Đur­đe je 22. ok­to­bra 1499. go­di­ne svo­je­ruč­no, ći­ri­li­com, is­pi­sao svo­ju opo­ru­ku. Kao svje­do­ci po­me­nu­ti su Tri­pun Bu­ća iz Ko­to­ra, Fra­no Med­nić, Laj­ko Sta­ni­sa­lić. Stje­pan Pa­skva­li, sin Ni­ko­le, u mle­tač­kom Se­na­tu po­svje­do­čio je auten­tič­nost opo­ru­ke iz 1499. go­di­ne ko­ju je on pre­veo sa “je­zi­ka i pi­sma slo­ven­sko­ga”. Kao što je po­zna­to, Đur­đe je za uni­ver­zal­nog na­sled­ni­ka od­re­dio svo­ju že­nu Eli­za­be­tu Eri­co. Ona je 20. apri­la 1514. ovaj do­ku­ment pre­da­la Se­na­tu s mol­bom da se pro­gla­si kao prav­no va­lja­na. Pro­ce­du­ra je bi­la po­zna­ta i sa­mo je tim pu­tem do­ku­ment mo­gao po­sta­ti va­že­ćim i oba­ve­zu­ju­ćim. No­tar Đa­ko­mo Gra­so­la­ri pru­žio je slu­žbe­nu re­dak­ci­ju tek­sta, a po­stu­pak je do­vr­šen po­čet­kom ja­nu­a­ra 1517. go­di­ne. Pi­ta­nje je šta se na­kon slu­žbe­nog pre­vo­da u Ve­ne­ci­ji do­go­di­lo sa ći­ri­lič­nim ori­gi­na­lom? To se, na­ža­lost, ne zna i taj do­ku­ment ni­ka­da ni­je pro­na­đen. Za Mle­ča­ne on je na­kon pre­vo­da bio pot­pu­no prav­no ne­va­žan. Mo­gao je bi­ti od­lo­žen u Ar­hiv Se­na­ta ili vra­ćen že­ni. Vi­dje­li smo da je Ko­to­ra­nin Pa­skva­li svje­do­čio po­sto­ja­nje tog ći­ri­lič­nog do­ku­men­ta. Me­đu­tim, ov­dje naj­pri­je že­lim skre­nu­ti pa­žnju da­na­šnjim na­ra­šta­ji­ma Cr­no­go­ra­ca na na­ziv je­zi­ka ko­ji je na tri mje­sta upo­trije­bi­la mle­tač­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja za taj “slo­ven­ski” ori­gi­nal ko­ji je Pa­skva­li imao u ru­ka­ma. Čak, da­kle, na tri mje­sta Se­nat ka­že da je ori­gi­nal pi­san svo­je­ruč­no “na srp­skom je­zi­ku”, pa ga tre­ba pre­ve­sti na la­tin­ski je­zik. Ovom Đur­đe­vom opo­ru­kom ba­vi­li su se is­tra­ži­va­či po­put Iva­na Ku­ku­lje­vi­ća Sak­cin­skog (1852: ‘’Ar­kiv za po­vjest­ni­cu ju­go­slo­ven­sku’’) i Jo­van To­mić (1909: ‘’Pri­lo­zi za isto­ri­ju Cr­no­je­vi­ća’’...). Naj­krup­ni­ji do­pri­nos pru­žio je ve­o­ma za­slu­žni is­tra­ži­vač ko­ji je ne­pro­cje­nji­vo do­pri­nio kul­tur­noj isto­ri­ji Bo­ke ko­tor­ske, po­koj­ni Mi­loš Mi­lo­še­vić iz Ko­to­ra, svo­jim kri­tič­kim iz­da­njem Đur­đe­ve opo­ru­ke. Ja­kov Gra­so­la­ri, no­tar ko­ji je pre­veo do­ku­ment, bio je žup­nik cr­kve Sv. Apo­li­na­ri­ja, kao i no­tar i kan­ce­lar. Ka­sni­je i ka­no­nik i vi­kar cr­kve Sv. Mar­ka. Po­te­kao je iz sta­re fa­mi­li­je. Za­vr­šio je te­o­lo­gi­ju i pra­vo u Pa­do­vi. Že­na Đur­đe­va po­te­kla je iz ja­ko ugled­ne fa­mi­li­je ple­mi­ća i di­plo­ma­te An­to­ni­ja Eri­ca. On je 1478. go­di­ne do­šao u uza­ni krug kan­di­da­ta za mle­tač­kog du­žda.
Ne­dav­no je cr­no­gor­skoj jav­no­sti skre­nu­ta pa­žnja na po­je­di­no­sti iz Psal­ti­ra Cr­no­je­vi­ća u ko­jem se ja­sno na­zna­ču­je pro­sla­vlja­nje Sv. Sa­ve, pr­vog srp­skog ar­hi­je­re­ja. Ovo je pri­li­ka da po­ka­že­mo ka­ko je naj­zna­čaj­ni­ja po­mor­ska dr­ža­va na Me­di­te­ra­nu gle­da­la na je­zik opo­ru­ke Đur­đa Cr­no­je­vi­ća. To je sa­svim ne­po­gre­ši­vo. I iz raz­lo­ga što no­va cr­no­gor­ska isto­ri­o­gra­fi­ja Sr­be, a ti­me sva­ka­ko još i pri­je nji­hov je­zik, po­sta­vlja na mar­gi­ne dru­štve­nih i po­li­tič­kih zbi­va­nja i pro­ce­sa na Bal­ka­nu. Iz ko­je to on­da vre­men­ske du­bi­ne mle­tač­ki Se­nat cr­pi po­da­tak-sa­zna­nje o srp­skom je­zi­ku Đur­đa Cr­no­je­vi­ća? Da li je to, da­kle, po­gre­ška Se­na­ta? Nje­go­va pro­iz­volj­nost? Ovaj brak je no­sio ozbilj­ne po­li­tič­ke im­pli­ka­ci­je. To je po­zna­to. Đur­đe je bio ve­o­ma po­tre­ban Re­pu­bli­ci. S tač­nim uvi­di­ma u sta­nje nje­go­ve ze­mlje Se­nat je i pri­šao da­va­nju odo­bre­nja za ta­kav brak.
I Mle­tač­ka re­pu­bli­ka, kao i Du­bro­vač­ka re­pu­bli­ka, ko­ja je ži­te­lje Ze­te sma­tra­la Sr­bi­ma i Ze­tu srp­skom ze­mljom na kra­ju 14. vi­je­ka, po­sje­do­va­la je ozbilj­ne du­bin­ske uvi­de u po­li­tič­ke pri­li­ke i et­nič­ki sa­stav bal­kan­skih ze­ma­lja. Sve što ne bi od­go­va­ra­lo či­nje­nič­nom sta­nju i osje­ća­ju glav­nih ak­te­ra po­li­tič­kog ži­vo­ta tih ze­ma­lja, pred­sta­vlja­lo bi uvre­du. Ta­kvo ogr­je­še­nje o či­nje­ni­ce i lič­ni osje­ćaj po­je­din­ca ka­kav je Đur­đe Cr­no­je­vić i nje­go­vi na­sled­ni­ci, bi­lo bi jed­no­stav­no ne­do­pu­sti­vo i pred­sta­vlja­lo gru­bo dr­žav­no kr­še­nje dav­no us­po­sta­vlje­nih ko­dek­sa. Bi­lo bi, ri­ječ­ju, ne­pri­stoj­no...
Cr­noj Go­ri da­nas naj­vi­še ne­do­sta­je pri­stoj­nost. A sa­mo pu­tem pri­stoj­no­sti (upri­sto­je­nje Cr­ne Go­re tre­ba da bu­de je­di­ni po­li­tič­ki pro­gram nje­nih po­li­tič­kih stra­na­ka) mo­že se u Cr­noj Go­ri do­ći do rav­ni sa­zna­nja, na­u­ke, ci­vi­li­zo­va­no­sti. Svjet­ske pu­sta­hi­je ko­je ho­de od vra­ta do vra­ta po tu­đim ku­ća­ma mo­gu pri­hva­ta­ti ve­o­ma raz­li­či­te Cr­ne Go­re. Nji­ma mo­že bi­ti do­bra i naj­go­ra Cr­na Go­ra. Ali, ni­ka­ko ne mo­že Cr­noj Go­ri. Njoj tre­ba, kao hljeb na­su­šni, sa­mo naj­bo­lja. Njoj tre­ba is­klju­či­vo kon­ti­nu­i­tet. Pi­smo-za­pi­sa­no, je­zik-go­vo­ren.

Pi­še: dr Go­ran Ž. Ko­mar