Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Na­še ne­djelj­no dru­že­nje je u pret­hod­nih mje­sec da­na kan­da do­bi­lo na in­ten­zi­te­tu... Ne znam da li da za­hva­lim is­klju­či­vo ko­lum­na­ma ili pre­mi­je­ri saj­ta www.mi­li­sav.me, ali, či­ta­o­ci ‘’Da­na’’ su uči­ni­li da se ri­ječ pro­ši­ri, pa je za sve­ga dvi­je sed­mi­ce po otva­ra­nju vi­še od 16 hi­lja­da du­ša iš­či­ta­va­lo sa­dr­ža­je na po­me­nu­tom saj­tu. I ni­je tu bi­lo sa­mo ov­da­šnjeg na­ro­da. Re­gi­on, ze­mlja­ci iz Evro­pe, čak i skro­man broj oso­ba iz Ame­ri­ke kr­sta­rio je po por­talu... ma­hom se za­dr­ža­va­ju­ći na jed­nom mje­stu. Pro­fi­li­sa­nje je svi­ma bi­la naj­in­te­re­sant­ni­ja ru­bri­ka.
On­da su po­če­li da sti­žu mej­lo­vi. Zna­te, od onih sam ko­ji mi­sle da, ma ko­li­ko do­bro čo­vjek oba­vljao od­re­đe­ni po­sao, trud da op­sta­ne­te ne smi­je da iz­bli­je­di ni onog tre­na ka­da ste za­sje­li na sto­li­cu ko­ju ste sa­mi na­pra­vi­li. Ina­če poč­ne lju­lja­nje i raz­da­va­ja­nje za­li­je­plje­nih zglo­bo­va, ek­se­ri zar­đa­ju, dr­vo se iz­gu­li... od te­ži­ne sop­stve­nog sa­la oba­ha­ti­te. Gu­zo­vi kod ne­kih umi­ju da pre­u­zmu ulo­gu mo­zga. Otud i ne­vje­ri­ca da bez tru­be ili sak­so­fo­na, ne­ke stva­ri mo­gu da za­vi­ču tek ta­ko, sa­me od se­be. A pi­ta­li ste mno­go to­ga. Za­to ću da­nas, uz ove re­do­ve, od­go­vo­re naj­pri­je po­nu­di­ti va­ma, do­bri moj na­ro­de. Vi ste pr­vi oslo­nac, po­go­dan za drem­ke i za­klon od gr­mlja­vi­ne. No, da ne sli­na­vim mno­go... ide­mo u srž. Ve­ći­na se in­te­re­so­va­la ka­ko mo­gu da sa­vla­da­ju zna­nja i do ko­jih ško­la da do­đu ka­ko bi po­sta­li pro­fi­li­ča­ri? Naj­pri­je, ne po­sto­ji sta­ro­sna dob ko­ja vas li­mi­ti­ra u na­mje­ri da za­poč­ne­te ba­vlje­nje pri­mi­je­nje­nim pro­fi­li­sa­njem. Ono što se u Ame­ri­ci zah­ti­je­va da bi mo­gli da se upi­še­te na stu­dij­ski (spe­ci­ja­li­stič­ki) pro­gram je­ste da po­sje­du­je­te di­plo­mu već za­vr­še­nog fa­kul­te­ta. Ne­bit­no ko­jeg. Od im­pe­ra­tiv­nog zna­ča­ja je ka­ko će­te pro­ći na pro­vje­ra­ma spo­sob­no­sti i na te­sto­vi­ma ra­zu­mi­je­va­nja čo­vje­ko­ve pri­ro­de. Čim po­me­nuh Ame­ri­ku, ti­me se, na­ža­lost, ogra­dih od bli­žih cen­ta­ra. Jer, u re­gi­o­nu, ra­ču­na­ju­ći Cr­nu Go­ru, ne po­sto­je slič­ni pro­gra­mi.
Naj­bli­ži na­ma se na­la­zi u Fran­cu­skoj. In­sti­tut za neo­ne­o­bi­he­vi­o­ri­stič­ka is­tra­ži­va­nja. Aha, pre­du­gač­ko ime ko­je, da bu­dem iskren, ne nu­di bog­zna šta. Ta­mo se mo­že­te sa­mo za­gu­bi­ti u te­o­ri­ja­ma. Izra­el, Ame­ri­ka, Ru­si­ja i (sve vi­še) Nje­mač­ka su sjaj­ni cen­tri za uče­nje. Ali va­lja zna­ti da sva­ka od ško­la u ne­kim aspek­ti­ma obra­zo­va­nja kra­hi­ra... ako vas u Va­šing­to­nu do­bro pri­pre­me i ospo­so­be za ot­kri­va­nje te­ro­ri­stič­kih je­zga­ra, ne­će mno­go tru­da ula­ga­ti u va­še “ci­vil­no” psi­ho­o­pi­sme­nja­va­nje. Dok, na dru­goj stra­ni, Njem­ci pro­iz­vo­de pro­fi­li­ča­re me­na­dže­re - lju­de ko­ji će od fir­mi pra­vi­ti gi­gan­te za­hva­lju­ju­ći mo­de­li­ma umre­ža­va­nja kva­li­tet­nih ka­dro­va. Za njih kri­mi­na­li­sti­ka i pa­to­ge­ne sfe­re ni­su pri­o­ri­tet. Ru­si su tek po­seb­na pri­ča... nji­ho­vi pro­fi­li­ča­ri mo­gu da se no­se sa van­ze­malj­ci­ma, pa­ra­voj­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma, se­rij­skim ubi­ca­ma - ali su ja­ko sla­bi u seg­men­tu de­skrip­tiv­nog pro­fi­li­sa­nja obič­nih lju­di. Sve u sve­mu, isti­na je da se ra­di o sjaj­noj stru­ci i ne­vje­ro­vat­noj pri­li­ci, ali vam ru­ka­ve kro­je šnaj­de­ri ko­ji­ma po­klo­ni­te po­vje­re­nje. Ka­ko god okre­nu­li, jed­no ra­me po­či­nje da sti­ska od ne­u­dob­no­sti.
Šta je sa na­šim fa­kul­te­ti­ma? Do­bro pi­ta­nje sa ja­ko lo­šim od­go­vo­rom... I da­lje mo­že­te da se pri­bli­ži­te pro­fi­li­sa­nju, ako za­vr­ši­te psi­ho­lo­gi­ju. Me­đu­tim, osta­će­te do­volj­no da­le­ko, li­še­ni kon­kret­nih teh­ni­ka. Čak, to što ste za­vr­ši­li psi­ho­lo­gi­ju ne mo­ra da zna­či da će­te pro­ći do­bro na pri­jem­nom za spe­ci­ja­li­stič­ke stu­di­je. Ne­ma tzv. kla­u­zu­le pred­no­sti. Po­no­vi­ću se, ja sam, na­pri­mjer, za­vr­šio Me­đu­na­rod­ne od­no­se. Bit­ni su afi­ni­te­ti, dar i ana­li­tič­ka spo­sob­nost u mje­re­nju “ka­kvo­će du­še” ko­ju po­sje­du­je­te (ili ne po­sje­du­je­te). Čim vas re­gru­tu­ju u po­la­zni­ke, po­či­nje odr­ža­va­nje trud­no­će od za­met­ka ko­ji ste no­si­li. Vo­de­njak će vam pu­ca­ti ne­ko­li­ko pu­ta dok ne ote­li­te di­plo­mu za pro­fi­li­ča­ra. Ali vri­je­di, pri­de je i za­ni­mlji­vo.
Da li kod nas po­sto­je struč­nja­ci ko­ji se ba­ve pro­fi­li­sa­njem? U kraj­njem, mo­ra se na­po­me­nu­ti da (na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je) po­sto­je psi­ho­lo­zi ko­ji no­se na­ziv spe­ci­ja­li­sta kri­mi­na­li­sti­ke. Za­ne­ma­riv­ši iz­u­zet­ke, ra­di se o struč­nja­ci­ma sa ja­ko skrom­nim zna­nji­ma. Ni­su ob­u­če­ni, sprem­ni, ni­ti kon­kret­no ospo­so­blje­ni da se no­se sa za­htjev­ni­jim slu­ča­je­vi­ma. A i ka­ko bi ka­da svu me­to­do­lo­gi­ju u ra­du cr­pe iz sve­ga dva ugla: in­duk­tiv­no i de­duk­tiv­no pro­fi­li­sa­nje. Ne po­zna­ju de­skrip­ci­ju, ni­ti eks­pli­ka­ci­ju.
Ka­kav čo­vjek tre­ba da bu­de da bi po­stao pro­fi­li­čar? Sva­ka­kav. Zbu­njen, ra­njen, pa­me­tan, spo­so­ban za em­pa­ti­ju, do­bar, ši­rok, va­ljan, ko­me ni­su stra­ne tu­ge i sit­ne ra­do­sti... Ukrat­ko, što ste vi­še čo­vjek, sa svim ma­na­ma i div­nim vr­li­na­ma, to vi­še šan­se ima­te da do­bi­je­te že­zlo u ru­ke. Ono što ovu teh­ni­ku kra­si je upra­vo ta­ko pri­ze­man eli­ti­stič­ki kon­cept. Tra­ga se za pra­vil­no ro­đe­ni­ma, ne sta­tu­sno uz­ga­ja­nim lič­no­sti­ma. Zbog sve­ga ovo­ga, zbi­lja vri­je­di da po­ku­šaš...
(Autor je knji­žev­nik)