<br /> Na pi­ta­nje ko­je svi po­sta­vlja­ju - ka­ko se su­o­či­ti s jed­nom od naj­ha­o­tič­ni­jih kri­za na­šeg vre­me­na – Tur­ska i Ru­si­ja su pro­šle ne­dje­lje po­nu­di­le jed­no­sta­van od­go­vor: po­gor­ša­ti je. Oba­ra­nje ru­skog ”su­ho­ja” od stra­ne tur­skog ”F-16” pro­šlog utor­ka ima­lo je baš ta­kav efe­kat, ko­ji je svu­gdje iza­zvao i ne baš bla­gu je­zu od po­mi­sli šta bi mo­glo da usli­je­di.
Za­sad, to je sa­mo ver­bal­ni rat iz­me­đu Mo­skve i An­ka­re, Pu­ti­na i Er­do­ga­na. Sa mno­go za­in­te­re­so­va­nih šap­ta­ča. Pu­tin, pri­tom, od­bi­ja da raz­go­va­ra sa Er­do­ga­nom, tra­že­ći iz­vi­nje­nje ko­je ovaj od­bi­ja, ali se za­to nu­di da do­đe u Mo­skvu, gdje ni­je do­bro­do­šao.
Pri­mjet­no je i da obje stra­ne ovaj su­kob isto­vre­me­no za­te­žu i po­pu­šta­ju, pa­ze­ći da ne do­đe do pu­ca­nja. Ko je u ovom ve­o­ma ri­skant­nom za­me­ša­telj­stvu u pra­vu te­ško je pro­su­di­ti, jer obje stra­ne sva­ku ne­spor­nu či­nje­ni­cu gar­ni­ra­ju sa do­sta”spi­no­va­nja”.
Ono što je, me­đu­tim, sa­svim si­gur­no, to je da je ova­ko ne­što mo­ra­lo da se do­go­di, s ob­zi­rom na to da je si­rij­ski gra­đan­ski rat odav­no pre­stao da bu­de sa­mo to, pre­tvo­riv­ši se u po­zor­ni­cu u ko­joj se su­če­lja­va­ju re­gi­o­nal­ni ak­te­ri – ši­it­ski Iran i su­nit­ska Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja sa nje­nim za­liv­skim sa­te­li­ti­ma plus Tur­ska – i glo­bal­ni ak­te­ri – Za­pad na če­lu sa SAD i Ru­si­ja. Sa, ra­zu­mi­je se, su­prot­sta­vlje­nim in­te­re­si­ma.
Za­sad je fo­kus sa­mo na tur­sko-ru­skom in­ci­den­tu ko­ji još mo­že da se pre­tvo­ri u ne­što ozbilj­ni­je, ma­da se, ka­ko vri­je­me od­mi­če, sti­če uti­sak da bi svi, po­što su po­ka­za­li zu­be, že­lje­li da se si­tu­a­ci­ja ne ot­me kon­tro­li. Iako je Pu­tin tur­ski po­tez opi­sao kao ”nož u le­đa”, nje­gov šef di­plo­ma­ti­je Ser­gej La­vrov iz­ja­vlju­je da ”ne­će za­ra­ti­ti s Tur­skom”.
Bi­će još i te­ških i smi­ru­ju­ćih ri­je­či, a či­ni se da bi do po­pu­šta­nja za­teg­nu­to­sti mo­glo da do­đe idu­će ne­dje­lje u Be­o­gra­du ko­ji je do­ma­ćin mi­ni­star­skom sa­stan­ku OEBS-a, po­sve­će­nom baš ak­tu­el­nim i me­đu­sob­no po­ve­za­nim kri­za­ma: iz­bje­glič­ko-mi­gran­skom cu­na­mi­ju i te­ro­ri­zmu. Ta­mo će, na­i­me, bi­ti i La­vrov i nje­gov tur­ski ko­le­ga Ča­vu­šo­glu, a pri­prem­ne rad­nje za nji­ho­vo sre­ta­nje (sa ru­ko­va­njem ili bez) već su u to­ku.
Ru­sko- tur­ski za­plet je, po­red osta­log, po­ka­zao i ka­ko, u okol­no­sti­ma glo­bal­nog me­te­ža, kra­tak mo­že da bu­de put od gran­di­o­znih pla­no­va za ”stra­te­ško part­ner­stvo” do otvo­re­nog ne­pri­ja­telj­stva. Pod­sje­ti­mo se: pri­je go­di­nu da­na, izo­lo­van od Za­pa­da, Pu­tin je al­ter­na­ti­vu pro­na­šao baš u sa­ve­zu sa Tur­skom.
Ga­so­vod ”Tur­ski tok” ta­da je pro­mo­vi­san kao al­ter­na­ti­va od stra­ne Za­pa­da mi­ni­ra­nom ”Ju­žnom to­ku”; uz Ki­nu, Tur­ska je, kao re­gi­o­nal­na si­la, pro­jek­to­va­na kao ge­o­po­li­tič­ki oslo­nac (iako čla­ni­ca NA­TO) Ru­si­ji i va­žan eko­nom­ski part­ner (obo­stra­na tr­go­vi­na je do­sti­gla 55 mi­li­jar­di do­la­ra).
Ali sve to je u se­be usi­sao si­rij­ski ko­vi­tlac, na­ro­či­to po­sle ru­skog ula­ska u nje­ga. Bi­lo je od­mah ja­sno da ru­ska in­ter­ven­ci­ja u od­bra­nu Asa­da i oču­va­nje pri­su­stva na Bli­skom is­to­ku pro­du­ža­va put do ras­ple­ta, iako se u Mo­skvi tvr­di­lo da će da ga skra­ti. Ma­da, ni u ovom slu­ča­ju ni­šta ni­je ona­ko ka­ko se na pr­vi po­gled či­ni da je­ste.
Ru­si­ja, na­i­me, je­ste ušla u bli­sko­i­stoč­ni glib i to po ame­rič­kom re­cep­tu: po­sle im­pre­siv­nog po­čet­ka sli­je­di eska­la­ci­ja ko­ja ne­ma kra­ja (o če­mu svje­do­či pri­sti­za­nje mor­na­rič­kih sna­ga i do­pre­ma­nje ra­ket­nih ba­te­ri­ja). Pa­le su i pr­ve žr­tve, a isto­rij­ske pa­ra­le­le ka­zu­ju da će ih sva­ka­ko bi­ti još.
Pu­tin je me­đu­tim i na zna­čaj­nom do­bit­ku: po­ka­zao je da je ru­sko oruž­je mo­der­ni­je ne­go što se mi­sli­lo, dok mu je in­ter­ven­ci­ja omo­gu­ći­la da iza­đe iz me­đu­na­rod­ne izo­la­ci­je. Na no­ge mu je, u Kremlj, do­šao fran­cu­ski ko­le­ga Fran­soa Oland, usko­ro će raz­go­va­ra­ti i sa An­ge­lom Mer­kel, a na ta­ko­zva­nim ”mar­gi­na­ma” glo­bal­nih sku­po­va već je imao i ne­ko­li­ko raz­go­vo­ra sa Oba­mom.
Ono što se de­ša­va ovih da­na je tvr­đe­nje pa­za­ra: ho­će li se, i po ko­joj ci­je­ni, Ru­si­ja pri­dru­ži­ti za­pad­noj ko­a­li­ci­ji pro­tiv glav­nog i za­jed­nič­kog ne­pri­ja­te­lja, Islam­ske dr­ža­ve. Ru­si­ja je, do­du­še, svo­ju si­rij­sku in­ter­ven­ci­ju oprav­da­la bor­bom pro­tiv te­ro­ri­zma, ali po­ka­za­lo se da su na me­ti nje­nih bom­bar­de­ra uglav­nom od Za­pa­da po­dr­ža­ne po­bu­nje­nič­ke gru­pe ko­je se bo­re pro­tiv Asa­da, ma­da su po­sled­njih da­na po­ga­đa­ni i ci­lje­vi ID.
U ovom mo­men­tu pri­o­ri­tet je ru­sko-tur­ski čvor. Va­lja se pod­sje­ti­ti da su dvi­je na­ci­je do­sad vo­di­le čak 12 ra­to­va (pr­vi je po­čeo 1568.) – i te uspo­me­ne su sva­ka­ko dio ko­lek­tiv­ne svi­je­sti na obje stra­ne. Ali pro­tiv ru­še­nja svih mo­sto­va je obo­stra­na eko­nom­ska ma­te­ma­ti­ka: ru­ski gas je va­žan či­ni­lac u ener­get­skom bi­lan­su Tur­ske (60 od­sto), Ru­si­ja fi­nan­si­ra iz­grad­nju tur­ske nu­kle­ar­ne cen­tra­le, a sve to na prin­ci­pu obo­stra­ne ko­ri­sti: jed­noj stra­ni tre­ba ro­ba, dru­goj ku­pac.
Za oče­ki­va­ti je da­kle da će bi­ti no­vih obr­ta – sva­ke vr­ste.
(Autor je biv­ši glav­ni
i od­go­vor­ni ured­nik '
'Po­li­ti­ke'')
Pi­še: Mi­lan Mi­šić