Autor: Mi­lan Ru­žić


Kud će­mo mi Sr­bi bez Ko­so­va? Če­mu da se na­da­mo? Gdje da stre­pi­mo, gdje da se bra­ni­mo, gdje da ži­vi­mo, ako ne­će­mo na Ko­so­vu? Ne tr­gaj­te nam sr­ce iz gru­di. Svi ka­žu da se Ko­so­vo odva­ja od Sr­bi­je, a u stva­ri odva­ja­te Sr­bi­ju od Ko­so­va. Valj­da se ka­že ovo pr­vo, jer on­da zvu­či bez­bol­ni­je. Po­ku­ša­va­ju nam re­ći da ima­mo Sr­bi­ju, a Ko­so­vo je sa­mo oma­nji dio. Ali, ka­ko raz­dvo­ji­ti ako je Ko­so­vo ko­lijev­ka, a Sr­bi­ja di­je­te? Zar mo­že di­je­te bez ko­li­jev­ke? Odvo­ji­ti ko­li­jev­ku od dje­te­ta je isto kao i odva­ja­ti di­je­te od ko­li­jev­ke. Ko­jom god ver­zi­jom se slu­ži­li, bol­na je. Ne­ma Ko­so­va bez Sr­ba, a ne­ma ni Sr­ba bez Ko­so­va.
Moj na­rod je na Ko­so­vu gi­nuo i gi­ne, ali ga ne na­pu­šta. Ni­ko ne raz­mi­šlja za­što. Pa za­to što ni­je­dan je­di­ni ži­vot ni­je ve­ći od Ko­so­va. Naš naj­ve­ći po­raz je­ste bio na Ko­so­vu, ali taj po­raz je bio za­me­tak iz ko­jeg se Sr­bi­ja uz­di­gla i za so­bom osta­vlja­la cr­kve i bo­žu­re, ne zna­ju­ći da će ne­ko tu kr­vlju pla­će­nu ze­mlju ki­da­ti i raz­vla­či­ti. Ko­so­vo je ta­kvo da na nje­mu ima mje­sta za sve. Me­đu­tim, ka­ko pu­sti­ti ne­ko­ga da ga­zi po ko­sti­ma na­ših ju­na­ka i da nam si­pa so na ni­kad neza­ra­slu ra­nu? Ne­ma od no­vog ra­ta, od no­ve po­bje­de ili no­vog po­ra­za ni­šta. Da­će Bog da se ta­kva vre­me­na ni­ka­da ne vra­te, ali će da­ti i da Ko­so­vo osta­ne Sr­bi­ja, ina­če bi­smo bez nje­ga mo­ra­li mi­je­nja­ti ime.
Ko­li­ko je sve­ti­nja na tom po­lju, to­li­ko je i Bo­ga me­đu ta­mo­šnjim lju­di­ma. Bož­ja ze­mlja je Ko­so­vo, a bož­ju ze­mlju još ni­ko bez bož­jeg bla­go­slo­va i bez bož­je ri­je­či ne do­bi. Šta će dru­gi­ma na­še ko­sti i na­ši po­ra­zi? Sva­ki na­rod ima svo­je. Zna­mo da se po­bje­de gra­de na tu­đim po­ra­zi­ma, ali ovaj po­raz je za nas već odav­no po­bje­da. Bez nje­ga ne bi bi­lo ni nas, ni na­še kul­tu­re. Gla­ve su nam se u Ko­so­vo pre­tvo­ri­le, a sr­ca u ma­na­sti­re ugra­đe­na. Ka­ko bez gla­ve i sr­ca? Šta će­mo on­da bi­ti? Bi­li smo i sjen­ke u ri­ta­ma, pa se vra­ti­smo, ali bez Ko­so­va ne bi osta­lo ni ri­ta, a ni sjen­ki, jer bi tad sve ne­sta­lo. Na­ša ve­za sa Bo­gom bi­la bi pre­ki­nu­ta, a Sr­ba bez Bo­ga ne mo­že bi­ti ni u pri­či.
Ako Ko­so­va ne­ma­mo, gdje on­da La­za­ru, Mi­lo­šu, Iva­nu, Ju­go­vi­ći­ma i osta­li­ma mje­sta da na­đe­mo? Kud mu­če­ni­ke da se­li­mo i isto­ri­ju pre­pra­vlja­mo? Pa zar od naj­te­žeg po­ra­za, još te­ži da pra­vi­te? Či­me mi to za­slu­ži­smo? Pa ta­mo i dr­ve­će ra­ste u ob­li­ku kr­sta, jer druk­či­je ne mo­že, ni­ti smi­je. Je­di­no je to mje­sto na svi­je­tu ko­je je i ko­li­jev­ka i grob.
Ko­li­jev­ka se raz­me­će, grob se za­ti­re, pa ka­ko on­da je­dan na­rod kao što je srp­ski da zna gdje je ro­đen i po­ko­pan. Osta­će Sr­bi­ja di­je­te bez maj­ke, oca i ko­li­jev­ke, sta­rac bez gro­ba, bi­će ko­je kao da ni­ka­da ni­je ni po­sto­ja­lo. Ne­moj­te Ko­so­vo. Ne­ka na­šeg na­ro­da mu­če­nog da ži­vi pod po­ko­ri­com te ra­ne. Šta će ko­me na­ša bol i na­ša ra­na? Gre­o­ta je oti­ma­ti od na­ro­da či­ja se kul­tu­ra, vje­ra i po­sto­ja­nje ve­zu­ju za po­raz, a na­ro­či­to on­da ka­da taj na­rod taj isti po­raz svr­sta­va u po­bje­de.iskra.kom