Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Na­rod­na mu­drost vje­ko­vi­ma tra­je kao ne­što ve­o­ma dra­go­cje­no. Do­la­zi iz du­bi­ne na­rod­nog pam­će­nja. Za­to se ri­jet­ko za­bo­ra­vlja. Ko­ri­sti je sva­ka ge­ne­ra­ci­ja od pam­ti­vi­je­ka do na­ših da­na. Ka­ko ono pje­snik ka­že: gdje ja sta­doh – ti pro­du­ži.
Čo­vjek je po pri­ro­di mi­sle­će bi­će. Osma­tra sve što ga okru­žu­je. Ana­li­zi­ra, ocje­nju­je i za­klju­ču­je. Ne­ka­da mu to bu­de baš la­ko. Po­ne­kad, opet, to bu­de vr­lo te­ško. Ri­jet­ki su ner­je­ši­vi slu­ča­je­vi. Ali i njih ima. Na­go­ne ga na još du­blja raz­mi­šlja­nja, pa čak i na ona ge­ne­ra­cij­ska.
Po­ne­kad se po­đe ta­ko da­le­ko u raz­mi­šlja­nji­ma: Šta bi bi­lo – kad bi bi­lo?
-Šta bi bi­lo da ni­je ot­kri­ve­na Ame­ri­ka? I: Šta bi bi­lo sa po­zna­tim pi­smom ame­rič­ke po­gla­vi­ce? Vje­ro­vat­no ne bi bi­lo ili bi se dru­ga­či­je či­ta­lo po­zna­to pi­smo in­di­jan­skog po­gla­vi­ce iz Si­je­tla upu­će­nom pred­sjed­ni­ku SAD – Abra­ha­mu Lin­kol­nu (1809-1865), iz ko­ga apo­stro­fi­ram stav.
Ako vam pro­da­mo (na­šu) ze­mlju – mo­ra­će­te je ču­va­ti kao sve­ti­nju. Vje­tar što je mom dje­di dao pr­vi dah – pri­hva­ti­će nje­gov po­sled­nji iz­di­saj... Sve je u svi­je­tu po­ve­za­no! Mo­ra­će­te uči­ti svo­ju dje­cu da im je pod no­ga­ma pe­peo na­ših dje­do­va... re­ći­će­te im da je ze­mlja bo­ga­ta ži­vo­tom na­ših pre­da­ka. Mo­ra­će­te uči­ti svo­ju dje­cu, kao što mi uči­mo na­šu, da nam je ze­mlja ma­ti. Što sna­đe ze­mlju, sna­ći će i nje­nu dje­cu. Plju­je li čo­vjek na ze­mlju, plju­je na sa­mog se­be. Ze­mlja ne pri­pa­da čo­vje­ku, čo­vjek pri­pa­da ze­mlji.
-Šta bi bi­lo da je Cr­na Go­ra pri­mi­la na­me­ta­no ka­to­li­čan­stvo? Svo­je­vre­me­no je Nje­goš u Ri­mu od­bio da sli­je­di ta­mo­šnju tra­di­ci­ju uz isto­rij­ske ri­je­či: Cr­no­gor­ci ne lju­be lan­ce!
-Šta bi bi­lo sa Cr­nom Go­rom da je sva pre­šla u islam? Ili: šta bi bi­lo sa Cr­nom Go­rom da ni­je bi­lo is­tra­ge po­tu­ri­ca? Od­go­vor bi mo­rao bi­ti isto ono što se da­nas de­ša­va sa Ko­so­vom i Me­to­hi­jom gdje su Hri­šća­ni ne­ka­da či­ni­li 99 odsto ukup­nog sta­nov­ni­štva, a da­nas?!
-Šta bi bi­lo bez po­zna­te is­po­vi­je­sti - Omer-pa­še La­ta­sa? Ma­nje bi po­zna­va­li sna­gu slo­bo­dar­skog usmje­re­nja srp­skog na­ro­da i sna­gu nje­go­ve slo­bo­dar­ske tra­di­ci­je.
-Šta bi bi­lo da je na Ber­lin­skom kon­gre­su stvo­re­na sa­mo jed­na srp­ska dr­ža­va, umje­sto dvi­je: Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra. Ne za­bo­ra­vi­mo da je to vri­je­me stva­ra­nja jed­no­na­ci­o­nal­nih dr­ža­va (Ita­li­ja, Nje­mač­ka): Je­dan na­rod – jed­na dr­ža­va!
-Šta bi bi­lo da Cr­na Go­ra ni­je ka­pi­tu­li­ra­na 1916. go­di­ne? Na Mi­rov­noj kon­fe­ren­ci­ji u Pa­ri­zu 1919. go­di­ne – nje­na sto­li­ca je bi­la pra­zna. Po­sto­ja­nje nje­ne pra­zne sto­li­ce na ovoj kon­fe­ren­ci­ji, ko­jom je okon­čan I svjet­ski rat, oda­va­na je po­čast nje­noj oslo­bo­di­lač­koj bor­bi i po­seb­no nje­nom op­štem do­pri­no­su u ču­ve­noj Moj­ko­vač­koj bi­ci 1916. go­di­ne. Pra­zna sto­li­ca je bi­la oštra kri­ti­ka nje­ne vla­de, ko­ja je bez kon­sul­ta­ci­je sa sa­ve­zni­ci­ma pot­pi­sa­la ka­pi­tu­la­ci­ju 21.01.2016. go­di­ne.
-Šta bi bi­lo da ni­je bi­lo Prin­ci­po­vog aten­ta­ta u Sa­ra­je­vu na Vi­dov­dan 28. ju­na 1914. go­di­ne? Je­dan moj ob­ja­vlje­ni tekst sam na­slo­vio: Bi­lo bi ra­ta i bez Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta.
-Šta bi bi­lo sa Cr­nom Go­rom da je osta­la „ne­za­vi­sna dr­ža­va“ ko­ju su ita­li­jan­ski oku­pa­to­ri pro­klo­mo­va­li na Pe­trov­dan­skoj skup­šti­ni na Ce­ti­nju 12. ju­la 1941. go­di­ne?
-Šta bi bi­lo da je uspio ne­ki od aten­ta­ta na Hi­tle­ra – u to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta?
-Šta bi bi­lo sa Cr­nom Go­rom da je ostao va­že­ći pr­vi re­fe­ren­dum i nje­no opre­dje­lje­nje za za­jed­nič­ku dr­ža­vu? Ne bi bi­lo dru­gog re­fe­ren­du­ma od 21. ma­ja 2006. go­di­ne. To je sa­svim iz­vje­sno. Ali ni­je ri­ječ o to­me, ni­je to pi­ta­nje. Pi­ta­nje je: Šta bi bi­lo kad bi bi­lo.
Ta­ko se mo­že vo­di­ti ras­pra­va o sva­kom nav­de­nom pi­ta­nju, kao i o onim još broj­ni­jim – ko­je smo, ta­ko­đe, mo­gli na­vo­di­ti – do bes­kra­ja: Šta bi bi­lo, kad bi bi­lo? Šta bi bi­lo da ni­je bi­lo Ni­ko­le Te­sle, Kar­la Mar­ksa, Le­nji­na, Voj­vo­de Mi­ši­ća, ser­da­ra Jan­ka Vu­ko­ti­ća. Sa­ve Ko­va­če­vi­ća, Lju­ba Ču­pi­ća, itd.itd. Vo­di­la bi se ras­pra­va da bi bi­lo ova­ko ili ona­ko. Na sre­ću, isto­rij­ski hod čo­vje­čan­stva i sva­kog na­ro­da, pa i po­je­din­ca je je­dan je­di­ni. Pro­ce­si se od­vi­ja­ju u skla­du sa isto­rij­skim vre­me­nom. U sva­kom pe­ri­o­du to­ga isto­rij­skog ho­da – vri­je­me je uči­ni­lo svo­je. Ono je pri­li­ka ko­ja br­zo pro­mak­ne, ka­ko to ka­zu­je po­zna­ta la­tin­ska po­slo­vi­ca: ocazio celeris! Ali vri­je­me je i ne­pot­ku­plji­vi su­di­ja. Zbi­lo se ono i ona­ko ka­ko ka­zu­ju isto­rij­ski za­pi­si: verba volant – scripta manent.
Isto­rij­ski do­ga­đa­ji ima­ju svo­ju lo­gič­nu po­ja­vu raz­vo­ja, pa i na­sta­ja­nja. Sva­ko vri­je­me no­si svo­je bre­me. Ne­za­hval­no je pret­hod­ne do­ga­đa­je ci­je­ni­ti mje­ri­li­ma ne­kog dru­gog vre­me­na – na­šeg vre­me­na. Isto­rij­ski raz­voj je ne­pre­ki­nu­ti raz­voj­ni pro­ces. Isto­ri­ja se ni­ka­da ne po­na­vlja! Za­bu­nu uno­si isto­rij­ska isti­na da ne­ki pro­ce­si du­go tra­ju. Otu­da i ne­vje­ro­vat­ni tri­de­set­go­di­šnji, pa čak i sto­go­di­šnji ra­to­vi. Ras­kol u hri­šćan­stvu se de­sio pri­je sko­ro 1.000 go­di­na, od tada tra­ju na­sto­ja­nja da po­no­vo do­đe do uje­di­nje­nja hri­šćan­stva. Po­mi­re­nje je odav­no ost­vare­no.