Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Šta je čo­vek bez sti­da, ko je on? U sva­kom slu­ča­ju ne­što sa­sta­vlje­no iz di­je­lo­va, ne­ko la­žan, iz­vje­šta­čen. Li­šen osje­ća­ja mje­re. Neo­b­u­zdan. Ne­ko ko se i te ka­ko do­sa­đu­je du­hom. Ali, ni­ma­lo bez­o­pa­san. Na­pro­tiv, uvi­jek spre­man na sram­nu i pod­mu­klu bor­bu.
Da li vas mo­žda ovaj uvod aso­ci­ra na ve­li­ki broj onih ko­ji vas okru­žu­ju? Žao mi je što od­go­vor una­pri­jed znam i što je ovo de­fi­ni­tiv­no vri­je­me be­stid­nih. Ka­da ste po­sled­nji put vi­dje­li ne­ko­ga da se po­sti­dio, za­cr­ve­nio, da se po­ka­jao bez ri­je­či? Ja ne pam­tim, a ako se to mo­žda i de­si­lo, taj se sma­trao sla­bi­ćem i ne­po­želj­nim u ovom svi­je­tu ni­skih stra­sti i jož ni­žih uda­ra­ca. Ne­sta­la je (iz­gle­da ne­po­vrat­no) ona zdra­va, iskre­na na­iv­nost ko­ja pro­iz­i­la­zi iz istin­skog ljud­skog sr­ca. A slo­ži­će­te se da ni­šta kao ona ni­je ta­ko vjer­no čo­vje­ko­vom do­bro­čin­stvu. Sa­mo ta­kav čo­vjek mo­ći će iskre­no da vo­li i da tu­gu­je. Osje­ćaj sti­da ni­je ni­šta dru­go ne­go vje­ro­va­nje u iskre­nost du­še. Na­rav­no da na­iv­nost u svom su­štin­skom smi­slu ne smi­je bi­ti vo­di­lja, ni­ti glav­ni po­kre­tač ljud­skog bi­ća, ali nje­no po­sto­ja­nje i nje­na po­sto­ja­nost mo­ra­ju se mu­dro i s ra­do­šću do­če­ki­va­ti.
Da­na­šnje ne­is­kre­no vri­je­me na­to­va­ri­lo je sve­mu što vri­je­di te­ško, be­stid­no bre­me. Op­ko­lje­ni smo go­mi­lom ne­u­ku­sa, šun­da i bez­o­bra­zlu­ka. Osje­ti­ti stid nad svim, za­pi­ta­ti se u kom to prav­cu ide­mo, u či­jem okru­že­nju ži­vi­mo, ‘’de­be­lo’’ se za­cr­ve­nje­ti pred ple­ja­dom be­sram­nih na­ša je, pri­je sve­ga, oba­ve­za pa tek on­da po­tre­ba. Oni­ma ko­ji bez par­do­na ga­ze po sve­mu što po­što­va­nje i po­šte­nje si­ju mo­ra se sta­ti na put. Ba­ri­ka­de pri­stoj­no­sti, ljud­skog do­sto­jan­stva i po­no­sa mo­ra­ju bi­ti na sna­zi. Uvo­đe­nje vas­pit­nih mje­ra jed­no­stav­no je neo­p­hod­no. U pro­tiv­nom, osta­će­mo zga­že­ni nji­ho­vim de­be­lim đo­nom, iz­gu­blje­ni i za­ro­blje­ni u ćor­so­ka­ku tih be­sram­nih vo­di­ča po­ni­že­nja.
Ne vi­dim ni­ka­kvu raz­li­ku iz­me­đu onih što svo­je go­le no­ge (i osta­lo) še­ta­ju i di­žu baš ta­mo gdje ne tre­ba i onih što ob­u­če­ni ‘’do zu­ba’’, bez trun­ke sti­da i osje­ća­nja pri­stoj­no­sti, naj­sram­ni­je ‘’vas­pi­ta­va­ju’’ dru­štvo. I jed­ni i dru­gi su iden­tič­ni pri­mje­ri za od­su­stvo sti­da. Čo­vjek ko­ji ne­ma spo­sob­nost da osje­ti nje­nu do­bro­na­mjer­nu sna­gu ne mo­že ni­kad ra­zu­mje­ti šta zna­či iskre­nost. A onaj ko osje­ćaj si­da svje­sno gu­ši i po­ti­sku­je pro­bu­di­će sa­mo fru­stri­ra­nost i ne­za­do­volj­stvo u se­bi. Ni­šta čo­vje­ka ne oslo­ba­đa kao svje­sno po­ka­ja­nje ko­je za­hva­lju­ju­ći upra­vo sti­du i sra­mu pod­sti­če i pod­sje­ća da se mo­ra bi­ti čo­vjek. Ne pla­še me oni ko­ji se za­ple­tu u svo­jim la­ži­ma, pa ih ot­kri­je ne­spret­na igra ri­je­či i cr­ve­ni­lo u li­cu. Na­pro­tiv, ra­du­je me što je osje­ćaj sti­da ipak ‘’od­ra­dio’’ svo­je i što ima na­de da se vra­te na put, ko­jim se da­nas rje­đe ide. Pla­še me oni ko­ji la­žu kad zi­nu, a da us­put i ne trep­nu. Cr­ve­ni­lo na nji­ho­vom li­cu ne mo­že pro­na­ći put, jer stid i sram u ta­kvi­ma ne sta­nu­ju. Uča­u­re­ni su u dr­sko­sti i bez trun­ke ča­sti.
Že­lim da na­pra­vim raz­li­ku iz­me­đu pro­sto­du­šno­sti i be­stid­no­sti, jer mi­slim da se ne­ri­jet­ko do­vo­de u ne­po­sto­je­ću ve­zu. Na­i­me, pro­sto­du­šnost u se­bi ima ne­ku vr­stu bla­go­sti i ne­čeg ne­is­kva­re­nog, dje­či­jeg. Be­stid­nost je to­tal­na bez­ob­zir­nost. A u njoj ne­ma ni­če­ga ni­ma­lo na­iv­nog i be­za­zle­nog. U pro­sto­du­šno­sti i in­ti­ma mo­že na­ći svo­je mje­sto. In­tim­nost, bi­lo da je du­hov­na ili fi­zič­ka je­ste ono što us­kra­ću­je­mo ne­po­zna­tom i do­pu­šta­mo sa­mo oni­ma ko­je že­li­mo pu­sti­ti u svo­ju du­bo­ku taj­nu, če­sto i na­ma sa­mi­ma ne­po­zna­tu. Sti­dlji­vost je ono što šti­ti na­šu in­ti­mu, svo­je­vr­stan oprez gdje se od­lu­ču­je­mo ko­li­ko će­mo bi­ti otvo­re­ni pre­ma dru­go­me. Ru­še­nje ovih ogra­da pri­pa­da be­stid­no­sti. Taj vje­tar du­va sa svih stra­na da­na­šnji­ce i že­li sve raz­ot­kri­ti i iz­ni­je­ti na vi­dje­lo, iz­lo­ži­ti kao na tac­ni. Jer, po da­na­šnjem re­cep­tu, ono što ni­je ‘’do da­ske’’ na iz­vol’te ni­je ni pri­mi­je­će­no. Svi­jet je po­stao ne­ka vr­sta bu­vlja­ka gdje se bu­kval­no sve i sva­šta pro­da­je. Kao ‘’jav­na iz­lo­žba’’ na ko­joj su iz­lo­že­ni i ti­je­lo i du­ša. To u ko­ri­je­nu si­je­če sva­ku taj­nu, in­ti­mu i skri­ve­nost. Ta­ko se gu­bi pra­vo na svo­ju emo­ci­ju i na sop­stve­nu lič­nost. Raz­ne jav­ne is­po­vi­je­sti, pri­zna­nja, raz­ot­kri­va­nja vo­de ka be­stid­nom po­ka­zi­va­nju sa­mog se­be. Ne­ma ni­šta vi­še što pri­pa­da sa­mo me­ni. Sve je za­jed­nič­ko vla­sni­štvo. I u sve­mu to­me do­la­zi do ne­do­pu­sti­vog pa­ra­dok­sa da da­nas bi­ti be­sti­dan zna­či bi­ti pot­pu­no iskren, hra­bar, pa i ne­du­žan. Na­rav­no da je to su­šta su­prot­nost isti­ni. Ovo be­stid­no raz­go­li­ća­va­nje onog naj­vred­ni­jeg i naj­in­tim­ni­jeg što čo­vjek no­si u se­bi ne­mi­nov­no i ma­sov­no vo­di osi­ro­ma­še­nju dru­štva. Za­to, dok još ima vre­me­na, klo­ni­te se sve­ga što vri­je­đa va­še do­sto­jan­stvo. Uve­di­te sank­ci­je sve­mu što be­stid­no re­me­ti va­šu is­kre­nu in­ti­mu. Po­sti­di­te se, kad vam je Bog dao. Ta­ko će­te na­u­či­ti da pra­šta­te, a pri­zna­će­te da ne­ma ve­ćeg za­do­volj­stva, ni za­hval­no­sti. Ja pri­zna­jem. I ja i moj bič. Jer, be­stid­nost je kič.
(Autor je pje­snik)