Go­di­na 1904. kraj ja­nu­a­ra: Si­tu­a­ci­ja u pred­je­lu Man­džu­ri­je i Ko­re­je vi­še ne­go na­pe­ta. Na­i­me, zbog su­ko­ba oko in­te­re­snih sfe­ra do­la­zi do za­o­štra­va­nja od­no­sa iz­me­đu Ru­si­je i Ja­pa­na. Ohra­bre­na epi­te­tom si­le, ali i po­bjed­nič­kom ulo­gom u su­ko­bu sa Oto­man­skim car­stvom, Ru­si­ja po­la­ko ši­ri svoj uti­caj na azij­skom kon­ti­nen­tu. Ko­rak po ko­rak, sti­ca­la je pred­nost. Me­đu­tim, u oči­ma Ja­pa­na, ta­da mla­de si­le u za­ma­hu, Ru­si­ja pra­vi po­gre­šan ko­rak: uzi­ma pod svo­ju kon­tro­lu i te ka­ko zna­čaj­nu po­mor­sku ba­zu – Port Ar­tur. S dru­ge stra­ne, ohra­bren fi­nan­sij­skom po­dr­škom ko­ja je sti­gla iz SAD i Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, Ja­pan 10. fe­bru­a­ra pod­mu­klo na­pa­da ru­ske voj­ni­ke sta­ci­o­ni­ra­ne u toj ba­zi. Tek tri sa­ta na­kon tog bru­tal­nog na­pa­da i zva­nič­no ob­ja­vlju­je rat Ru­si­ji. Zbog fi­nan­sij­ske po­dr­ške ko­je su za­ra­će­ne stra­ne do­bi­le od broj­nih ze­ma­lja, rat ubr­zo po­pri­ma ka­rak­te­ri­sti­ke glo­bal­nog.
Po­če­tak fe­bru­a­ra, iste go­di­ne: de­ša­va se u Cr­noj Go­ri. Dvor kra­lja Ni­ko­le neo­bič­no tih i sa­bla­san. Oče­ku­je se do­la­zak ser­da­ra na kon­sul­ta­ci­je sa kra­ljem po­vo­dom si­tu­a­ci­je u Man­džu­ri­ji. Kralj Ni­ko­la, ali i osta­li ser­da­ri pot­pu­no svje­sni da broj­ča­no ne mo­gu uti­ca­ti na rat­ni su­kob dvi­je si­le po­put Ja­pa­na i Ru­si­je, ipak ka­zu­ju da ne mo­gu sta­ja­ti po stra­ni, ma ko­li­ko mi­nor­no nji­ho­vo fi­zič­ko uče­šće bi­lo. Je­dan od naj­va­tre­ni­jih za­go­vor­ni­ka od­la­ska na front bio je ađu­tant i bri­ga­dir Jo­van Li­po­vac. Ni­je tre­ba­lo mno­go: kralj Ni­ko­la do­no­si od­lu­ku da se Cr­na Go­ra pri­klju­ču­je Ru­si­ji u ovoj bor­bi, te da skrom­no ša­lje svoj od­red na če­lu sa bri­ga­di­rom Li­pov­cem i Lek­som Sa­i­či­ćem. Raz­log je bio jed­no­sta­van: za­hval­nost Ru­si­ji na po­mo­ći u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka, ali i na pše­ni­ci ko­ja je sva­ke go­di­ne ne­se­bič­no sti­za­la.
Već sle­de­ćeg ju­tra Cr­no­gor­ci su se oti­snu­li na da­lek put, a mno­gi od njih na put bez po­vrat­ka. Uz broj­ne ne­da­će, put je tra­jao da­ni­ma. Po do­la­sku na front, ru­ska voj­ska s odu­še­vlje­njem po­zdra­vlja do­la­zak Cr­no­go­ra­ca, uglas go­vo­re­ći da im je ovim brat­skim či­nom po­dig­nut mo­ral, te da će im do gro­ba bi­ti za­hval­ni. Ge­ne­ral ru­ske voj­ske ta­da iz­go­va­ra, sa­da već an­to­lo­gij­sku re­če­ni­cu: ‘’Cr­na Go­ra je po­ka­za­la da je je­di­ni i istin­ski pri­ja­telj Ru­si­je’’.
Po­či­nju kr­va­ve bor­be, što na kop­nu, što na mo­ru. Zbog in­ten­zi­te­ta ra­to­va­nja, ni­je se ja­sno vi­dje­lo gdje se su­ro­vi­je vo­de bit­ke. Na­i­me, ja­pan­ska mor­na­ri­ca je u to do­ba raz­vi­la teh­no­lo­gi­ju pod­vod­nih mi­na, te je u sa­mom star­tu po­ta­pa­njem ru­skih bro­do­va ste­kla va­žnu pred­nost. S dru­ge stra­ne, pre­stra­še­ni go­lo­bra­di mla­di­ći gi­nu­li su u stra­ho­vi­tim okr­ša­ji­ma na kop­nu, ši­rom Man­džu­ri­je. Ipak, je­dan od njih je iza­zi­vao po­seb­nu pa­žnju: Lek­so Sa­i­čić, ro­dom iz Be­ra­na. Mno­gi za­pi­si ka­žu da je bio je­dan od naj­bo­ljih rat­ni­ka tog do­ba: brz, okre­tan, hra­bar, vješt sa ma­čem, ri­ječ­ju – ju­nak. Ubr­zo je za­di­vio i ru­ske ge­ne­ra­le svo­jim umi­je­ćem. Jed­nom pri­li­kom, Lek­so se u okvi­ru ru­ske voj­ske na­šao na meg­da­nu sa ja­pan­skom voj­skom. Ka­ko su ta­da­šnji obi­ča­ji na­la­ga­li, i jed­na i dru­ga voj­ska su sla­le na meg­dan po jed­nog naj­bo­ljeg rat­ni­ka iz svo­jih re­do­va. Strah je ob­lio mno­ge ru­ske voj­ni­ke - ne i nje­ga. U se­kun­di je gla­sno za­mo­lio ru­skog ge­ne­ra­la da mu odo­bri da se bo­ri sa ja­pan­skim sa­mu­ra­jem. Ge­ne­ral odo­bra­va, uz mol­bu da ski­ne svoj ka­put, ne bi li bio br­ži. Lek­so, sad već isto­rij­ski, od­go­va­ra: „Ko­joj ov­ci ru­no sme­ta, on­đe ne­ma ni ov­ce, ni ru­na’’, te si­gur­nim ko­ra­kom za­ko­ra­či na meg­dan. Bit­ka iz­me­đu cr­no­gor­skog bri­ga­di­ra i ja­pan­skog sa­mu­ra­ja bi­la je, ka­ko ka­žu, ep­ska. U mu­nje­vi­tim raz­mje­na­ma uda­ra­ca ma­čem, Lek­so je ipak si­jev­nuo ma­lo br­že i po­sje­kao sa­mu­ra­ja, te do­nio, pre­vas­hod­no mo­ral­nu, po­bje­du ru­skoj voj­sci u tom okr­ša­ju. Za­hva­lju­ju­ći tom pod­vi­gu, Lek­so je po­stao ju­nak u Ru­si­ji, ali i po­naj­bo­lji pred­stav­nik na­da­le­ko po­zna­tog cr­no­gor­skog ju­na­štva. Ipak, ne i je­di­ni. Mi­lan Jo­va­no­vić, go­lo­bra­di mla­dić iz se­la Pet­nji­ca, ne­da­le­ko od Šav­ni­ka u Cr­noj Go­ri, ta­ko­đe je bio je­dan od hra­brih cr­no­gor­skih voj­ni­ka ko­ji su se pri­dru­ži­li Ru­si­ji na fron­tu. Za­hva­lju­ju­ći li­je­pom sta­tu­su ko­ji je ste­kao u Ru­sko-ja­pan­skom ra­tu, od­lu­čio je da osta­ne u Ru­si­ji, gdje je okru­žen po­ro­di­com, na kon­cu i umro.
Go­di­na 2016. Mi­lo­va Cr­na Go­ra: 112 go­di­na na­kon tog ra­ta, unu­ku po maj­či­noj li­ni­ji po­me­nu­tog cr­no­gor­skog bor­ca Mi­la­na Jo­va­no­vi­ća ko­ji je uče­stvo­vao u Ru­sko-ja­pan­skom ra­tu za­bra­njen je ula­zak u Cr­nu Go­ru, raz­log: sank­ci­je ko­je je Đu­ka­no­vi­će­va vla­da uve­la ru­skoj. Dmi­trij Ro­go­zin, pot­pred­sjed­nik ru­ske Vla­de, ali i unuk Mi­la­na Jo­va­no­vi­ća iz Šav­ni­ka, na spi­sku je onih ko­ji­ma je cr­no­gor­ska vla­da za­bra­ni­la ula­zak u ze­mlju. Da­kle, čo­vjek ko­ji ne sa­mo što je ro­dom odav­de, već ni­je pre­kr­šio ni­je­dan je­di­ni za­kon, ne mo­že da do­đe na svo­ju đe­do­vi­nu jer je ta­ko od­lu­čio čo­vjek bez prin­ci­pa i mo­ra­la - Đu­ka­no­vić, ne bi li se do­dvo­rio svo­jim še­fo­vi­ma.
S dru­ge stra­ne, Ha­šim Ta­či, čo­vjek ko­ga je pri­je sa­mo de­set go­di­na ame­rič­ka taj­na slu­žba CIA svr­sta­la na spi­sak naj­o­pa­sni­jih evrop­skih te­ro­ri­sta i čo­vjek ko­ji je pre­ma broj­nim re­le­vant­nim-zva­nič­nim spi­si­ma tr­go­vao ljud­skim or­ga­ni­ma, za­hva­lju­ju­ći DPS-u, po­stao je po­ča­sni i za­slu­žni gra­đa­nin na­šeg gra­da Ul­ci­nja. O šver­ce­ru oruž­ja Da­hla­nu, dik­ta­to­ru Ši­na­va­tri i mno­gim dru­gi­ma ko­ji su do­bi­li cr­no­gor­sko dr­ža­vljan­stvo iz­li­šno je go­vo­ri­ti.
Ko­nač­no, Ru­si­ja i Cr­na Go­ra su taj rat iz­gu­bi­le, ali su sa­ču­va­le po­nos, čast i do­sto­jan­stvo. Kao ne­za­slu­žan, obi­čan i pro­sje­čan gra­đa­nin Cr­ne Go­re, sti­dim se u šta smo se da­nas pre­tvo­ri­li i ka­kvu po­gub­nu spolj­nu po­li­ti­ku vo­di­mo, za raz­li­ku od na­ših pre­da­ka. Jer, pa­zi­te: Ru­sko-ja­pan­ski rat u kom su uče­stvo­va­li i hra­bri Cr­no­gor­ci ni­je do­ga­đaj ko­ji se od­vi­jao u mit­skom pe­ri­o­du od pri­je no­ve ere, na­pro­tiv, pri­ča­mo o – u vre­men­skom kon­ti­nu­u­mu – ne­dav­noj pro­šlo­sti. Ako na­sta­vi­mo ova­ko da gu­bi­mo pri­ja­te­lje i ne­kad sa­ve­zni­ke – na kra­ju će­mo iz­gu­bi­ti i sa­mi se­be. Ako već ni­smo.
I za­to, Ro­go­zi­ne, ne kao ze­mljak ze­mlja­ku, već kao čo­vjek čo­vje­ku: IZ­VI­NI.

Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić