Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Do­sta je bi­lo za­va­da i ra­to­va, u stva­ri po­gi­bi­ja i dru­gih ne­vo­lja – kroz isto­ri­ju na­ših na­ro­da. Od ras­ko­la u hri­šćan­stvu 1054.go­di­ne – po­di­je­lje­ni su po osno­vu vje­re. A vje­ra je od sa­mog po­čet­ka bi­la vr­lo uti­caj­na – na svo­je vjer­ni­ke. Bog je bio i ostao je­dan za sve, ali su se „po­ja­vlji­va­li“ no­vi „bo­go­vi“ kao pred­vod­ni­ci „svo­ga“ na­ro­da. Po­tom se, sa Osman­li­ja­ma, po­ja­vio Alah; i nje­go­vi sled­be­ni­ci na ovim pro­sto­ri­ma – tu­ma­či­li su no­vu vje­ru – na svoj na­čin. Na sva­koj stra­ni je bi­lo ne­vjer­ni­ka; do­vo­ljan raz­log za za­va­du, sva­đu, čak i za kr­vo­pro­li­će.
Vre­me­nom su do­la­zi­le i dru­ge ne­vo­lje: na­rod se di­je­lio po osno­vu na­ci­je; uvi­jek je sa­mo jed­na bi­la na „pra­voj“ stra­ni, osta­li su bi­li na onoj „kri­voj“ stra­ni; vr­lo br­zo bi skli­snu­li u na­rod ni­že vri­jed­no­sti, što je po pra­vi­lu, uvi­jek i svu­da – bio ma­njin­ski na­rod. I to je bio još ve­ći raz­log za još ve­će ne­spo­ra­zu­me.
Naj­zad su do­šli i oni stra­nač­ki ras­ko­li unu­tar jed­nog te istog na­ro­da. Jed­ni su bi­li no­si­o­ci „pro­spe­ri­te­ta“, a oni dru­gi „koč­ni­ča­ri“ ra­zvo­ja; ka­sni­je bi bi­li že­sto­ki pro­tiv­ni­ci; sa­mo ko­rak ih je di­je­lio od „iz­da­je“ i „ve­le­i­zda­je“.
Raz­li­ke me­đu na­ro­dom i na­ro­di­ma, ko­je su bi­le ili na­sta­ja­le – kao iz­raz isto­rij­skih pro­ce­sa – do­vo­di­le su pr­vo do opa­snih po­dje­la, sva­đa, pa i do ra­to­va. Čak i do vjer­skih ra­to­va. I do sto­go­di­šnjih ra­to­va. Do ve­li­kih ra­to­va. U Dru­gom svjet­skom ra­tu, pri­mje­ra ra­di, stra­da­lo je oko 60 mi­li­o­na voj­ni­ka; to­li­ko su da­nas broj­ne naj­broj­ni­je evrop­ske dr­ža­ve. U svim na­ve­de­nim su­ko­bi­ma – ak­tiv­no uče­stvu­je i ovaj naš bal­kan­ski pro­stor, sa­mo jed­nom je bio uje­di­njen – slo­žan. Mno­go če­šće raz­je­di­njen i me­đu­sob­no su­prot­sta­vljen. Osta­la je uz­re­či­ca – „bal­kan­ska po­sla“.
Ako je za­va­de bi­lo la­ko is­pro­vo­ci­ra­ti, s po­mi­re­njem je išlo mno­go te­že. Kao da su svi sli­je­di­li za­pis Vu­ka Ka­ra­dži­ća: U sta­ro­ga du­šma­ni­na ne tra­ži no­vog pri­ja­te­lja! S iz­vi­nje­njem je išlo još te­že. Sa­vre­me­na Nje­mač­ka se po­klo­ni­la na­ci­stič­kim žr­tva­ma u II svjet­skom ra­tu. Po­pu­lar­ni kan­ce­lar Vi­li Brant je, ta­ko, kle­čao u Mo­skvi, Je­ru­sa­li­mu, Bri­se­lu itd. Je­di­no ni­je bi­lo ta­kvog iz­vi­nje­nja za žr­tve ko­je je ima­la ne­ka­da­šnja Ju­go­sla­vi­ja. Sr­bi­ja se iz­vi­ni­la za zlo­čin nad Mu­sli­ma­ni­ma u Sre­bre­ni­ci. A Za­greb pro­sla­vlja pro­tje­ri­va­nje 200.000 svo­jih gra­đa­na Sr­ba – iz Hr­vat­ske, u po­zna­tom et­nič­kom či­šće­nju na­zva­nom „Blje­sak“ i „Olu­ja“. Bi­lo je još pu­no ma­lih Sre­bre­ni­ca i ope­ra­ci­ja „Blje­sak“ i „Olu­ja“. Sva­ki ne­vi­ni grob ne­du­žnih je Sre­bre­ni­ca, Blje­sak i Olu­ja.
Odi­sta je la­ko is­pro­vo­ci­ra­ti zlo­čin na br­do­vi­tom Bal­ka­nu. S po­mi­re­njem ide mno­go te­že. A naj­te­že sa iz­vi­nje­njem. Pi­ta­mo se – za­što?! Kao da su nam sva po­mi­re­nja, i po­đe­ko­je iz­vi­nje­nje – bi­li vi­še te­a­tral­ni. Pa se, opet, pi­ta­mo: Za­što?! Ne­moj­mo da do­la­ze­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma osta­vlja­mo lo­še me­đu­sob­ne od­no­se, zlu krv i ne­iz­vje­snu bu­duć­nost. „Po­moć“ ve­li­kih sa­mo je iza­zi­va­la još ve­će me­đu­sob­no ne­po­vje­re­nje, ko­je se pre­tva­ra­lo u mr­žnju ko­je i da­nas ima na obje stra­ne.