Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Sve je već vi­đe­no: u Ira­ku, Av­ga­ni­sta­nu, Li­bi­ji, pa čak i kod nas, ali po­što to sa­da ra­de Ru­si, naš dio Ba­lka­na je odu­še­vljen. Kad uda­ri Pu­tin, Za­pa­du se tre­su ga­će.
Pr­vih de­set da­na ru­ske voj­ne in­ter­ven­ci­je u Si­ri­ji do­ni­je­li su oko sto­ti­nu bom­bar­der­skih uda­ra po po­lo­ža­ji­ma ”te­ro­ri­sta”, me­đu ko­ji­ma je vi­še bi­lo pro­tiv­ni­ka pred­sjed­ni­ka Asa­da, ne­go Islam­ske dr­ža­ve, ko­ja dr­ži oko 40 od­sto si­rij­ske te­ri­to­ri­je (to što je ve­ći dio pu­sti­nja, ne­ma ve­ze). Do­ni­je­li su, lan­si­ra­njem 26 kr­sta­re­ćih ra­ke­ta sa rat­nih bro­do­va u Ka­spij­skom mo­ru, i do­kaz da Ru­si­ja ima či­me da pa­ri­ra ame­rič­kim to­ma­hav­ci­ma.
Ali, sve ovo je sa­mo po­če­tak: va­lja se pod­sje­ti­ti da je avi­ja­ci­ja Ame­ri­ke sa sa­ve­zni­ci­ma od av­gu­sta pro­šle go­di­ne iz­vr­ši­la 7.200 uda­ra, ko­ji na te­re­nu su­štin­ski ni­su ni­šta pro­mi­je­ni­li. I obra­ti­ti pa­žnju na to da ru­ska in­ter­ven­ci­ja sa­mo ko­pi­ra pre­đa­šnje za­pad­ne: i ona vo­di ”ste­ril­ni” rat: iste su sli­ke po­li­je­ta­nja eska­dri­la i pri­zo­ra ka­ko nji­ho­ve bom­be na­vod­no pre­ci­zno po­ga­đa­ju una­pri­jed oda­bra­ne ci­lje­ve.
Glav­ni uči­nak ovog ra­ta je, me­đu­tim, (geo)po­li­tič­ki. Ne sti­ša­va­ju se, na­i­me, ras­pra­ve oko to­ga šta su Pu­ti­no­ve kraj­nje na­mje­re. Na pr­vi po­gled, on po­ma­že svom sa­ve­zni­ku, Ba­ša­ru Asa­du, da se od­bra­ni i sa­ču­va bar ”ma­lu Si­ri­ju” na ko­joj se još osje­ća vlast nje­go­vog re­ži­ma. Ima, me­đu­tim, i onih ko­ji se kla­de da će Asa­da pu­sti­ti niz vo­du čim se stek­nu uslo­vi za ne­ki po­li­tič­ki ras­plet ko­ji bi ga­ran­to­vao da će Ru­si­ja u Si­ri­ji, ka­kva god ona bi­la, za­dr­ža­ti svoj uti­caj i ba­ze, nje­no je­di­no upo­ri­šte u re­gi­o­nu.
Što se ti­če ši­re sli­ke, Pu­tin se­be pred­sta­vlja kao za­stup­ni­ka sna­ga do­bra i či­sta­ča ha­o­sa ko­ji su svo­jim me­še­ta­re­njem i na­me­ta­njem ”de­mo­kra­ti­je” po sva­ku ci­je­nu stvo­ri­li Ame­ri­ka i Za­pad. ”Shva­ta­te li šta ste ura­di­li”, po­ru­čio im je kra­jem pro­šlog mje­se­ca sa go­vor­ni­ce Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne UN, ob­ja­šnja­va­ju­ći da je uzrok sve­mu ame­rič­ki in­ter­ven­ci­o­ni­zam, od bom­bar­do­va­nja Ju­go­sla­vi­je i oti­ma­nja Ko­so­va od Sr­bi­je, pre­ko ru­še­nja Sa­da­ma Hu­se­i­na, Mo­a­me­ra Ga­da­fi­ja i sa­da, Ba­ša­ra Asa­da.
Pu­ti­no­va lek­ci­ja Za­pa­du je u stva­ri da je de­mo­kra­ti­ja ša­re­na la­ža i da je mno­go va­žni­ja sta­bil­nost ko­ja je iz­gu­blje­na svr­ga­va­njem irač­kog, li­bij­skog i (za­sad još u po­ku­ša­ju) si­rij­skog li­de­ra, za šta ve­li­ku ci­je­nu za­sad pla­ća i Evro­pa, iz­lo­že­na ta­la­su iz­bje­gli­ca bez pre­se­da­na. Zbog to­ga Ru­si­ja le­gi­tim­no pri­ska­če u po­moć, jer je to od nje za­tra­ži­la Vla­da Si­ri­je.
Pod­jed­na­ko va­žan uti­sak stvo­ren u mi­nu­lih de­set da­na je­ste da je ova lek­ci­ja pr­ven­stve­no na­mi­je­nje­na pred­sjed­ni­ku naj­ve­će si­le, Ba­ra­ku Oba­mi, ko­ji na­spram Pu­ti­no­ve od­va­žno­sti iz­gle­da kao ku­ka­vi­ca i sla­bić. Da li je, me­đu­tim, Oba­mi­na uz­dr­ža­nost, upa­dlji­va još od po­čet­ka si­rij­skog gra­đan­skog ra­ta, nje­go­va ma­na ili vr­li­na?
Va­lja se pod­sje­ti­ti da je Oba­ma bio oštar kri­ti­čar la­kog po­te­za­nja oba­ra­ča ko­jem je bio sklon nje­gov pret­hod­nik Džordž Buš. Za nje­ga je ame­rič­ka oku­pa­ci­ja Ira­ka bio ”glup rat”. Za Av­ga­ni­stan – naj­du­ži rat u ame­rič­koj isto­ri­ji – imao je ne­što vi­še ra­zu­mi­je­va­nja, ali ga je for­mal­no pri­veo kra­ju, iako ne­dav­ni pad Kun­du­za u ru­ke ta­li­ba­na i bom­bar­do­va­nje ta­mo­šnje bol­ni­ce od stra­ne ame­rič­ke avi­ja­ci­je – ne­sum­nji­vi rat­ni zlo­čin – po­no­vo po­ka­zu­ju da je iz­la­zak iz ra­ta mno­go te­ži od ula­ska u nje­ga.
Ako je Pu­ti­no­va in­ter­ven­ci­ja u Si­ri­ji lek­ci­ja Oba­mi, cje­lo­kup­no ame­rič­ko is­ku­stvo na Bli­skom is­to­ku tre­ba­lo bi da bu­de na­uk Pu­ti­nu. Ni­je pro­blem iz­ru­či­ti to­va­re bom­bi, ali šta do­la­zi po­sle? Isto to­li­ko ko­li­ko je nje­mu sta­lo do Asa­da, ili bar po­li­tič­kog ras­ple­ta ko­ji mu je po vo­lji, dru­gi­ma je do to­ga da Asa­du vi­de le­đa i su­de mu za rat­ne zlo­či­ne. Ko­a­li­ci­ji Ru­si­je, Ira­na i Ira­ka s opreč­nim ci­lje­vi­ma su­prot­sta­vlja se sa­vez SAD, Tur­ske i Sa­u­dij­ske Ara­bi­je...
U Si­ri­ji se, da­kle, ne vo­di sa­mo re­gi­o­nal­ni rat, ne­go i glo­bal­no su­če­lja­va­nje s Pu­ti­no­vim ci­ljem da ko­ri­gu­je uni­po­lar­ni po­re­dak us­po­sta­vljen po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da i ne­stan­ka So­vjet­skog Sa­ve­za. Po­čet­ni us­pje­si u ovo­me već su po­stig­nu­ti: Ru­si­ja je po­no­vo fak­tor na Bli­skom is­to­ku, Pen­ta­gon je pri­znao da je ne­u­spio nje­gov pro­gram ob­u­ča­va­nja i na­o­ru­ža­va­nja Asa­do­vih pro­tiv­ni­ka, ali tek tre­ba vi­dje­ti da li će ru­ski pred­sjed­nik us­pe­ti u ono­me što nje­go­vom ame­rič­kom ko­le­gi ne po­la­zi za ru­kom već če­ti­ri go­di­ne: da za­u­sta­vi rat u Si­ri­ji.
Tre­ba sa­če­ka­ti sle­de­ću fa­zu: već su po­če­li da se po­mi­nju ru­ski ”do­bro­volj­ci”, a naj­no­vi­ja vi­jest je da su for­ma­ci­je Islam­ske dr­ža­ve, upr­kos ru­skoj avi­ja­ci­ji, sti­gle do pred­gra­đa Ale­pa, va­žnog gra­da na gra­ni­ci sa Tur­skom. Si­tu­a­ci­ja se ”uslo­žnja­va”, pa Pu­tin i Oba­ma mo­gu la­ko da za­mi­je­ne ulo­ge do­bit­ni­ka i gu­bit­ni­ka.

(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)