Vi­dim da si ni ta­mo, ni amo. Sad bi za­žmu­rio i sko­čio ta­mo, ali te dr­ži ne­što amo. Da mo­žeš se­be pre­dvo­ji­ti, pa da ti jed­na po­lut­ka ode ta­mo, a dru­ga da osta­ne amo? Ura­dio bi to, ali ni­je­si na­šao for­mu­lu za to. Smi­šljaš je, a ona ne mo­že da se smi­sli. Tra­žiš je - ne­ma je.
Dža­ba ne­što smi­šljaš, kad to ne mo­že ta­ko da se mi­sli. Ne­će pa ne­će, a ti bi opet htio. Sve je go­re, ka­ko god po­ku­šaš. Ne mo­žeš da iz­dr­žiš se­be ni ka­ko bi htio ni ka­ko bi ne htio. Ako si ova­kav - on­da si pra­vi Vi­ki­liks Cr­no­go­rac. Va­zda je Cr­no­go­rac bio u naj­te­žem po­lo­ža­ju. Na stra­šnom mje­stu.
Ni ta­mo, ni amo. Ni ovo, ni ono. I ovo, i ono. Cr­no i vi­še ne­go cr­no. Vi­ki­liks ko­ji sam se­be žde­re. Ne mo­že se to po­kri­ti ni na­rod­nom no­šnjom, ni mo­der­nim odi­je­lom. Kao što se po­li­tič­ki je­zik ne mo­že za­mi­je­ni­ti stvar­ni. Kao što sen­za­ci­je ne mo­gu da ski­nu ka­men sa serd­ca.
Kao što afe­re ne mo­gu da ri­je­še ne­ga­ti­van sal­do. Stvar­ni je­zik je na mu­ka­ma, a po­li­tič­ki ver­gla bez ika­kvog za­sto­ja i te­ško­ća. I to mi je ne­ki Cr­no­go­rac? Ko­ji ne zna ko je. Ko­ji ne zna šta će ni ku­da će. Osim ako se pot­pu­no pre­pu­stio, i ide ku­da mu je na­cr­ta­no, i pri­ča ka­ko mu se ka­že. Bri­sel će zbri­sa­ti Cr­nu Go­ru? Ka­ko je zbri­sa­ti? Kao da je ni­je ni bi­lo! S ova­kvim Cr­no­gor­ci­ma. Ko­ji su sa­mi se­be pre­bri­sa­li. Pr­vo smr­si­li, pa po­ču­pa­li. Ne­će Bri­sel da se ba­vi isti­ni­tim pro­ble­mom Cr­ne Go­re ni Cr­no­go­ra­ca. Za Bri­sel stvar­no i ne po­sto­ji Cr­na Go­ra.
Bri­sel ov­dje ima svo­je či­nov­ni­ke ko­ji­ma je is­pe­glao mo­zak. Eto, Bri­sel zna da pe­gla mo­zgo­ve, i da im upi­še šta ho­će u obri­sa­ni mo­zak i u pla­stič­no sr­ce Uba­ce pro­gram, čip, čep, fajl, faj­lo­ve, miks, fiks, kiks i kik­se­ve...
Kad pre­go­mi­la­ju pro­gra­me i za­dat­ke, i su­da­re u mo­zgu jad­no­me, ab­dej­tu­ju i re­se­tu­ju do uju­tro. Ta­ko pra­ve no­ve Cr­no­gor­ce, ve­se­la im maj­ka. Ku­ka­la im pa­met. Ko što je i na­ma s nji­ma.
Ner­je­ši­ve su enig­me, ku­kav­ci cr­ni. Za­dri­ben­de jed­ne. Oni su ukr­šte­ni­ca sa ura­ču­na­tim gre­ška­ma. Kad po­ku­ša­ju da se po­pu­ne, is­pad­ne vi­še slo­va no koc­ki­ca, ili, če­šće, vi­še koc­ki­ca no slo­va. Ne­ki li­jek bio bi – ša­ka­ma u gla­vu. Ali to ni­je evrop­ski ni bri­sel­ski. U Bri­se­lu su iz­ra­ču­na­li da Cr­no­gor­ci ni­je­su afri­kan­ci. Bli­zu su, ali ni­je­su. Slič­ni su, ali ni­je­su isti. Isti su, ali su opet raz­li­či­ti. Mo­že im se obri­sa­ti mo­zak, i ugra­di­ti no­vi pro­gram, to je va­žno. To im je bio uslov za no­vi ži­vot i no­vu pri­ču i no­vu dr­ža­vu. Ko­ju će da pri­ča­ju ov­dje, uro­đe­ni­ci­ma. A u Bri­se­lu mo­ra­ju bi­ti ope­gla­ni, upe­gla­ni, sve na mje­stu, bez igdje svo­jih ar­ha­i­za­ma i ata­vi­za­ma. Ona­ko - bi­tan­ge jed­ne, ko­je su pre­ži­vje­le su­ro­vo vas­pi­ta­nje. Ko­ji su po­sta­li fi­ni pod su­ro­vim vas­pi­ta­njem. Me­ki ko pa­muk. Sa­mlje­ve­nih ko­sti­ju, rav­ne du­še, auto­ma­ti­zo­va­ni. Sve im je u ak­ten ta­šni, kom­pju­te­ru, uku­ca­nom pro­gra­mu, na fle­ški. Ju­re, kao da ih ne­ko mi­šem po­kre­će. Ti su Cr­no­gor­ci - cr­no­mor­ci.
Vi­ki­liks. -A mno­go je to, pa ako je i od te­be, ka­že mi je­dan. -A šta je mno­go kad je ta­ko i vi­še ne­go ta­ko? Ma­lo sam re­kao ko­li­ko god sam re­kao. -Uda­rao si, ali ni­je­si ni pri­ma­kao. Ni­je la­ko ubi­ti gmi­zav­ca. Po­seb­no, kad se sa­kri­je u ljud­skom sr­cu.
-Ne­ka, po­gi­bi­jo mo­ja! Crn obra­zu! S to­bom mi je bez ni­ko­ga. A da si sam, pro­sti ja­di. No je ta­kvih pu na Cr­na Go­ra. Za­ka­sni­la je za sva­ku pri­ču. Kad je iz­gu­bi­la svo­ju. Dža­ba joj sve dru­ge, pa i naj­lje­še, naj­a­trak­tiv­ni­je, s
Vi­ki­lik­sa. Ima­la, pa ne­ma­la. Bi­lo je pa je ne­bi­lo. O, ja­mo, bez­da­na! Ko­ju nad­li­je­će ‘’Gor­ski vi­je­nac’’. Kao orao ko­ji nad­li­je­će svo­ju sjen­ku.
-E, ko­ga bi ti učio, br­zo bi po­lu­dio. Sa­mo se su­lud mo­že na­ka­či­ti na ta­kve mi­sli. Ti mi­sliš da je lu­di­lo li­jek od po­vr­šno­sti? U lu­di­lu sve klju­ča, u po­vr­šno­sti sve mre. Po­vr­šan Cr­no­go­rac je za­sti­đe. On ne smi­je ta­ko da se zo­ve. Osim ako je sko­ra­šnji, Vi­ki­liks! A „sko­ra­šnji“ su me­đu Cr­no­gor­ci­ma iza­zi­va­li pod­smi­jeh. A od sko­ra­šnjih ima još sko­ra­šnji­ji - a to su – ju­ča­šnji i da­na­šnji. E ko je „ju­ča­šnji“ čo­ek ili „da­na­šnji“ - znaš ka­kav je to čo­jek? Vi­še mo­žeš vje­ro­va­ti Vi­ki­lik­su. Ni u put sre­sti. Bo­že me sa­bra­ni!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ