Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Tri da­na u Pe­tro­gra­du, kao na ne­bu? Ni­je to su­vi­še ro­man­tič­na re­če­ni­ca? No, znam, u vre­me­nu kul­ta zem­nog, tj. pri­zem­nog re­a­li­zma, ta­kva re­če­ni­ca dje­lu­je ne sa­mo ro­man­tič­no, ne­go i ilu­zi­o­ni­stič­ki. Ali, osta­vi­mo sad vječ­ni spor, i skra­će­no ra­zu­mi­je­va­nje čo­vje­ko­vo u ko­jem iz­o­bi­lu­je­mo.
Ide­ja Pe­tra Ve­li­kog je bi­la da cio svi­jet sa­be­re na jed­no, i to jed­no mje­sto da uvjen­ča svo­jim car­stvom. I u to­me je ovaj ve­li­ki stra­teg ne­ka­ko uspio. Ako ni­je mo­gao da osvo­ji cio svi­jet ( a ni­je to ni u du­hu ru­ske im­pe­rij­ske ide­je), mo­gao je da sa­be­re od­sjaj ci­je­log svi­je­ta, i da na­no­vo pro­si­ja u sje­ver­noj presto­ni­ci car­stva mu.
Vri­je­me Pe­tra Ve­li­kog, bi­lo je vri­je­me i su­da­ra i su­sre­ta Is­to­ka i Za­pa­da, i on je htio to po­mi­re­nje da iz­ve­de kroz kul­tu­ru. Ono što je Pe­tar za­po­čeo na­sta­vlja­li su nje­go­vi na­sled­ni­ci, a me­đu nji­ma i ta­kvi, kao Ka­ta­ri­na Ve­li­ka, Nje­mi­ca po ro­du. Svi su pre­da­no ra­di­li na im­pe­rij­skoj ru­skoj ide­ji. Ako je car Ivan Gro­zni po­tu­kao Ta­ta­re u Ka­za­nu, ni­je ma­nja ni ru­ska pi­ro­va po­bje­da Na­po­le­o­na u za­pa­lje­noj Mo­skvi. Po­bi­je­di­ti Fran­cu­ze ko­ji su bi­li ne sa­mo voj­na im­pe­ri­ja, ne­go i im­pe­ri­ja kul­tu­re, da­lo je Ru­si­ma i osje­ća­nje du­hov­ne do­mi­na­ci­je, ko­je se u at­mos­fe­ri slo­ven­skog pra­vo­sla­vlja tran­sfor­mi­sa­lo u ru­sku me­si­jan­sku ide­ju.
De­vet­na­e­sti vi­jek ni­je sa­mo po­di­gao ru­sko car­stvo do ve­li­kog su­ve­re­na u evro­a­zij­skom svi­je­tu, ne­go je ovaj vi­jek po­ro­dio i ko­lo­sal­nu ru­sku li­te­ra­tu­ru.
Pra­vo­slav­no - slo­ven­ski ka­rak­ter je dao obra­zac je­din­stva li­te­ra­tu­re, re­li­gi­je i fi­lo­so­fi­je. Ru­ski re­li­gij­ski mi­sli­o­ci (re­li­gij­ski fi­lo­zo­fi) iz­ra­sli su iz li­te­ra­tu­re, či­je je osnov­ne cr­te ucr­tao Do­sto­jev­ski, ko­ji je ukrat­ko ru­ska Bi­bli­ja.
Kon­cept kul­tur­nog sje­di­nje­nja iz­ra­žen je ras­ko­šno i u eklek­tič­koj ar­hi­tek­to­ni­ci Pe­tro­gra­da, ko­ji se čo­vje­ku mo­že doj­mi­ti i kao iz­ra­zi­to me­di­te­ran­ski grad - što je nje­go­vo ču­do. Ot­kud Ve­ne­ci­ja na sje­ve­ru, ko­jim su pu­te­vi­ma do­šle skulp­tu­re Ati­ne i Ri­ma ov­dje? Pe­tro­grad ni­je sa­mo do­bra ko­lek­ci­ja re­pli­ka ar­hi­tek­tu­re an­tič­kog svi­je­ta, Vi­zan­ti­je, ba­ro­ka, one su ov­dje do­bi­le mo­nu­men­tal­nost. Naj­ve­ćim di­je­lom, Pe­tro­grad se mo­že uze­ti kao re­pre­zen­ta­ti­van mu­zej svjet­ske ar­hi­tek­tu­re, ali stvar je u to­me što je taj mu­zej ži­vi grad, svjet­ski cen­tar.
No ono što da­je vi­so­ku spe­ci­fič­nost Pe­tro­gra­du, ni­je u sa­moj ar­hi­tek­to­ni­ci, već u ge­o­graf­skom po­lo­ža­ju. Na sje­ve­ru je bli­že ne­bo, va­zduh raz­re­đe­ni­ji, i kao da ze­mlji­na te­ža tu dej­stvu­je sa sma­nje­nom si­lom. Upra­vo ta dru­ga­či­ja gra­vi­ta­ci­ja da­je čo­vje­ku re­al­no osje­ća­nje uz­ne­se­nja, što je osnov­ni smi­sao kul­tu­re, i nje­ne esen­ci­je – lje­po­te!
Lje­po­ta se če­sto i u na­šem go­vor­nom je­zi­ku ozna­ča­va kao „ne­stvar­na“ (ne­stvar­no li­je­pa že­na, ne­stvar­no li­je­pa cr­kva...). Ov­dje se do­bro pri­sje­ti­ti da je Pla­ton me­đu vr­hov­nim ide­ja­ma (do­bro, prav­da, lje­po­ta) je­di­no lje­po­ti dao vi­dlji­vost. Ide­ja do­bra ni­je vi­dlji­va, ali ide­ja lje­po­te je­ste. U to­me je ne­ka pred­nost lje­po­te, ko­ja ne­po­sred­no dej­stvu­je na čo­vje­ka, i ne mo­že da joj odo­li da ga ne „po­ne­se“, ako je to ču­lo sa­ču­vao u se­bi.
Moć­na ri­je­ka Ne­va kao da si­la­zi sa sje­ver­nog ne­ba i mir­no pro­ti­če kroz sr­ce gra­da, da­ju­ći am­bi­jen­tal­nu do­mi­nan­tu Pe­tro­gra­du. Ka­kvo je ču­do Pe­tra Ve­li­kog na­go­vo­ri­lo da na Ne­vi po­sta­vi no­vu pre­sto­ni­cu car­stva? Za­si­gor­no, ne­što je vi­še od dru­gih vi­dio. I to što je on na po­čet­ku vi­dio, dru­gi su do­gra­đi­va­li, i po­tvr­đi­va­li nje­go­vu vi­do­vi­tost. I si­gu­r­no da je ta­da taj grad vi­dio kao ne­po­bje­di­vu pre­sto­ni­cu. Ali, u toj pre­sto­ni­ci ne do­mi­ni­ra­ju od­bram­be­ni zi­do­vi i tvr­đa­ve, ne­go pre­kra­sni dvor­ci, gran­di­o­zni hra­mo­vi, ba­rok­ne fa­sa­de, ču­de­sni mo­sto­vi, ri­je­ke i plov­ni ka­na­li, par­ko­vi za­sa­đe­ni skulp­tu­ra­ma, ga­le­ri­je, spo­me­ni­ci im­pe­ra­to­ri­ma, voj­sko­vo­đa­ma, di­plo­ma­ta­ma, pje­sni­ci­ma, mu­zi­ča­ri­ma, sli­ka­ri­ma. Er­mi­taž
(Zim­ski dvo­rac) na Ne­vi, svjet­sko ču­do lje­po­te, sa­da je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih mu­ze­ja, s naj­bo­ga­ti­jom ko­lek­ci­jom svjet­skog sli­kar­stva i skulp­tu­re. Isa­ki­jev­ski sa­bor, je­dan od na­ve­ćih i naj­ljep­ših pra­vo­slav­nih hra­mo­va, iz­ra­ža­va po­sto­ja­nost, lje­po­tu i moć ovog gra­da, i car­stva.
Moć i ras­koš gra­da kao da se uvi­jek opi­ru na ne­što što mo­že­mo sa­mo osje­ti­ti u nje­go­vim glav­nim mi­stič­kim tač­ka­ma, ko­je su naj­če­šće - cr­kve. Ta­kva stoj­na tač­ka Pe­tro­gra­da je Pe­tro­pa­vlov­ska tvr­đa­va, ko­ja je i za­če­tak ci­je­log gra­da, sa­gra­đe­na Pe­trom Ve­li­kim. U nje­noj cr­kvi su po­hra­nje­ni ru­ski im­pe­ra­to­ri i im­pe­ra­tor­ke, kne­že­vi i knje­gi­nje, od Pe­tra Ve­li­kog, do Ni­ko­la­ja II mu­če­ni­ka i nje­go­ve po­ro­di­ce.
Pro­la­ze­ći ovim gra­dom, po­ne­kad ugle­dam dva­de­se­to­go­di­šnjeg Pe­tra II Nje­go­ša, za­mi­šlje­nog i odu­še­vlje­nog, ko­ji je upra­vo ov­dje sta­vio mi­tru na gla­vu, i pre­u­zeo bri­ge za Cr­nu nam Go­ru.
(Autor je knji­žev­nik)