kad ipak od­lu­če da im tre­ba ne­ko ko će bes­po­go­vor­no tr­ča­ti po lop­tu…
Ako su nam i po­mo­gli iz in­te­re­sa- ni­su od­mo­gli iz „lju­ba­vi“, kao pri­ja­te­lji ko­ji nam do­la­ze na ve­če­ru da bi nam spa­va­li sa že­nom.
Na stra­nu i ve­to, ali za­bo­ra­vi­lo se da Sr­bi­je do­slov­no ne bi bi­lo da ru­ski car ni­je za­pri­je­tio se­pa­rat­nim mi­rom sa austro­u­gar­skom uko­li­ko En­gle­zi i Fran­cu­zi ne pri­tek­nu bro­do­vi­ma u po­moć ži­vim le­še­vi­ma srp­skih voj­ni­ka i zbje­go­va na oba­li Al­ba­ni­je, što im ni­je bi­la na­mje­ra sma­tra­ju­ći da se ne­ma šta spa­sa­va­ti i da će pli­ma bi­ti da­le­ko svr­si­hod­ni­je rje­še­nje srp­skog pi­ta­nja.
Slič­nih je pri­mje­ra na de­se­ti­ne, sa­mo ma­lo ko že­li da ih se sje­ti, lak­še je za­bo­ra­vi­ti za­rad mo­gu­ćeg po­zi­va one fi­ne dje­ce iz par­ki­ća kad va­šlji­vi kli­nac tre­ba da iz­i­gra­va sta­ti­vu…
Ni­sam ja ru­so­fil ko­li­ki sam sr­bo­fil, i upra­vo to me oba­ve­zu­je da ka­žem: Sla­va Ros­sii!
Da bi po­ko­lje­nja ima­la obraz- oni su nam sa­ču­va­li gu.icu!
dva­u­je­dan.rs