Mo­žeš da na­teg­neš stri­je­lu i u za­klo­nu če­kaš da na­le­ti zvjer­ka. A mo­žeš, s na­teg­nu­tom stri­je­lom, i na­pu­nje­nim sr­cem, da se ve­reš kroz šu­mu, i na taj­nim pre­la­zi­ma da su­sret­neš zvjer­ku. Ta­ko je i sa za­po­či­nja­njem tek­sta, go­vo­rio mi je uči­telj pi­sa­nja. Dav­no je to bi­lo, za­što se sad, ovog mo­skov­skog ju­tra to­ga sje­tih? U po­sled­nje vri­je­me ko­lum­nu pi­šem sko­ro u zad­njem ča­su. Ta­ko ho­će na­pe­tost, i ne­ko za­te­za­nje stri­je­le, i na­te­za­nje lu­ka. Ali, još ju­tros, dok se oko me­ne tak­mi­če po­nu­de, šta i ka­ko pi­sa­ti, sje­tih se još jed­ne sta­re po­u­ke. Po­če­ti tekst, to je ori­jen­ti­sa­ti se u pu­sti­nji, pri­je zo­re. Ti si je­di­ni sred pu­sti­nje, ni pti­ca da pro­le­ti. Pod bo­sim no­ga­ma ti­ho se hru­ska sit­ni pi­je­sak, i ti tre­ba da kre­ne­še i da iza­đeš iz pu­sti­nje, ili će te pu­sti­nja pro­gu­ta­ti. Sa­mo je­dan put te vo­di iz­la­zu. A ti ne­maš ni­šta ne­go svo­ju in­tu­i­ci­ju. Mo­glo bi se re­ći, imaš sa­mo či­sti na­go­vor ne­ba.
Ne bih vo­lio ju­tros da pi­šem po­e­zi­ju, jer mo­ram da ura­dim je­dan gra­đan­ski po­sao. Ko­lum­na je gra­đan­ska oba­ve­za. Dru­štve­na stva­r­nost je di­vlja šu­ma pu­na zvjer­ki, ili pu­sti­nja ko­ja je već po­je­la svo­je lju­de? Dok pi­šem ko­lum­nu, to je kao da se bra­nim od pro­va­li­je. Bal­kan je pro­va­li­ja. Pro­va­li­ja ko­ja mo­že da pro­iz­ve­de i na­dah­nu­će. Jer na nje­nim ob­ron­ci­ma još ra­do­sno ra­ste šu­ma, jo­š se zvjer­ke vr­zma­ju kroz nju.
Ni­kad ne bih ubio sr­nu u pri­ro­di, ali kad mi na­le­ti u šu­mi tek­sta, to ura­dim s lju­ba­vlju. S ta­kvom ra­do­šću, ko­ja mi ka­zu­je da je ne ubi­jam ne­go je opet stva­ram, ljep­šu i ži­vlju, či­je se no­ge i du­ša ne­će ni­kad za­mo­ri­ti. Sr­nu ko­ja će svo­jim pap­kom da one­svi­je­sti vu­ka.
Upla­šio sam se za Cr­nu Go­ru, sad na sa­svim dru­gi na­čin, od onih dav­nih stra­ho­va, gu­stih kao šu­ma. Upla­šio sam se da je iz­gu­bi­la sva­ku ci­je­nu. I da su ri­je­či u njoj iz­gu­bi­le ci­je­nu. To je kraj Cr­ne Go­re. Go­vo­riš u vje­tar, pri­čaš upra­zno, go­vo­ri mi ne­ko, ne znam ko. Ža­lost je to, ako vi­še lju­di i ne­ma­ju raz­lo­ga da po­sto­je, jer sa­mo po­sto­je me­ha­ni­zmi. Po­sto­je dru­štve­ni me­ha­ni­zmi, ko­ji­ma su lju­di teh­nič­ka op­slu­ga. To se de­ša­va u ze­mlja­ma po­je­de­nog su­ve­re­ni­te­ta i bu­duć­no­sti. Cr­no­gor­ski su­ve­re­ni­tet bio je ula­zni­ca za sop­stve­no ne­sta­ja­nje. Na­pra­vi­li su bez­um­nu pro­pa­gan­du ko­jom je na­rod pro­sto utje­ran u taj raj u ko­jem je po­stao se­bi tu­đin. Cr­no­gor­ska po­li­tič­ka eli­ta, za­du­že­na za to „utje­ri­va­nje“, na­pla­ti­la je svo­ju ulo­gu od svo­jih še­fo­va. Na­pla­ti­la je taj po­sao na naj­pri­mi­tiv­ni­ji, du­še­gu­ban na­čin. Pro­da­li su isto­ri­ju, uze­li no­vac! Ta­ko se za­vr­ša­va cr­no­gor­ska pri­ča. I još ne­ko vri­je­me osta­la je, cr­no­gor­ska džun­gla. Gdje ne­ma je­zi­ka, ni raz­go­vo­ra. Lju­di se pre­tva­ra­ju u zvjer­ke. Će­ra­ju je­dan dru­go­ga. Je­dan dru­gom na­mje­šta­ju če­ke, zam­ke, du­še­gup­ke, pro­ce­se pred stra­nim su­do­vi­ma. Sva je Cr­na Go­ra pod bud­nom pri­smo­trom evro­a­tlant­skih či­nov­ni­ka, ko­ji pro­pi­su­ju mje­re, za­da­ju uslo­ve, da­ju upu­te, na­mje­šta­ju pro­ce­se. I ci­nič­no, na kra­ju is­ka­zu­ju svo­je pe­da­go­ške za­ključ­ke: „Ni­je­ste bi­li spo­sob­ni da vla­da­te so­bom. Vi­di­te li ka­kvi ste? Vi ne mo­že­te da ima­te svoj je­zik, isto­ri­ju, ni kul­tu­ru. Do­šli smo da vas ele­men­tar­no pod­u­či­mo, i da nas bes­po­go­vor­no po­slu­ša­te. Pro­pi­sa­će­mo vam ka­ko da ži­vi­te i ka­ko da se vla­da­te, jer ste sa­mi ne­spo­sob­ni za to. Sa­mi se od­re­ci­te svo­jih pre­o­sta­lih za­blu­da, da vas mi u sve­mu i do kra­ja ne uči­mo. To­li­ko vam mo­ra­mo uka­za­ti po­što­va­nja. To­li­ko ba­rem mo­že­te. Da­će­mo vam tu šan­su. Pri­če­ka­će­mo da vi­di­mo ho­će­te li oprav­da­ti na­še po­vje­re­nje. Ali, sve je sta­vlje­no u ro­ko­ve. Pla­no­vi se mo­ra­ju is­pu­ni­ti“.
Ta­ko či­nov­ni­ci „de­mo­krat­skih pro­ce­du­ra“ ko­ji­ma se do­vr­ša­va li­kvi­da­ci­ja „vi­ška“ na­ro­da, je­zi­ka i kul­tu­ra, uče na­še za­vr­za­ne ko­ji­ma je pri­je to­ga bi­la do­di­je­lje­na ulo­ga li­de­ra bal­kan­skih ple­me­na.
Po­sli­je ove krat­ke za­mi­šlje­no­sti, po­dig­nem gla­vu i gle­dam ovaj sto­ljet­nji bor, iz­ni­kao iz go­le sti­je­ne, ko­ja sto­ji nad pro­va­li­jom. Iz če­ga je iz­ni­kao, kad ni­gdje ze­mlje? Zar mo­že da ži­vi od sun­ca i va­zdu­ha? Još nad ovom pro­va­li­jom. Če­mu slu­ži? Ni­ko ga ni­kad ne­će ubra­ti, ni­ko se pod nje­go­vih hla­dom ne­će od­mo­ri­ti, ni­ko ne­će ni mi­ris nje­go­ve smo­le osje­ti­ti u no­su. Pa za­što ra­ste, če­mu sva ta sla­va? Če­mu upor­ni rast nad pro­va­li­jom, re­klo bi se, iz ni­šta? Ka­kva ga je mi­sao odr­ža­la u ži­vo­tu? S kim raz­go­va­ra u du­gim zvje­zda­nim no­ći­ma? Je li mu do­volj­no to, da uz­bu­di slu­čaj­nog pro­la­zni­ka svo­jom sud­bi­nom?
Eto, ta­ko. Do­volj­no za po­če­tak ve­li­kog vas­kr­šnjeg po­sta!

(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ