Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Kad ti sle­de­ći put bu­du re­kli: opro­sti oni­ma ko­ji su te po­vri­je­di­li, za­vo­li one ko­ji su te iz­da­li, pru­ži hljeb oni­ma ko­ji su te ka­me­no­va­li, za­gr­li one što bi te ubi­li... sa­mo se na­klo­ni, spu­sti dlan na sr­ce i re­ci “Evo, sve tr­čim”.
* * *
Sva­kog da­na na­u­čiš ne­što no­vo, i za­bo­ra­viš pet stva­ri ko­je si do­sad znao. Za­to, ne pre­la­zi na no­vo gra­di­vo dok do­bro ne ob­no­viš sta­ro.
Dje­voj­ke se uda­ju za idi­o­te i si­le­dži­je, jer su ih još od vr­ti­ća uči­li “ako je dje­čak po­gan pre­ma te­bi, svi­đaš mu se.”
Ka­ži da­nas ne­ko­me da ga vo­liš, jer ži­vot je kra­tak. Re­ci mu to je­ca­ju­ći, raz­ma­za­ne šmin­ke i s no­žem u ru­ka­ma - jer je ži­vot za­stra­šu­juć i kon­fu­zan, ta­ko­đe.
Osnov­no pra­vi­lo u pri­ja­telj­stvu: ne vje­ruj oso­bi ko­joj tre­ba pet sa­ti da od­go­vo­ri na po­ru­ku, a kad si s njom ne odva­ja se od te­le­fo­na.
Ovo je, ina­če, do­ba pre­vr­ta­nja oči­ju... zbog sve­ga što se de­ša­va, zbog sve­ga što vi­diš i ču­ješ... Na pri­mjer, ju­če to­li­ko ja­ko pre­vr­nuh oči­ma da mi­slim da sam vi­dio sop­stve­ni mo­zak.
Bo­toks ne či­ni da iz­gle­daš mla­do. Či­ni da svi zna­mo ka­ko ti mi­sliš da iz­gle­daš sta­ro.
Sva­ko ima svo­je ne­do­stat­ke, a ja i tu­đe.
Ne znam da li sam gla­dan, ali ću da je­dem… za sva­ki slu­čaj.
Zna­te onaj po­gled kad že­na ho­će seks? Ni ja.
Ne­do­sta­je mi da te iz­bje­ga­vam. Ne­do­sta­je mi da te kri­vim za sve. Ne­do­sta­je mi ka­kva sam maj­mun­či­na bio... jer je sve ljep­še ka­da si bu­da­la.
Kad lju­di vi­de da je ne­ko u dr­vo ure­zao svo­je i ime svo­je cu­re, obič­no ka­žu “aaa, pre­slat­ko“. Ja utr­nem... jer se za­bri­nem ko­li­ko omla­di­ne no­si no­že­ve na lju­bav­nim sa­stan­ci­ma.
Do­bro je što vi­še ne mo­ra­mo da lo­vi­mo sop­stve­nu hra­nu. Ja ni ne znam gdje ži­ve sko­rup i sla­ni­na.
Biv­ši ro­man­ti­ča­ri su od­lič­ni al­ko­ho­li­ča­ri.
Pa mi ve­li ona: “Vo­zim auto­mo­bil i ugle­dam – mu­ška­rac za vo­la­nom se bri­je?! Uma­lo mi ni­je is­pao kar­min u ka­fu!”
Put do mu­škog sr­ca je da ga skroz osta­viš na mi­ru.
Ne tru­di se da ra­zu­mi­ješ že­ne... Na pri­mjer, že­ne ra­zu­mi­ju že­ne, pa se mr­ze me­đu so­bom.
Ne znaš ko­li­ko lju­di ne vo­liš dok ne poč­neš da smi­šljaš ime za be­bu.
Mu­ška­rac pr­vo kod že­ne pri­mi­je­ti oči. A on­da ka­da ona oči­ma skre­ne u stra­nu, mo­že slo­bod­no da joj gle­da u si­se.
I što uvi­jek ovi što hr­ču za­spu pr­vi?
Sa­mo ži­ra­fa mo­že se­bi da pri­u­šti gla­vu u obla­ci­ma i no­ge na ze­mlji.
Ži­vot je klat­no iz­me­đu zi­je­va­nja i pla­ča.
Je­di­no još u fi­zi­ci va­že ne­ki za­ko­ni.
Za pe­do­fi­le se sva­šta mo­že re­ći…ali ba­rem uspo­re ka­da vo­ze po­red ško­le.
Le­ga­li­zuj­te vi­še tra­vu. Po­cr­ka­će ovaj na­rod od si­či­je.
Mo­že ra­ki­ja pri­je pi­va dok ne bu­de go­to­va ka­fa? – ka­že mo­ja rod­bi­na.
Po­tom sam se sje­tio dje­tinj­stva…to­li­ko smo bi­li si­ro­ma­šni, da ni­sam bio mu­ško, ne bih imao či­me da se igram.
Ze­znu­ta je stvar če­ka­nje pra­ve oso­be... po­seb­no što su ove po­gre­šne to­li­ko sek­se­pil­ne.
Uvi­jek ima ma­lo ,,je.i se” u sva­kom ,,va­ži”.
Ne mo­žeš na­tje­ra­ti ne­kog da te vo­li... ali za­to mo­žeš da ih iz­ner­vi­raš to­li­ko da stal­no mi­sle o te­bi.
Aj pro­baj da ka­žeš ,,Sreć­no vam bi­lo”, a da ne zvu­či sar­ka­stič­no.
Po­sto­je sa­mo dva ti­pa is­kre­nih lju­di na svi­je­tu: baš ma­la dje­ca i pi­ja­ni­ce.
Ču­će­te če­sto: ,,Da­nas je pr­vi dan ostat­ka tvog ži­vo­ta”... kao što je bi­lo i ju­če, pa po­gle­daj ka­ko je to is­pa­lo.
Gdje je ta že­na što bi tre­ba­lo da sto­ji iza me­ne da bih bio uspje­šan?
I uši ima­ju zi­do­ve.
Od me­ne uvi­jek mo­žeš do­bi­ti ne­mo­ral­nu po­dr­šku.
Uz­gred, la­ko me je ne­im­pre­si­o­ni­ra­ti.
Iz de­pre­si­je se iz­la­zi pre­ko gra­ni­ce.
* * *
Ne mo­žeš ugo­di­ti sva­kom pi­scu, ta­ko da se skon­cen­tri­ši na me­ne.
Ne­za­in­te­re­so­va­nost će spa­si­ti svi­jet.
(Autor je knji­žev­nik)