Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Ka­da se 4. no­vem­bra 2015. go­di­ne u me­di­ji­ma po­ja­vi­la in­for­ma­ci­ja da je pre­mi­jer Ru­mu­ni­je Vik­tor Pon­ta pod­nio ostav­ku, dan po­sli­je ma­sov­nih pro­te­sta u ko­jim je zah­ti­je­va­na ostav­ka vla­de zbog 32 žr­tve u noć­nom klu­bu, za­pi­tao sam se: „Šta bi to mo­glo za­de­si­ti Cr­nu Go­ru, a da je već ni­je za­de­si­lo da njen pre­mi­jer pod­ne­se ostav­ku?“ Vi­še od de­set hi­lja­da lju­di pro­še­ta­lo je glav­nim uli­ca­ma Bu­ku­re­šta, a za­tim se oku­pi­lo is­pred zgra­de vla­de tra­že­ći ostav­ku pre­mi­je­ra Pon­te, mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va i gra­do­na­čel­ni­ka kvar­ta u kom se klub na­la­zio. Da su ko­jim slu­ča­jem slič­ni pro­te­sti odr­ža­ni u Pod­go­ri­ci, re­žim Mi­la Đu­ka­no­vi­ća bi bru­tal­nom upo­tre­bom si­le ju­rio gra­đa­ne uli­ca­ma Pod­go­ri­ce kao što je to ura­dio 24.ok­to­bra ka­da je vi­še od 15.000 gra­đa­na pro­te­sto­va­lo uli­ca­ma Pod­go­ri­ce, ne­za­do­volj­ni uslo­vi­ma ži­vo­ta i uslo­vi­ma pod ko­ji­ma se or­ga­ni­zu­ju iz­bo­ri u Cr­noj Go­ri. Upo­re­đu­ju­ći broj de­mon­stra­na­ta u Ru­mu­ni­ji, ko­ja bro­ji 20 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, s bro­jem de­mon­stra­na­ta u Cr­noj Go­ri ko­ja bro­ji oko 700. 000 sta­nov­ni­ka, la­ko se do­la­zi do za­ključ­ka da je cr­no­gor­ski dik­ta­tor­ski re­žim spre­man da za­rad oču­va­nja vla­sti ubi­ja i pre­bi­ja sve ko­ji ne mi­sle kao oni. Da se ra­di o ne­na­rod­noj vla­sti, vi­še je ne­go ja­sno. U toj vla­sti su in­sta­li­ra­ni ši­ćar­dži­je i ši­bi­ca­ri, op­te­re­će­ni su­je­ta­ma i lič­nim in­te­re­si­ma. To su, po pra­vi­lu, lju­di ko­ji de­ce­ni­ja­ma sje­de u istim fo­te­lja­ma. Čak i oni ko­ji do­la­ze s nji­ma u kon­takt iz pet­nih ži­la se tru­de da im oda­ju po­što­va­nje i uči­ne ih va­žni­jim ne­go što u stva­ri je­su, valj­da za­to što Cr­noj Go­ri ni­ka­da ni­je fa­li­lo sku­to­no­ša re­ži­ma. Za­to gra­đa­ni ko­ji istin­ski vo­le Cr­nu Go­ru ne smi­ju vi­še do­zvo­lja­va­ti da se nji­ho­vim pa­ra­ma ku­pu­ju iz­bo­ri i fi­nan­si­ra re­žim­ska ad­mi­ni­stra­ci­ja ko­ja is­klju­či­vo ra­di za vlast, ali pro­tiv sop­stve­nog na­ro­da. Ako gra­đa­ni Cr­ne Go­re oče­ku­ju da dok­to­ri sa ''se­ga-me­ga'' fa­kul­te­ta, kri­mo­si i di­le­tan­ti sta­nu na stra­nu na­ro­da, on­da su u ve­li­koj za­blu­di. Cr­no­gor­ski re­žim se naj­vi­še pla­ši slo­bod­nih, fer i po­šte­nih iz­bo­ra, jer ta­kvi iz­bo­ri su ključ ko­ji rje­ša­va cr­no­gor­sku dra­mu. Ka­da sam ne­dav­no pro­či­tao da su, pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma struč­nja­ka, Dan­ci naj­sreć­ni­ji lju­di na svi­je­tu, a da za nji­ho­vu sre­ću naj­ve­ću za­slu­gu ima ve­li­ko po­vje­re­nje u in­sti­tu­ci­je i po­vje­re­nje me­đu lju­di­ma, da se u toj ze­mlji od­vaj­ka­da nje­gu­je tra­di­ci­ja jed­na­ko­sti i pra­vič­ne ras­po­dje­le bo­gat­stva, da su lju­di sreć­ni i za­to što zna­ju da su svu­da u svo­joj ze­mlji bez­bjed­ni, po­sta­vio sam se­bi pi­ta­nje: „Ka­da će na­ša dje­ca do­ži­vje­ti dan da Cr­na Go­ra bu­de prav­no ure­đe­na dr­ža­va u ko­joj će lju­di ži­vje­ti slo­bod­no, sreć­no i za­do­volj­no?“ Na­rav­no da taj dan s ovom vla­šću ni­kad ne­će do­ći, jer da­na­šnja Cr­na Go­ra je dr­ža­va cr­nih hro­ni­ka gdje te­ško mo­že pro­ći dan da ne­ko ne bu­de ubi­jen, pre­tu­čen i zlo­sta­vljan, kao što te­ško mo­že pro­ći dan da ne­ko­me ni­je ugro­žen ži­vot ili imo­vi­na. Ak­tu­el­ni vla­sto­drž­ci se ne mo­gu iden­ti­fi­ko­va­ti s ni­jed­nom ča­snom oso­bom, a ka­mo­li s vla­šću onih dr­ža­va u ko­ji­ma su lju­di, nji­ho­vi ži­vo­ti i imo­vi­na na pr­vom mje­stu. Slo­bod­no gra­đan­sko dru­štvo ko­me te­že sve de­mo­krat­ske i prav­no ure­đe­ne dr­ža­ve ne sta­nu­je u Cr­noj Go­ri. Ta­kvo dru­štvo u kri­mi­nal­nim vo­da­ma ne­ma šan­si. Cr­noj Go­ri je po­tre­ban ge­ne­ral­ni re­mont u svim obla­sti­ma, a pri­je sve­ga u di­je­lu vra­ća­nja po­vje­re­nja u lju­de i u in­sti­tu­ci­je si­ste­ma. Po­treb­na joj je smje­nji­va na­rod­na vlast ko­ja će po­la­ga­ti ra­ču­ne svo­jim gra­đa­ni­ma. Ka­žu da se vlast osla­di. Vi­še od če­tvrt vi­je­ka dik­ta­tor­ske vla­sti u Cr­noj Go­ri je i pre­vi­še, zna­mo da je ta­kvi­ma naj­te­že oti­ći, ali mo­ra­će.