Pi­še: Vo­jo Vu­le­tić


„Pro­sta ve­ći­na“, „Sve su nam uze­li“, „Pas i slo­bo­da“... Opet u me­ni ne­što ki­pi, iako sam ovog ju­tra vje­ro­vao da sam pot­pu­no mi­ran... Ali, či­ta­ju­ći ko­lum­ne ob­ja­vlje­ne u ru­bri­ci ‘’Stav’’ u sri­je­du 26. av­gu­sta, a na­slo­vlje­ne upra­vo ova­ko ka­ko sam na­veo na po­čet­ku tek­sta, stvo­ri se u me­ni že­lja da svim auto­ri­ma tih ko­men­ta­ra steg­nem ru­ku i za­hva­lim što su se ta­ko ubje­dlji­vo, na­dah­nu­to i iskre­no osvr­nu­li na na­šu su­ro­vu stvar­nost. Pro­sto, kao da su Bran­ko, Želj­ka i Zo­ran iz­vu­kli ta svo­ja osje­ća­nja i vi­đe­nja ne­gdje iz ne­kog di­je­la mo­je du­še, mo­žda s dna, gdje se sve to ko­vi­tla dok na­po­kon ne pre­ki­pi... Re­zul­tat to­ga je i mo­ja no­va knji­ga pod na­slo­vom „Bez­lju­đe“, ko­ju ovih da­na pro­mo­vi­še i pro­da­je dnev­ni list „Dan“ gdje svi na­i­la­zi­mo na iskre­no go­sto­prim­stvo. Htio sam ma­lo da pre­dah­nem od pi­sa­nja, ali su me ovi mo­ji isto­mi­šlje­ni­ci to­li­ko dir­nu­li da sam mo­rao da im se pri­dru­žim i za­hva­lim. Da se vi­di da nas ima još ko­ji se ne mi­ri­mo s po­sto­je­ćim sta­njem bez­lju­đa i bez­na­đa... Da se još mno­gi za­pi­ta­ju, kao što je to Želj­ka uči­ni­la: „Gdje smo to za­lu­ta­li? Gdje se iz­gu­bi čo­vjek’’? ‘’Za­što smo se od­re­kli naj­ljep­ših ljud­skih oso­bi­na ko­je su kra­si­le cr­no­gor­skog čo­vje­ka: po­šte­nja, hu­ma­no­sti, do­sto­jan­stva...“ „Za­što’’, ka­ko ka­že Bran­ko,’’ ‘’pro­sta ve­ći­na te­ro­ri­še ma­nji­nu i go­spo­da­ri na­šim ži­vo­ti­ma i sud­bi­na­ma“, po­seb­no ako zna­mo da je ta pro­sta ve­ći­na pri­vi­le­go­va­na, pot­ku­plje­na ili uci­je­nje­na? Ili, ka­ko pro­mi­šlja Zo­ran, prav­no i po­li­tič­ki pot­ko­van čo­vjek ko­ji se „pe­kao“ na „ro­šti­lju“ ovog re­ži­ma, ‘’da ga ne na­pu­šta že­lja da ne gle­da svo­ja po­sla’’. Već i tu­đa. Po­seb­no ‘’ako su tu­đa po­sla u su­ko­bu s onim što se na­zi­va moć dr­žav­nog apa­ra­ta“. Po­seb­no je iza­zo­van nje­gov po­gled na ne­do­vr­še­nost na­še po­li­tič­ke zbi­lje i stal­no ra­đa­nje no­vih li­de­ra, uglav­nom po­dje­la­ma u po­sto­je­ćim po­li­tič­kim par­ti­ja­ma. Do­đu ta­ko ti no­vi li­de­ri do sa­mo­sa­zna­nja da su u po­sto­je­ćoj par­ti­ji ogra­ni­če­ni kad je u pi­ta­nju nji­ho­vo po­li­tič­ko na­pre­do­va­nje, a sma­tra­ju da mo­gu mno­go vi­še da da­ju i da su sprem­ni da se uhva­te u ko­štac i s čel­nim dr­žav­nim po­zi­ci­ja­ma. To po­tvr­đu­je da je opo­zi­ci­ja (ali i po­zi­ci­ja) obo­lje­la od li­der­stva, pa otud to­li­ko no­vih par­ti­ja na po­li­tič­koj sce­ni. Po­li­ti­ka je, bez sum­nje, po­sta­la za­ni­ma­nje za sva­či­ju pa­met i za bi­lo ko­ji ste­pen obra­zo­va­nja ili za­ni­ma­nja. Svi se oni ku­nu u pri­vr­že­nost in­te­re­si­ma gra­đa­na i u pa­tri­o­ti­zam, a ne­ri­jet­ko se u tim nji­ho­vim is­po­vi­je­sti­ma na­zi­re ili, bo­lje re­ći, pre­po­zna­je od­re­đe­na do­za ble­fi­ra­nja i de­ma­go­gi­je, umo­ta­nih u oblan­de li­ce­mjer­ja, lič­nih in­te­re­sa i am­bi­ci­ja ko­je ne­ma­ju po­kri­će. S dru­ge stra­ne, pro­sto se osje­ća spre­ga Kri­vo­ka­pi­ća i Đu­ka­no­vi­ća ko­ji ra­di lič­nih in­te­re­sa tr­gu­ju s me­đu­na­rod­nim cen­tri­ma mo­ći, uslo­vlja­va­ju­ći ti­me da­lji raz­voj Cr­ne Go­re, nje­nu sud­bi­nu i sud­bi­nu gra­đa­na. Šta pre­o­sta­je osi­ro­ma­še­nim, obes­pra­vlje­nim, po­ni­že­nim i opljač­ka­nim gra­đa­ni­ma ne­go da se po­bu­ne i stvo­re uslo­ve za slo­bod­ne, fer i de­mo­krat­ske iz­bo­re. To što Kri­vo­ka­pić i Đu­ka­no­vić bje­že od pre­la­zne vla­de raz­log je vi­še da se svi oda­zo­vu pro­te­sti­ma za­ka­za­nim za 27. sep­tem­bar ko­je or­ga­ni­zu­je De­mo­krat­ski front. Svi­ma je ja­sno da se bez pre­la­zne vla­de ne mo­gu obez­bi­je­di­ti slo­bod­ni i de­mo­krat­ski iz­bo­ri. Pa i po­red tih sa­zna­nja, je­dan broj ‘’li­de­ra’’ osta­je bez ja­snog sta­va, če­ka­ju­ći da vi­de ka­kav će bi­ti od­ziv gra­đa­na na pred­sto­je­ćim pro­te­sti­ma... Ako pro­ci­je­ne da ih je do­volj­no, pri­šu­nja­će se ka­ko ne bi mo­glo da se pri­ča da ni­je­su bi­li na pro­te­sti­ma.
Sva­ko pi­ta­nje, po­seb­no ta­ko va­žno kao što je pi­ta­nje slo­bod­nih iz­bo­ra, uvi­jek tra­ži tri od­go­vo­ra: Šta, ko i ka­ko? Svi su sa­gla­sni da bez smje­ne re­ži­ma ne­ma na­pret­ka, ali kad se tra­ži od­go­vor na pi­ta­nja KO i KA­KO to tre­ba da obez­bi­je­di on­da ne­ma je­din­stve­nog sta­va. Po­je­di­ni ‘’li­de­ri’’ uvi­jek su bi­li bez sta­va kad se ra­di­lo o va­žnim pi­ta­nji­ma za dr­ža­vu i gra­đa­ne, pa su svo­jom kon­fu­zno­šću one­mo­gu­ća­va­li kon­kret­ne po­li­tič­ke ak­tiv­no­sti i je­din­stvo opo­zi­ci­je. To ni­je­su me­ta­fo­re već či­nje­ni­ce. Uva­že­ni Bran­ko Ra­ko­če­vi­ću, Želj­ka Sav­ko­vić i Zo­ra­ne Pi­pe­ro­vi­ću (moj ple­me­ni­če), od­va­žio sam se da na­pi­šem ovaj tekst pod­stak­nut sa­dr­ža­jem raz­mi­šlja­nja u va­šim ko­lum­na­ma. Ho­ću da vje­ru­jem da će po­ru­ke iz va­ših tek­sto­va pod­sta­ći sve opo­zi­ci­o­ne ‘’li­de­re’’ na je­din­stvo, da se za­jed­no s na­ro­dom pro­te­sti­ma iz­bo­re za sre­ću i pro­spe­ri­tet Cr­ne Go­re i svih nje­nih gra­đa­na. Hva­la vam na to­me.