Sa­vre­me­ne po­li­tič­ke stra­te­gi­je ot­kri­va­ju se pre­ko te­ro­ri­zma (ili vi­ru­sa u kon­trol­noj ana­to­mi­ji in­for­ma­ci­ja, ko­je, sva­ka­ko, mon­ti­ra­no ot­kri­va­ju glo­bal­ne afe­re – Pa­na­ma pa­pers, jed­na od po­sled­njih vi­ru­snih ko­lo­ni­za­ci­ja već ogo­lje­nog si­ste­ma), ko­ji vi­še ne­go da pre­ten­du­je uze­ti glav­nu ri­ječ, u post-do­bu to­tal­ne frag­men­ta­ci­je geopo­li­tič­ke sce­ne. Svi ve­le­lep­ni ter­mi­ni s ko­jim smo se ogra­đi­va­li od zla, sad se po­vla­če u ta­mu: uje­di­nje­nost, de­mo­kra­tič­nost, so­li­dar­nost, mul­ti­kul­tu­ral­nost, itd., ni­su vi­še do pra­zni efek­ti biv­še po­li­ti­ke ko­ja se od­vi­ja bez isto­rij­ske po­za­di­ne. Na kra­ju, i sto­ri o fa­mo­znom ka­pi­ta­lu je­ste tek pri­vid di­na­mi­ke istih efe­ka­ta u ne­pre­sta­nom opa­da­nju. U tom smi­slu, tre­ba da bu­de­mo za­hval­ni žon­gle­ru ka­kav je Do­nald Tramp, ko­ji pri­hva­ta da je on da­nas sa­ma so po­li­ti­ke, pred­sta­vlja­ju­ći ko­me­di­ju ra­di­ka­li­zma u ma­lom.
Pri­su­stvu­je­mo ve­li­kom par­ča­nju isto­ri­je ko­ja se po­sta­vlja u ne­iz­vjetan pre­o­kret. Vi­še ne mo­že­mo bi­ti si­gur­ni da li, ve­li­ka se­o­ba na­ro­da re­zul­ti­ra di­je­lom u te­ro­ri­zmu, ili, pak, zva­nič­na po­li­ti­ka Za­pa­da do­pri­no­si to­me da se te­ro­ri­zam ši­ri i iz­da­je za go­spo­da­ra he­ge­mo­ne stvar­no­sti? – (Ov­dje se, me­đu­tim, otva­ra pi­ta­nje pr­vog ste­pe­na: je li po­če­tak to­tal­nog te­ro­ri­zma – ko­ji svoj uvod is­pi­su­je 11. sep­tem­bra 2002., ka­da uz­dr­ma­va cen­tar ka­pi­ta­la u sva­kom smi­slu te ri­je­či, od žr­tve pa sve pre­ma fik­ci­ji – u stva­ri, kraj no­ma­di­zma? I još: šta ako je ka­pi­ta­li­zam kao ta­kav bio izum po­to­njeg no­ma­di­zma su­prot­sta­vlje­nog od­već sta­tič­nom ko­mu­ni­zmu?! Jer, bez dalj­njeg, ko­mu­ni­zam je od­u­vi­jek bio za­mi­šljen kao obe­ća­no car­stvo, ali i kao pa­kao neo­stvar­lji­vog! Ta vr­sta jed­na­ko­sti u sva­kom smi­slu je­ste po­gub­na po Dru­gog, ra­ču­na­ju­ći da on već je­ste iako po ni­če­mu ni­je).
Te­ro­ri­zam se, ipak, ni­kad ne ob­ja­vlju­je u pot­pu­no­sti, a naj­ma­nje svo­je po­ri­je­klo ot­kri­va u isu­vi­še br­zom pre­o­kre­tu stva­ri. Na­pro­tiv, kao ta­kav, pri­je da je te­ro­ri­zam ona naj­vi­so­či­ja tač­ka na ko­joj se obra­zu­je op­šta di­gi­ta­li­za­ci­ja svih si­ste­ma kao jed­nog. (Te­ro­ri­zam po­ka­zu­je, da je ovo vri­je­me iz­vr­ši­lo po­ha­ru nad svim raz­li­ka­ma, a pri­je sve­ga to se od­no­si na igru te­ri­to­ri­ja, ko­je vi­še ne zna­če ni­šta, dok pri­tom gu­be sve).
Ka­ko di­gi­ta­li­za­ci­ja ni­je stvar obe­ća­ne pro­mje­ne (dok nje­na ide­o­lo­gi­ja na sva zvo­na be­sje­di da je u njoj za­če­ta do­bra vi­jest, jer, ko bi svi­je­tloj po­ve­za­no­sti i ne­pre­kid­noj do­stup­no­sti lo­vio ma­nu?), isto ta­ko ni te­ro­ri­zam ni­je stvar slu­čaj­no­sti kao ni bor­be za ne­ka dru­ga, ra­zu­mi­je se, iz­gu­blje­na pra­va. Sto­ga i je­smo na ivi­ci da te­ro­ri­zam, slo­bod­no go­vo­re­ći, tu­ma­či­mo kao – re­li­gi­ju bi­zni­sa! To ni­su sa­mo po­ni­že­ni i uvreij­đe­ni, to ni­su sa­mo dje­ca žr­ta­va, to su i oni ko­ji ni­su od pra­ve stra­ne i u pra­vo vri­je­me eman­ci­po­va­ni. Ta­ko Evro­pa (kao ema­ci­po­va­no po­ma­ga­lo NA­TO-a), go­vo­ri o te­ro­ri­zmu kao o ob­li­ku fa­ši­zma, za­bo­ra­vlja­ju­ći us­put ko je iz­u­mio ovu dok­tri­nu ubi­ja­nja.
Je­zgro Evro­pe da­nas po­ga­đa sve ono pre­ma če­mu je ima­la sve­ča­nu dis­tan­cu: pri­su­stvo isla­ma, Afri­ka­na­ca, cr­na­ca – jed­nom ri­ječ­ju: ci­vi­li­za­ci­ja pred­gra­đa!, uz to još tr­pi i stvar­nu kri­zu, te­ro­ri­zam itd., što sve či­ni da se ra­di­ka­li­zu­je, ali na onaj na­čin da isto­vre­me­no ra­di­ka­li­zam ana­te­mi­še. Tim pri­je, mo­žda za­zvu­či sa­bla­zno, ali mo­ra­mo re­ći ka­ko Evro­pa je­ste ta ko­ja uvo­di po­dje­le, ko­ja iz­dva­ja i od­ba­cu­je, ko­ja pri­sva­ja i ne­gi­ra.
Post­sa­vre­me­ni svi­jet ula­zi u fi­niš de­mo­kra­ti­je! Sve je ot­kri­ve­no, ali kao da ni­šta ni­je stvar­no. Te­ro­ri­zam, Pa­na­ma pa­pers, pu­te­vi očaj­ni­ka, u op­štoj di­gi­ta­li­za­ci­ji je­su pro­prat­ni do­ga­đa­ji, oni us­put­ni ko­ji se, ni­šta ma­nje, na per­ver­zan na­čin ne­gdje i pod­ra­zu­mi­je­va­ju. Ta­kva ide­o­lo­gi­ja je­ste ko­pi­ja smr­ti, od ko­je ni­šta ni­je (ne)stvar­ni­je. Spek­takl je u to­me što je ovo vri­je­me kra­ja spek­ta­kla, ko­je s ču­đe­njem pi­ta: ko je Dru­gi, ko su ti ko­ji­ma je po­treb­no ra­zu­mi­je­va­nje, po­moć, lju­bav; ko su ti Dru­gi, i zar ima­ju pra­va uop­šte bi­ti Dru­gi, u jed­nom ova­kvom svi­je­tu u ko­jem Tramp, za­pa­nju­je re­to­ri­kom ko­ja po­plo­ča­va či­sti­li­šte!

Pi­še: Vuk Vu­ko­vić