Vi­še­go­di­šnji „na­po­ri“ u prav­cu uru­ša­va­nja dr­žav­nog uni­ver­zi­te­ta po­to­njih mje­se­ci do­se­žu vr­hu­nac. Is­crp­na ge­ne­za ovog ma­će­hin­skog od­no­sa dr­ža­ve pre­ma in­sti­tu­ci­ji ko­ju je sa­ma osno­va­la (do­du­še u go­di­na­ma ka­da je mno­go vi­še ma­ri­la za do­bro­bit bu­du­ćih ge­ne­ra­ci­ja) zna­čaj­no bi pre­va­zi­šla okvi­re sa­mo jed­nog tek­sta, te se sto­ga ne­ću de­talj­no ba­vi­ti ovim na­da­sve za­ni­mlji­vim fe­no­me­nom. Svje­stan okol­no­sti da ni mi­li­jar­du ge­ni­jal­nih tek­sto­va na­še po­li­tič­ke pr­va­ke ni bi pri­vo­lje­lo da se od­go­vor­no od­no­se pre­ma ovom pro­ble­mu, una­pri­jed sam se od­re­kao pra­va da ple­di­ram na ta­kvu mo­guć­nost. Ipak, đa­vo mi ne da­va­še mi­ra, pa sam se upor­no pi­tao ko­ji mo­ti­vi sto­je iza sve­ga, ali avaj, pu­stog od­go­vo­ra ni na vi­di­ku. Ovom pri­li­kom po­me­nu­ću sa­mo ne­ka od pi­ta­nja ko­ja su mi za­o­ku­plja­la pa­žnju. Ko­je su okol­no­sti uti­ca­le da se bu­džet za vi­so­ko obra­zo­va­nje u na­šoj ze­mlji per­ma­nent­no sma­nju­je? Sva­ka ozbilj­na dr­ža­va si­stem vi­so­kog obra­zo­va­nja na­sto­ji da pri­la­go­di po­tre­ba­ma od­no­snog dru­štva i ti­me stvo­ri što je mo­gu­će kva­li­tet­ni­je pret­po­stav­ke za nje­gov di­na­mi­čan raz­voj. Ja­sno je, da­kle, da se si­stem vi­so­kog obra­zo­va­nja ne mo­že tre­ti­ra­ti sa­mo kroz su­vu ka­pi­ta­li­stič­ku lo­gi­ku po­tre­be da se dr­žav­ni uni­ver­zi­tet u, ka­ko vo­le da nam ka­žu, „tr­ži­šnoj utak­mi­ci“ iz­bo­ri sa pri­vat­nim uni­ver­zi­te­ti­ma. Pri­vat­ni uni­ver­zi­te­ti po­sto­je pr­ven­stve­no da bi za­do­vo­lji­li eko­nom­ske in­te­re­se nji­ho­vih vla­sni­ka i ovo sa­mo po se­bi ne mo­že bi­ti upit­no. Me­đu­tim, dru­štvo u ko­me se stra­te­gi­ja raz­vo­ja dr­žav­nog uni­ver­zi­te­ta pod­re­đu­je upra­vo eko­nom­skim in­te­re­si­ma po­me­nu­tih vla­sni­ka, ko­ji su (gle ču­da!) bli­sko po­ve­za­ni sa ključ­nim do­no­si­o­ci­ma od­lu­ka u ovoj ze­mlji–ne mo­že se na­da­ti svi­je­tloj bu­duć­no­sti. Osim to­ga, va­lja na­gla­si­ti či­nje­ni­cu da se UCG na tr­ži­štu po­zi­ci­o­ni­rao da­le­ko is­pred pri­vat­nih uni­ver­zi­te­ta. U pri­log ovoj tvrd­nji re­ljef­no go­vo­re po­da­ci o bro­ju upi­sa­nih stu­de­na­ta (me­đu ko­ji­ma je zna­tan broj onih ko­ji se sa­mo­fi­nan­si­ra­ju), nji­ho­vom kva­li­te­tu (na UCG se i da­lje upi­su­ju đa­ci sa naj­bo­ljim uspje­hom u sred­njim ško­la­ma), kao i to da UCG oči­gled­no pru­ža ve­ći kva­li­tet stu­di­ja (sob­zi­rom da se svr­še­ni stu­den­ti dr­žav­nog uni­ver­zi­te­ta bo­lje po­zi­ci­o­ni­ra­ju na tr­ži­štu ra­da). Sve ovo uslo­vi­lo je da i pri­ho­di ko­je je UCG, oso­bi­to po­je­di­ni fa­kul­te­ti, ubi­rao to­kom pret­hod­nih go­di­na bu­du zna­čaj­no ve­ći od onih na uni­ver­zi­te­ti­ma u pri­vat­nom vla­sni­štvu. Sto­ga se na­me­će pi­ta­nje na ko­ji na­čin su ta sred­stva utro­še­na? Zbog če­ga go­to­vo ni­šta (iako je sred­sta­va oči­gled­no bi­lo) ni­je ulo­že­no, na pri­mjer, za una­pr­e­đe­nje okvi­ra za is­tra­ži­vač­ku dje­lat­nost? Svje­do­ci smo da je ovaj va­žan seg­ment ra­da ozbilj­nih vi­so­ko­o­bra­zov­nih usta­no­va kod nas sve­den na ni­vo in­ci­den­ta.
Od­go­vor­na po­li­tič­ka eli­ta dr­žav­ni uni­ver­zi­tet pri­la­go­đa­va stra­te­gi­ji raz­vo­ja dru­štva, na­sto­ji da pro­fi­li­še struč­nja­ke u obla­sti­ma u ko­ji­ma je eks­pert­ski ka­dar ne­do­sta­tan, do­bi­je do­vo­ljan broj struč­nja­ka u obla­sti­ma ko­je su tom stra­te­gi­jom de­fi­ni­sa­ne kao va­žne za bu­du­ći raz­voj i slič­no. U ovom smi­slu, vi­so­ko obra­zo­va­nje ne­ma ci­je­nu i, po­red kul­tu­re, po­sled­nja je oblast ko­je bi se tre­ba­la ti­ca­ti even­tu­al­na po­li­ti­ka šted­nje. Dr­žav­ni uni­ver­zi­tet fi­nan­si­ra se nov­cem svih gra­đa­na ove ze­mlje i po­li­tič­ka eli­ta ne­ma ni prav­ni ni mo­ral­ni osnov da se na ova­ko bez­ob­zi­ran na­čin od­no­si pre­ma bu­duć­no­sti ci­je­log jed­nog dru­štva i dr­ža­ve!
Na­ro­či­tu ne­ja­sno­ću iza­zi­va od­lu­ka Vla­de da ko­ri­šće­nje stu­dent­skih do­mo­va omo­gu­ći i stu­den­ti­ma pri­vat­nih uni­ver­zi­te­ta?! Stu­dent­ski do­mo­vi se ser­vi­si­ra­ju iz dr­žav­nog bu­dže­ta, da­kle nov­cem svih gra­đa­na, te je sto­ga ne­ja­sno sa ko­jim pra­vom vla­da naš no­vac sta­vlja u funk­ci­ju za­do­vo­lje­nja in­te­re­sa pri­vat­nih kom­pa­ni­ja. Svje­stan sam da bi me zbog iz­no­še­nja ova­kvih sta­vo­va ne­do­bro­na­mjer­ni mo­gli op­tu­ži­ti da se pro­ti­vim dje­lo­va­nju pri­vat­nih obra­zov­nih usta­no­va, što na­rav­no ni iz­bli­za ni­je tač­no. Na­pro­tiv, mi­šlje­nja sam da one mo­gu da do­pri­ne­su ukup­nom kva­li­te­tu vi­so­kog obra­zo­va­nja, ali sa­mo pod uslo­vom da im se ne pod­re­đu­je dr­žav­ni uni­ver­zi­tet.
Po­seb­nu ana­li­zu zah­ti­je­va­lo bi pi­ta­nje svr­sis­hod­no­sti sil­nih re­for­mi, ako uzme­mo u ob­zir či­nje­ni­cu da one, sa­svim oči­gled­no, ne do­vo­de do usva­ja­nja zna­nja ko­ja pod­sti­ču na kre­a­tiv­nost, bo­lje ra­zu­mi­je­va­nje sa­vre­me­nog svi­je­ta... Sa­svim je upit­no i ka­kav si­stem vri­jed­no­sti se za­pra­vo že­li pro­mo­vi­sa­ti tim re­for­ma­ma? Sti­če se, da­kle, uti­sak da se spro­vo­di re­for­ma zbog re­for­me, tek ka­ko bi se za­do­vo­lji­la pu­ka for­ma, a da se pri­tom ni­ma­lo ne vo­di ra­ču­na o kva­li­te­tu i učin­ci­ma tog pro­ce­sa.
Slje­de­će pi­ta­nje ko­je se na­me­će je šta se kri­je iza ne­dav­ne od­lu­ke po­je­di­nih uni­ver­zi­tet­skih je­di­ni­ca da na­pra­sno pro­mi­je­ne stav i umje­sto mo­de­la stu­di­ra­nja „4+1“ ko­ji su pr­vo­bit­no po­dr­ža­le pro­mi­je­ne vi­đe­nje i po­dr­že mo­del „3+2“? Uko­li­ko bi se ne­kim slu­ča­jem u kla­di­o­ni­ca­ma po­ja­vi­la mo­guć­nost ula­ga­nja nov­ca na ne­ko­li­ko raz­li­či­tih od­go­vo­ra, ja bih svoj de­fi­ni­tiv­no ulo­žio na op­ci­ju „pri­ti­sak iz Rek­to­ra­ta“, bez ob­zi­ra na vi­si­nu kvo­te. Prak­sa je već ne­po­bit­no po­ka­za­la, što su po­tvr­di­li i iz dr­žav­nih in­sti­tu­ci­ja, da kod po­slo­da­va­ca po­sto­ji ma­lo ili ni­ka­kvo in­te­re­so­va­nje da za­po­sle ka­dar sa tzv. „bac­he­lor“ di­plo­ma­ma. Ovo da­lje im­pli­ci­ra da bi opet po­no­vi­li istu gre­šku iz pret­hod­ne re­for­me i na­sta­vi­li sa pro­li­fe­ra­ci­jom bez­vri­jed­nih di­plo­ma tro­go­di­šnjih stu­di­ja, sa ko­ji­ma ni­ko ne mo­že da se za­po­sli! Po­seb­no je in­di­ka­tiv­no da se pa­ra­lel­no sa ovim na ne­kim pri­vat­nim uni­ver­zi­te­ti­ma pri­pre­ma im­ple­men­ta­ci­ja stu­dij­skih pro­gra­ma ko­ji će pod­ra­zu­mi­je­va­ti če­tvo­ro­go­di­šnje stu­di­je.
Zna­ko­vi­ta je i šut­nja do­mi­nant­ne ve­ći­ne na­stav­nog ka­dra na dr­žav­nom uni­ver­zi­te­tu, iz­o­sta­nak (osim par iz­u­ze­ta­ka) bi­lo ka­kve re­ak­ci­je na pro­ces ko­ji će opre­dje­lju­ju­će uti­ca­ti na funk­ci­o­ni­sa­nje uni­ver­zi­te­ta za iz­vje­sno vri­je­me, vje­ro­vat­no dok nad­le­žni ne za­klju­če ka­ko je po­treb­na no­va re­fo­r­ma. Sa dru­ge stra­ne, jav­na ras­pra­va je za go­spo­du iz Rek­to­ra­ta oči­gled­no ne­po­znat po­jam. Mo­že bi­ti i da se­be do­ži­vlja­va­ju in­te­lek­tu­al­no su­per­i­or­nim, a nas, obič­ne smrt­ni­ke, ne­do­stoj­nim raz­mje­ne ar­gu­me­na­ta sa nji­ma. Pri­mjet­na je i sla­ba uklju­če­nost stu­de­na­ta u pro­ces, ali ni ova okol­nost ni­je ni naj­ma­nje iz­ne­na­đu­ju­ća. Ukrat­ko, i ova re­for­ma, po­put pret­hod­nih, spro­vo­di se „od­o­zgo“, de­kre­ti­ma i ul­ti­ma­tiv­no, te sto­ga ne tre­ba bi­ti pre­tje­ra­no „vi­do­vit“ ka­ko bi se prog­no­zi­ra­li nje­ni učin­ci.
Sam bo­lonj­ski si­stem bo­lu­je od broj­nih ne­do­stat­no­sti, ali bi kroz do­sljed­nu i do­bro­na­mjer­nu pri­mje­nu on ipak dao od­re­đe­ne re­zul­ta­te. Me­đu­tim, ka­da se na po­me­nu­tu okol­nost na­do­ve­že na­ka­rad­na pri­mje­na tog si­ste­ma i nje­go­vo oči­gled­no na­mjer­no de­gra­di­ra­nje, ja­sno je da u ko­nač­nom umje­sto aka­dem­ske in­sti­tu­ci­je do­bi­ja­mo „ško­lu za pa­či­će ma­le“, ko­ja ni u kom slu­ča­ju ne mo­že da od­go­vo­ri sa­vre­me­nim iza­zo­vi­ma.
Ka­kve li su lju­te mu­ke na­tje­ra­le na­še do­no­si­o­ce od­lu­ka da se ova­ko od­ne­su pre­ma jed­noj od te­me­ljnih in­sti­tu­ci­ja cr­no­gor­skog dru­štva ni­je­sam uspio da od­go­net­nem, ni po­red naj­bo­lje na­mje­re i ulo­že­nog tru­da. Je­di­no što mi je, ova­ko ne­zna­ve­nom, pre­o­sta­lo da za­klju­čim je­ste da se i u ovom slu­ča­ju ra­di o nji­ho­vim mut­nim po­slo­vi­ma ko­ji će se obi­ti o gla­vu cr­no­gor­skim gra­đa­ni­ma, a ko­ji će, da­ka­ko, ima­ti i svoj fi­nan­sij­ski iz­raz na pri­vat­nim ra­ču­ni­ma po­me­nu­te go­spo­de, što u Švaj­car­skoj, što u Pa­na­mi.

Pi­­še: Vu­ko Vla­ho­vić