Pi­še: Dar­ko Jo­vo­vić


Od­u­vi­jek je u Cr­noj Go­ri, u sreć­nim i slo­žnim fa­mi­li­ja­ma, stri­na do­ži­vlja­va­na kao maj­ka. Si­nov­ci su stri­ni po­kla­nja­li du­žnu pa­žnju, jer je stri­na, kao stri­ko­va že­na, va­ži­la za uz­vi­še­no i po­seb­no po­što­va­no bi­će. Ko­li­ko je sa­mo dje­ce iz­ni­vlje­no za­hva­lju­ju­ći stri­na­ma, jer se če­sto de­ša­va­lo da maj­ka umre na po­ro­đa­ju i osta­vi ne­zbri­nu­to po­tom­stvo. Ta­kvo po­tom­stvo je bi­lo stri­ni­na bri­ga i za­kle­tva. Si­nov­ci su zna­li da pam­te do­bro­čin­stvo svo­jih stri­na. Go­vo­ri­lo se: “Ta­mo gdje ima sre­će stri­na je isto kao i ro­di­telj”. Po­seb­no bi bi­lo dir­lji­vo kad bi se si­no­vac bi­ra­nim ri­je­či­ma opra­štao od stri­ne u mo­men­tu kad ona za­u­vi­jek na­pu­šta ovo­ze­malj­ski svi­jet. Ni­je bi­la ri­jet­kost da stri­na, umje­sto maj­ke, ko­ja ne­ma do­volj­no mli­je­ka, za­do­ji si­nov­ca. To je bi­la sve­ta du­žnost dič­nih Cr­no­gor­ki ko­je su svo­je mje­sto pro­na­la­zi­le u na­rod­nim pje­sma­ma, kao he­ro­i­ne ka­kve svi­jet ni­je po­zna­vao. Do­du­še, ima­lo je i onih, na­zo­vi iz­ro­da, ko­ji bi vre­me­nom za­bo­ra­vlja­li stri­ni­no do­bro­čin­stvo. U ta­kvim slu­ča­je­vi­ma stri­ne bi zna­le da ka­žu: “Ne­ka ga va­la, ne zna šta ra­di, no, bo­jim se, mo­je će ga mli­je­ko raz­gu­ba­ti”. Kad bi se ču­lo za ne­ko­ga da je uvri­je­dio stri­nu, ili, ne daj Bo­že, uči­nio joj ne­što go­re, svi bi od nje­ga okre­ta­li gla­vu, zbog uvje­re­nja da je ta­kva oso­ba spre­ma­na da na­pra­vi i mno­go te­že ne­dje­la.
Kult stri­ne u Cr­noj Go­ri je bio iz­ra­žen do te mje­re da su mla­đi lju­di sve že­ne ko­je za­slu­žu­ju po­što­va­nje oslo­vlja­va­li sa ‘’stri­na’’. Na­ro­či­to je taj kult bio pri­su­tan u Va­so­je­vi­ći­ma gdje su stri­ne, po­seb­no bli­ske sr­cu, na­zi­va­ne “mi­la stri­na”. Za­to ne ču­di što je vi­jest o hap­še­nju biv­še še­fi­ce bu­dvan­skog ka­ta­stra Mir­ja­ne Ma­ro­vić, stri­ne Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća, pred­sjed­ni­ka Po­li­tič­kog sa­vje­ta DPS-a i za­si­gur­no naj­ve­ćeg no­vo­kom­po­no­va­nog cr­no­gor­skog mu­dra­ca, u Va­so­je­vi­ći­ma pri­mlje­na s ve­li­kom i ne­iz­mjer­nom tu­gom. Za­pi­si go­vo­re da su Va­so­je­vi­ći po­seb­no bi­li tu­žni kad je u Mar­se­lju ubi­jen kralj Alek­san­dar. Tu­go­va­li su zbog smr­ti voj­vo­de Pa­vla Đu­ri­ši­ća, ali i zbog od­la­ska Jo­si­pa Bro­za Ti­ta. Me­đu­tim, da se pri­mi­je­ti­ti da je hap­še­nje Sve­to­ve stri­ne nad­vla­da­lo sve isto­rij­ske ža­lo­sti u po­stoj­bi­ni ču­ve­nih Va­so­vih po­to­ma­ka. Su­ze su po­te­kle niz bi­je­la li­ca, iako sta­nov­ni­ci do­li­ne Li­ma va­že za lju­de čvr­stog sr­ca. Bol je bi­la tim ve­ća, jer je Sve­to­zar Ma­ro­vić u Be­ra­na­ma go­di­na­ma bio ko­or­di­na­tor naj­moć­ni­je par­ti­je u Cr­noj Go­ri. Ta­ko se sro­dio s broj­nim “mu­drim gla­va­ma”, ali i s obič­nim lju­di­ma ko­ji su bi­li ne­iz­mjer­no sreć­ni kad bi bi­li u pri­li­ci da pru­že ru­ku po­zna­tom mu­dro­lo­gu iz po­no­sne Bu­dve, me­tro­po­le cr­no­gor­skog tu­ri­zma. Ka­ko su se sa­mo di­vi­li kad je na tri­bi­na­ma go­vo­rio da dru­gi ni­kad ne mo­že bi­ti pr­vi i da je dru­gi uvi­jek iza pr­vog. Bi­lo im je sim­pa­tič­no što Sve­to na taj na­čin že­li da ka­že da je uvi­jek iza Mi­la, idej­nog tvor­ca sa­vre­me­ne cr­no­gor­ske dr­ža­ve. Nje­mu je na taj na­čin ra­sla ci­je­na kod na­ro­da, jer je po­ka­zao da je spre­man da isti­ni po­gle­da u oči i da pri­zna da je, i po­red svo­je ne­nad­ma­šne mu­dro­sti, ipak, dru­gi, od­no­sno iza. Ta­ko je sta­vljao do zna­nja da mu ni­je kri­vo što mu pri­ro­da ni­je bi­la na­klo­nje­na da po­ra­ste, kao re­ci­mo Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­ji je odav­no pr­vi u sve­mu. Či­nio je to, jer mu je im­po­no­va­lo kad mu se ka­že da je ma­li čo­vjek ve­li­kih mo­guć­no­sti. No, mo­žda je baš zbog svo­je vi­si­ne, od­no­sno ma­log ra­sta, po­stao omi­ljen kod Va­so­je­vi­ća, jer je svo­jom po­ja­vom pod­sje­ćao na be­za­zle­no di­je­te sprem­no sva­ko­ga da uva­ži i po­slu­ša. Lju­di su se pro­sto di­vi­li ka­ko je Sve­to ta­ko krh­ke kon­struk­ci­je uspio da se vi­ne u par­tij­ske i dr­žav­nič­ke vi­si­ne, da stvo­ri ogrom­no bo­gat­stvo, zbri­ne fa­mi­li­ju i da, u isti mah, osta­ne obi­čan čo­vjek, spre­man da i s po­sled­njom ba­bom raz­mi­je­ni bla­ge i to­ple ri­je­či, ri­je­či ko­je tra­ju i da­ju do­dat­nu sna­gu za no­vo sju­tra.
Za­to je li­ša­va­nje slo­bo­de Sve­to­ve stri­ne od­jek­nu­lo ta­ko bol­no, jer je to ve­li­ki uda­rac za sve Sve­to­ve pri­ja­te­lje, a njih ni­je ma­li broj ni u po­slov­nom, ni u po­li­tič­kom svi­je­tu. Ta ne­mi­la vi­jest pre­to­če­na je i u pje­sme iz ko­jih, i po­red ve­li­kog ža­la, iz­vi­re na­da da će Sve­to, kao bu­dvan­ski ar­hi­tek­ta, ka­ko ga ne­ki zo­vu, us­pje­ti da oslo­bo­di stri­nu neo­sno­va­nih op­tu­žbi i da ski­ne lja­gu sa svo­je po­no­sne fa­mi­li­je. Pje­sma ko­ja se naj­če­šće mo­že ču­ti gla­si: ‘’Ku­ku, Sve­to, ku­ku ro­de stri­nu su nam li­ši­li slo­bo­de; pa nas Sve­to tu­ga bi­je zbog stra­da­nja fa­mi­li­je. No nas tje­ši, Sve­to di­ko, mu­dra gla­vo, div­na sli­ko, da ćeš spa­sit svo­ju stri­nu i uve­ćat’ imo­vi­nu.’’
Po­sli­je sve­ga uzda­ju se Va­so­je­vi­ći i u pre­mi­je­ra, kao pr­vog me­đu pr­vi­ma, da će spa­si­ti obraz Ma­ro­vi­ći­ma, i svim na­šim stri­na­ma, jer je i on uhap­še­nu Mir­ja­nu do­ži­vlja­vao kao da­re­žlji­vu stri­nu. Ima i onih ko­ji zna­ju da odu, za­i­sta, da­le­ko i da iz­go­vo­re: “Bo­že ih obo­ji­cu ustri­je­li­lo ako stri­nu ne oslo­bo­de iz za­tvo­ra”. S pra­vom im se ot­mu ta­kve ri­je­či, jer da su, ko­jim slu­ča­jem, pret­hod­ni go­spo­da­ri do­zvo­lja­va­li da se zbog imo­vi­ne hap­se že­ne, Cr­no­gor­ci bi se utr­li do te­me­lja.