Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Po­zna­to je da po­dje­le u ov­da­šnjem dru­štvu ni­je­su od ju­če,one bez­ma­lo ima­ju vi­še­vje­kov­no ,,is­ku­stvo,, ,sa­dr­že u se­bi ple­men­skog lo­ka­li­zma ,ide­o­lo­ško-po­li­tič­ke obo­je­no­sti ,isto­rij­sko so­ci­jal­nog po­ri­je­kla i ko zna če­ga još.
S ob­zi­rom da se na­la­zi­mo na pro­sto­ru na kom se su­sre­ću ci­vi­li­za­ci­je Is­to­ka i Za­pa­da, su­da­ra­ju svje­to­vi, kul­tu­re, on­da i ovo pret­hod­no re­če­no na ne­ki na­čin po­sta­je lak­še ra­zu­mlji­vo.
Oči­gled­no je da to ras­pe­će iz­me­đu slo­ven­ske, iz­vo­ri­šne(pra­vo­slav­ne) re­al­no­sti i za­pad­ne rav­no­du­šno­sti osta­vlja tra­ga na na­še sve­u­kup­no na­ci­o­nal­no, dr­ža­vo­tvor­no bi­će.
Mi smo oti­šli i ko­rak da­lje u tom svom kon­tem­pla­tiv­nom i so­ci­o­kul­tu­ro­lo­škom i iden­ti­tet­skom po­gle­du, pa smo po­dje­le pro­du­bi­li u sa­mom na­šem ko­ri­je­nu.
Naš do­ži­vljaj, ili bo­lje re­ći ne­kih od nas pod­ra­zu­mi­je­va da sve ono što je ne­ka­da bi­lo jed­no, za­jed­nič­ko i na­še, sa­da od­jed­nom po­sta­je dru­go, tu­đe i stra­no.
Svi za­jed­nič­ki rat­ni, po­li­tič­ki i dru­gi us­pje­si do­ži­vlja­va­ju se se­lek­tiv­no ,pri­tom hi­rur­ški pre­ci­zno de­ter­mi­ni­šu­ći sve ono što je bi­lo srp­sko ,kao tu­đe ,a ako ne­ma ni­šta cr­no­gor­sko(bar u eti­mo­lo­škom smi­slu), on­da se i ne po­mi­nje?! Ne­ga­tiv­na auto­i­den­ti­fi­ka­ci­ja do­ži­vlja­va svoj vr­hu­nac.
Ako i je­dan ve­li­ki do­ga­đaj i ju­bi­lej tre­ba da nas pri­bli­ži jed­ne dru­gi­ma (nas Sr­be i one ko­ji se iz­ja­šnja­va­ju kao Cr­no­gor­ci) da za­jed­nič­ki po­gle­da­mo u to mi­le­ni­jum­sko tra­ja­nje,u vje­ko­ve ko­ji pro­hu­ja­še ovim pro­sto­ri­ma (ili pro­sto­ri nji­ma),on­da je to bez ika­kve sum­nje hi­lja­du­go­di­šnji­ca od mu­če­nič­kog stra­da­nja Sv.Jo­va­na Vla­di­mi­ra,zet­skog kra­lja.
Ko­li­ka je ve­li­či­na ovog pr­vog srp­skog sve­ti­te­lja i ve­li­kog mu­ža iz na­šeg ro­da ,go­vo­ri i po­da­tak da je go­to­vo pod­jed­na­ko (ili bo­lje re­ći,ne zna se gdje je vi­še po­što­van), da li u Grč­koj, Ma­ke­do­niji, Bu­gar­skoj, Al­ba­ni­ji ili kod nas?
Nje­gov kult je ne­što što je svo­je­vr­stan fe­no­men na ovim na­šim i ši­rim pro­sto­ri­ma, a taj mi­le­ni­jum­ski trag sa­mo­žr­tve­ne lju­ba­vi Sv.Jo­va­na Vla­di­mi­ra upra­vo naj­bo­lji pri­mjer bla­go­če­sti­vo­sti ovog smjer­nog i bo­go­u­god­nog sred­nje­vje­kov­nog vla­da­ra, ko­ji je upra­vo žr­tvu­ju­ći se­be za svoj na­rod, (za raz­li­ku od mno­gih ko­ji žr­tvu­ju na­rod se­be ra­di) po­tvr­dio svo­ju vjer­nost svo­jim te­melj­nim opre­dje­lje­nji­ma i sa­mo­me Tvor­cu.
Upra­vo, na svim iko­na­ma ovaj bla­go­če­sti­vi srp­ski vla­dar iz drev­ne Di­o­kli­je dr­ži svo­ju gla­vu u ru­ci,pri­no­se­ći je na žr­tvu,što bez di­le­me po­tvr­đu­je onu bi­blij­sku ri­ječ "da ne­ma ve­će lju­ba­vi od one da ne­ko ži­vot svoj po­lo­ži za bli­žnje svo­je"!
Sve­ti Jo­van Vla­di­mir uz Sve­to­ga Sa­vu pred­sta­vlja taj dru­gi stub ili kra­je­u­ga­o­ni ka­men na ko­me po­či­va na­še isto­rij­sko pam­će­nje, vje­ra na­ših ota­ca i na­ša a bu­duć­nost, bez ob­zi­ra ka­kav dr­žav­ni,ad­mi­ni­stra­tiv­ni ili dru­gi for­mat ob­u­hva­tao pro­stor na ko­me ži­vi­mo i ka­kav god ni­sio na­ziv.
Isto­ri­ja nas uči, da su mno­ge dr­ža­ve na­sta­ja­le i ne­sta­ja­le, upra­vo je Di­o­kli­ja pri­mjer ne­stan­ka jed­ne dr­ža­ve, ko­ja ni­kad vi­še ni­je mo­gla bi­ti vas­po­sta­vlje­na,ali ono što je sve­to i če­sti­to osta­je za vi­jek vje­ko­va.
Svi oni po­ku­ša­ji bu­đe­nja i vje­štač­kog „oži­vlja­va­nja" ne­ka­kve du­kljan­ske pa­gan­šti­ne, što je u osno­vi tra­že­nje ne­kog neo­bič­nog ko­ri­je­na, ko­jim se žar­ko že­li pro­na­ći ne­što što bi tre­ba­lo da po­tvr­di da­na­šnju cr­no­gor­sku sa­mo­svi­jest, ili bar ne­što što je sta­ri­je od srp­stva i na taj na­čin po­ka­za­ti ne­ki plit­ki ,"ar­gu­ment" po ko­jem da­na­šnja Cr­na Go­ra ne­ma ve­ze sa srp­stvom?,kao što smo svje­do­ci za­vr­ša­va­li su i da­nas za­vr­ša­va­ju bez­u­spje­šno.
Na­ši sred­nje­vje­kov­ni vla­da­ri cr­pi­li su svo­ju i sna­gu i sva­ku dru­gu moć iz oda­no­sti vje­ri pra­vo­slav­noj, Bo­gu ,sve­ti­nji,za­to su na­še i srp­ske i pri­mor­ske ze­mlje u tom pe­ri­o­du bi­le ta­ko ja­ke i moć­ne.
Sve­ti Jo­van Vla­di­mir je ipak je­dan, i bi­lo ka­kav po­ku­šaj pod­vo­đe­nja za­rad ide­o­lo­ško—po­li­tič­kih kal­ku­la­ci­ja, mo­že bi­ti kon­tra­pro­duk­ti­van i opa­san, do­da­va­li mu uz to du­kljan­ski (sve una­pri­jed re­če­no),zet­ski (što je naj­pra­vil­ni­je,jer dr­ža­va ko­jom je vla­dao se zva­la Ze­ta) ,on je na­še bes­ci­jen bla­go, ve­li­ko na­sle­đe, svo­je­vr­sna le­gi­ti­ma­ci­ja pred sve­u­kup­nom hri­šćan­skom Evro­pom,po­nos na­šeg ro­da.
Da ima slo­ge i ra­zu­ma u Cr­noj Go­ri,kao što ih ne­ma,na nje­go­vim sve­tim mo­šti­ma tre­ba­lo bi da se do­go­di na­še unu­tra­šnje, cr­no­gor­sko po­mi­re­nje, me­đu­sob­ni oprost, za­bo­rav sve­ga ono­ga što uni­ža­va čo­vje­ka, nje­go­vo ljud­sko do­sto­jan­stvo i iskon­sku pri­ro­du.
Ve­le­lep­ni hram u gra­du Ba­ru, ko­ji je upra­vo po­sve­ćen ovom na­šem ve­li­ka­nu, tre­ba­lo bi da bu­de mje­sto no­vog po­čet­ka na­šeg pra­vo­slav­nog čo­vje­ka,brat­skog po­mi­re­nja ,sta­vlja­nja po stra­ni ide­o­lo­ških za­blu­da,brat­skih omra­za,za­đe­vi­ca,mr­žnje,sva­kog vi­da apo­sta­si­je.
Ako ne­ko­me ni­je do­vo­ljan raz­log da bu­de dio pro­sla­ve ve­li­kog ju­bi­le­ja ,u ma­lom pri­mor­skom gra­du Ba­ru ,či­ju ve­li­či­nu po svom obi­mu pre­va­zi­la­zi do­ga­đaj osve­će­nja hra­ma i pri­su­stvo sve­ko­li­kog pra­vo­sla­vlja(go­to­vo svih pa­tri­ja­ra­ha)i pred­stav­ni­ka dru­gih cr­ka­va,on­da ovaj do­ga­đaj i ni­je za nje­ga ili bo­lje re­ći,ni­je sam do­sto­jan ovog do­ga­đa­ja.
No,ne tre­ba ni­kad ba­ca­ti bi­se­re pred svi­nje, ili po onoj sta­roj ,ne tre­ba si­pa­ti ora­he vi­la­ma u vre­ću,ni­ti uči­ti gor­dog mu­dro­sti,da vri­je­me ne pro­pad­ne i da se lju­di ne ču­de ,,Sre­ćan ju­bi­lej na­sled­ni­ci­ma Sve­tog Jo­va­na Vla­di­mi­ra i Sve­to­ga Sa­ve.