Ko­ja je to op­ti­mal­na gra­ni­ca do ko­je pro­sje­čan, zdra­vo­ra­zu­man čo­vjek mo­že ići, bez ob­zi­ra na to da li se ra­di o po­zi­tiv­nim ili ne­ga­tiv­nim ob­li­ci­ma po­na­ša­nja? Na ovo pi­ta­nje je ve­o­ma te­ško da­ti re­le­van­tan od­go­vor, jer se svi po­je­din­ci me­đu­sob­no raz­li­ku­ju. Me­đu­tim, ja­sno je da bi tre­ba­lo iz­bje­ga­va­ti bi­lo ko­ju kraj­nost, i u do­bru i u zlu, i dr­ža­ti se mo­ral­nih na­če­la, a shod­no to­me ne pre­tje­ri­va­ti ni u če­mu. Ipak, po­sto­je oni ko­ji su sklo­ni pre­la­sku gra­ni­ca, na­ro­či­to ako je ri­ječ o ne­ga­tiv­nim ob­li­ci­ma po­na­ša­nja. Ako jed­nom uči­ne ne­što lo­še, na­sta­vlja­ju s tim, idu da­lje. Pre­đu jed­nu gra­ni­cu, dru­gu, ne za­u­sta­vlja­ju se. Uni­šta­va­ju sve pred so­bom. Za njih kraj­nja tač­ka ne po­sto­ji. Ne­po­znat im je znak STOP. Sa­vjest je ne­što što je odav­no iz­bri­sa­no iz nji­ho­vog uma.
Po­sto­je sa­mo am­bi­ci­je zbog ko­jih ni­je­su bit­ni dru­gi. Em­pa­ti­ja za njih ni­je va­žna. Že­lje, pro­htje­vi, bo­le­sne na­mje­re ih tje­ra­ju da se pri­dru­že čak i ne­pri­ja­te­lji­ma i zlo­čin­ci­ma, sve zbog ne­kih „vi­ših ci­lje­va“ . Pro­da­ju svo­ju du­šu, a on­da po­ku­ša­va­ju uvu­ći i osta­le u svo­je ko­lo zla, ka­ko bi svi za­jed­no ostva­ri­li kob­nu ide­ju ko­ja vo­di do re­a­li­za­ci­je nji­ho­vih pa­kle­nih za­mi­sli. Ori­gi­na­lan pri­mjer ta­kvog biv­stvo­va­nja i po­na­ša­nja, mo­že­mo sva­kog tre­nut­ka pro­na­ći oko nas, kod na­ših „pri­ja­te­lja“, kom­ši­ja, pro­la­zni­ka, ili lju­di sa vr­ha vla­sti. Me­ni lič­no su na­ro­či­to za­ni­mlji­vi ovi na­ši vr­hov­ni­ci, „kralj i nje­go­va svi­ta“, ko­ji bi tre­ba­lo da po­sto­je zbog na­ro­da. Mo­ra­li bi da da­ju po­želj­ne pri­mje­re po­na­ša­nja, ali NE. Sve ono što je po­želj­no i po­zi­tiv­no kod čo­vje­ka, za njih je stra­no, ne­po­zna­to, is­tri­je­blje­no iz nji­ho­vih umo­va. Svi­ma nam je već odav­no po­zna­ta či­nje­ni­ca da su oni pro­da­li na­šu dr­ža­vu, osi­ro­ma­ši­li gra­đa­ne i sve uni­šti­li. Ali ne, ni to im ni­je bi­lo do­volj­no. „Kralj“ se ni­je mo­gao sa­mo na to­me za­u­sta­vi­ti. Nje­go­va „ zlo­či­nač­ka ma­pa“ ni­je ta­ko ma­la. Ona je ve­li­ke po­vr­ši­ne, raz­ra­đe­na do naj­sit­ni­jih de­ta­lja. Osim što je u njoj is­cr­tan plan bo­ga­će­nja na tuđ ra­čun i na „gr­ba­či“ na­ro­da, ona čak uklju­ču­je i pri­dru­ži­va­nje ne­pri­ja­te­lji­ma. Ako ih ne mo­žeš po­bi­je­di­ti, on­da im se pri­dru­ži, a uz to iz­vu­ci i ne­ku do­bit.
Kon­kret­no mi­slim na pri­dru­ži­va­nje NA­TO sa­ve­zu, ko­ji je je­dan od naj­ve­ćih ne­pri­ja­te­lja srp­sko-cr­no­gor­skog na­ro­da. Stvar je u to­me da naš „kralj“ ho­će da pri­stu­pi­mo toj ali­jan­si za na­še „do­bro“. On naj­bo­lje zna, i uosta­lom ko nas išta pi­ta, da li smo mi ika­da ima­li pra­vo gla­sa. Uza­lud se po­ku­ša­va­mo bu­ni­ti, nje­go­va je po­sled­nja.
Iako je pro­šlo 17 go­di­na od kob­nog bom­bar­do­va­nja od stra­ne na­ših bu­du­ćih „sa­ve­zni­ka i pri­ja­te­lja“, na­ših „ za­štit­ni­ka“, nor­ma­lan čo­vjek to ne mo­že za­bo­ra­vi­ti. To ni­ka­da ne­će iz­bri­sa­ti go­di­ne, a na­ro­či­to ne pra­zne pri­če i baj­ke na­šeg „ kra­lja“, ko­ji se po­na­ša kao da smo svi do­bi­li ko­lek­tiv­nu am­ne­zi­ju, pa smo za­bo­ra­vi­li šta smo sve pre­tr­pje­li od NA­TO-a.
''Na­ci­stič­ka ali­jan­sa te­ro­rom osva­ja“, i ta­ko une­do­gled se mo­gu smi­sli­ti od­go­va­ra­ju­ća tu­ma­če­nja za ovu or­ga­ni­za­ci­ju, ko­ja „šti­ti“ na­rod, od­no­sno stva­ra ilu­zi­ju za­šti­te, a sve to ka­da stvo­ri ne­mi­re i su­ko­be u ne­kim ze­mlja­ma. Ta­da uhva­ti po­god­nu pri­li­ku da se po­ja­vi kao za­štit­nik i iz­mi­ri za­ra­će­ne stra­ne. Ta­kav pri­mjer smo ima­li i kod nas, to­kom 90-ih go­di­na kad smo se su­ko­bi­li jed­ni sa dru­gi­ma, a zna se ko je sve to iza­zvao i ko se ka­sni­je po­ja­vio kao mi­ro­tvo­rac. Iste pri­mje­re ima­mo i u dru­gim ze­mlja­ma gdje se sna­ge NA­TO-a po­ja­ve pr­vo da „za­ku­va­ju čor­bu“, uzmu šta že­le, a ka­sni­je se ja­ve kao an­đe­li s ne­ba. Ali to su pa­li an­đe­li, ne do­bri, već zli. Sa­mo vre­ba­ju kao pti­ce gra­blji­vi­ce ko­je ze­mlje su raz­vi­je­ne i ima­ju pri­rod­ne re­sur­se, za­tim stvo­re ne­mi­re i iza­zo­vu ra­to­ve, a ka­sni­je kad je sve u ra­su­lu, do­la­ze da „po­mog­nu''. Čist pri­mjer „za­va­di pa vla­daj“. Ali, na­šem „kra­lju“ ne sme­ta ova­kva po­li­ti­ka, jer on je iz­u­čio nji­ho­vu ško­lu. I šta će dru­go osim da se pri­dru­ži svo­jim uči­te­lji­ma i ido­li­ma, bez ob­zi­ra na to što su ubi­ja­li i nje­gov na­rod. Nje­go­vi me­di­ji ši­re ma­ni­pu­la­tiv­ne vi­je­sti da ve­ći­na gra­đa­na po­dr­ža­va ula­zak u NA­TO sa­vez. Ja sam skep­tič­na po pi­ta­nju ta­kvih vi­je­sti, ma­da ot­kud znam? Šta ako je to za­i­sta isti­na? Šta ako su nam stvar­no to­li­ko is­pra­ni mo­zgo­vi i šu­plje gla­ve, i mi­sli­mo da će nam bi­ti do­bro ako da­mo glas za ula­zak u to či­sti­li­šte. Jer, vi­dim i ču­jem da se ve­ći­na mla­dih pri­dru­žu­je voj­ni­ci­ma NA­TO-a i idu da se bo­re pro­tiv dru­gog na­ro­da. A zbog če­ga? Zbog nov­ca. Zar zbog nov­ca ići u dru­gu ze­mlju i ubi­ja­ti ne­du­žan na­rod?! Zar no­vac mo­že opra­ti krv sa ru­ku?
Svi su bi­li po­tre­se­ni kad su te­ro­ri­sti na­pa­li Pa­riz i Bri­sel. A da li je iko po­tre­sen i uzru­jan zbog na­ro­da ko­je sva­kog da­na ubi­ja­ju u Ira­ku, Av­ga­ni­sta­nu, Si­ri­ji, Li­bi­ji?! Da li je iko bio po­tre­sen zbog ubi­je­nog na­ro­da kod nas?! Ne. Zar smo pre­šli pre­ko sve­ga što se iz­de­ša­va­lo? Da li su za­bo­ra­vlje­ne i da li se mo­gu za­bo­ra­vi­ti su­ze onih ko­ji su iz­gu­bi­li svo­je vo­lje­ne za vri­je­me NA­TO bom­bar­do­va­nja?! Da li se mo­že za­bo­ra­vi­ti pre­tr­pje­li strah ka­da su si­re­ne na­ja­vlji­va­le na­pa­de Ali­jan­se?! Mo­že li se pre­ći pre­ko bom­bar­do­va­nih i uni­šte­nih obje­ka­ta, zgra­da, usta­no­va? Ujed­no, da li mo­že­mo pre­ći pre­ko ni­čim iza­zva­nih na­pa­da na na­šu ze­mlju?! Ako mo­že­mo, sva­ka čast, ne­ma šta! Na­dam se da će­mo ko­nač­no po­ka­za­ti da smo lju­di i da nam je osta­lo bar ma­lo sna­ge za bor­bu, na­kon svih ovih go­di­na ugnje­ta­va­nja. Da će­mo sku­pi­ti hra­brost da ka­že­mo ''NE'' na­me­ta­nju mi­šlje­nja, da ka­že­mo ''NE'' skla­pa­nju sa­ve­za sa ubi­ca­ma i dr­žav­nim ne­pri­ja­te­lji­ma, i da ka­že­mo ''NE'' kon­stant­nom na­ru­ša­va­nju slo­bo­de.

Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić