Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Ame­ri­kan­ci bi­ra­ju, a 96 od­sto čo­vje­čan­stva od tog iz­bo­ra stre­pi. Do nji­ho­vih pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra – iz­bo­ra za to­bo­že ”naj­moć­ni­jeg čo­vje­ka svi­je­ta” – osta­lo je još dva da­na, ali gla­sa­nje je uve­li­ko u to­ku. Do zva­nič­nog otva­ra­nja bi­ra­li­šta u uto­rak, po­štom ili na spe­ci­jal­nim bi­rač­kim mje­sti­ma, da li su za to da u Bi­je­lu ku­ću po pr­vi put uđu jed­na že­na ili je­dan mi­li­jar­der iz­ja­sni­će se oko 40 od­sto gla­sa­ča.
Do­šlo se, da­kle, do kra­ja ovog iz­bor­nog ma­ra­to­na ko­ji tra­je bez­ma­lo dvi­je go­di­ne, po mno­go če­mu bez pre­se­da­na u isto­ri­ji ame­rič­ke de­mo­kra­ti­je. Ka­ko po lič­no­sti­ma ko­je su u tom po­li­tič­kom po­zo­ri­štu uče­stvo­va­le, ta­ko i po okol­no­sti­ma u ko­ji­ma se sve ovo zbi­va.
Kao pr­vo, svi se sla­žu oko to­ga da su se, po­sle pre­li­mi­nar­nih, unu­tar par­tij­skih iz­bo­ra, u fi­na­lu na­šle dvi­je iz­u­zet­no kon­tro­verz­ne i ne­po­pu­lar­ne lič­no­sti.
Hi­la­ri Klin­ton, is­ku­sna i kva­li­fi­ko­va­na po­li­ti­čar­ka, ali s jed­nom ve­li­kom ma­nom: ma­lo ko joj vje­ru­je. Ona se, šta­vi­še, do­ži­vlja­va kao sim­bol sve­ga lo­šeg u ame­rič­kom si­ste­mu: eko­nom­skih ne­jed­na­ko­sti (za je­dan jed­no­sat­ni go­vor do­bi­ja­la je i po 335.000 do­la­ra), po­li­tič­ke ko­rup­ci­je, ve­za sa krup­nim ka­pi­ta­lom… I po­li­tič­ke pre­vr­tlji­vo­sti, što je u kraj­njem is­ho­du do­ve­lo do to­ga da je lič­no­šću ko­joj se ne mo­že vje­ro­va­ti sma­tra oko dvi­je tre­ći­ne Ame­ri­ka­na­ca.
Ot­pri­li­ke isto to­li­ko njih ne bi po­lov­ni auto ku­pi­lo – me­ta­fo­rič­ni test po­vje­re­nja u pred­sjed­nič­kog kan­di­da­ta – ni od Do­nal­da Tram­pa. Što na pr­vi po­gled zna­či da Ame­ri­kan­ci u ovoj ”utak­mi­ci ne­po­pu­lar­nih” bi­ra­ju ”iz­me­đu dva zla”, ali ovog pu­ta ta di­le­ma s pu­no raz­lo­ga mo­že da gla­si da se bi­ra iz­me­đu lo­šeg i stra­šnog.
Stra­ši­lo je, ra­zu­mi­je se, Do­nald Tramp, eks­cen­trič­ni mi­li­jar­der, zvi­je­zda ri­ja­li­ti te­le­vi­zi­je i, ka­ko se po­ka­za­lo, ve­li­ki smu­tlji­vac i de­ma­gog. A na­da­sve po­li­tič­ki ama­ter, ko­ji je, me­đu­tim, in­stink­tom is­ku­snog pre­va­ran­ta osje­tio šta žu­lja ve­li­ki broj Ame­ri­ka­na­ca i sti­gao do­kle je sti­gao na ta­la­su nji­ho­vog ne­za­do­volj­stva, pa i gnje­va.
Ri­ječ je o na­pr­sli­ni u ame­rič­kom dru­štvu, ne­koj vr­sti po­bu­ne di­je­la bi­je­lih Ame­ri­ka­na­ca, ta­mo­šnjih gu­bit­ni­ka glo­ba­li­za­ci­je, ko­ja je ne­po­treb­nim uči­ni­la mno­go rad­nih mje­sta in­du­strij­skih rad­ni­ka, a oni­ma ko­ji su na­sta­vi­li da ra­de sma­nji­la pla­te.
Ri­ječ je i o slo­ju ko­ji je ner­vo­zan i zbog sve pri­mjet­ni­jih de­mo­graf­skih i dru­štve­nih pro­mje­na: Ame­ri­ka je da­nas et­nič­ki i ra­sno mno­go ra­zno­vr­sni­ja ne­go što je bi­la, a ku­da se u tom po­gle­du kre­će po­ka­zu­je po­da­tak da je u dje­či­jim vr­ti­ći­ma ta­mo da­nas vi­še dje­ce ma­nji­na ne­go bi­je­la­ca.
Ame­ri­ka je, za­tim, po­sta­la mno­go to­le­rant­ni­ja na raz­li­či­to­sti: le­ga­li­zo­va­ni su gej bra­ko­vi, že­ne su po­sta­le mno­go sa­mo­stal­ni­je (i rje­đe se i sve ka­sni­je uda­ju). Špan­ski je već prak­tič­no dru­gi je­zik, a ze­mlja, uz to, ne zna šta će sa 11 mi­li­o­na ile­gal­nih imi­gra­na­ta.
Ovaj iz­bor­ni krug je po­se­ban i zbog či­nje­ni­ce da bi­ra­či po pr­vi put re­a­gu­ju i na sve dra­stič­ni­ji jaz iz­me­đu je­dan od­sto naj­bo­ga­ti­jih i svih osta­lih, re­zul­tat već tro­i­po­de­ce­nij­ske pri­mje­ne dog­me neo­li­be­ra­li­zma po ko­joj sve tre­ba de­re­gu­li­sa­ti i pre­pu­sti­ti ”ne­vi­dlji­voj ru­ci” tr­ži­šta. Ko­nač­ni re­zul­tat su stvar­ne eg­zi­sten­ci­jal­ne strep­nje oko dvi­je pe­ti­ne sta­nov­ni­ka.
Ko će u uto­rak da po­bi­je­di i šta će do­ni­je­ti smje­na u Bi­je­loj ku­ći ko­ja će se oba­vi­ti 20. ja­nu­a­ra, ka­da se no­vi pred­sjed­nik zva­nič­no uvo­di u po­sao?
Iako je do­sko­ro Klin­to­no­va bi­la u ubje­dlji­voj pred­no­sti, tr­ka se po­sled­njih da­na, su­de­ći po mno­go­broj­nim an­ke­ta­ma, za­o­štri­la. Po­li­tič­ki mu­dra­ci i sta­ti­sti­ča­ri pr­vi do­pu­šta­ju mo­guć­nost da to bu­de Tramp, ma­da oni ko­ji u to ula­žu svo­je pa­re – pro­fe­si­o­nal­ni koc­ka­ri – vi­še vje­ru­ju u po­bje­du Klin­to­no­ve.
An­ke­te me­đu bi­ra­či­ma je­su in­di­ka­to­ri, ali je­di­na pra­va an­ke­ta je ona sa gla­sač­kim li­sti­ći­ma. Ono što je, me­đu­tim, ovog pu­ta no­vo, to je da je je­dan kan­di­dat – ni­je te­ško po­go­di­ti ko­ji – već na­ja­vio da svoj po­raz ne­će pri­zna­ti, jer su iz­bo­ri na­vod­no ,,na­mje­šte­ni”.
Tramp, ri­ječ je, na­rav­no, o nje­mu, je­ste na ne­ki na­čin u pra­vu, ali ni­je u pi­ta­nju na­mje­štalj­ka o ko­joj on go­vo­ri. Ame­rič­ke iz­bor­ne pre­va­re su već po­sta­le re­dov­ne, ali one su po­seb­ne vr­ste i pri­je sve­ga sa­dr­ža­ne u či­nje­ni­ci da ni­ko ne mo­že da do­bi­je iz­bo­re ako ne obez­bi­je­di do­volj­no pa­ra.
Kan­di­da­ti na ovim iz­bo­ri­ma – kan­di­da­ti za pred­sjed­ni­ka, čla­no­ve Kon­gre­sa, za gu­ver­ne­re fe­de­ral­nih dr­ža­va i po­sla­ni­ke nji­ho­vih skup­šti­na - ovo­ga pu­ta će za kam­pa­nje ubje­đi­va­nja bi­ra­ča ukup­no po­tro­ši­ti ne­što vi­še od šest mi­li­jar­di do­la­ra! Oni ko­ji te sil­ne nov­ce da­ju si­gur­no tra­že ne­što za­uz­vrat. Ima, do­du­še, obič­nih gra­đa­na ko­ji pri­la­žu sa­mo po ne­ko­li­ko do­la­ra, ali ni­je ri­ječ o nji­ma, već o pri­pad­ni­ci­ma fa­mo­znog ,,je­dan od­sto” klu­ba mi­li­jar­de­ra.
Što se ostat­ka svi­je­ta ti­če, ve­li­ke pro­mje­ne ne­će bi­ti bez ob­zi­ra na po­bjed­ni­ka. Ame­rič­ka spolj­na po­li­ti­ka u či­jim su te­me­lji­ma ame­rič­ki in­te­re­si du­go se utvr­đu­je i spo­ro mi­je­nja, za­to što se u nju ugra­đu­ju i pred­sjed­nik i Kon­gres, za­tim voj­no­in­du­strij­ski i oba­vje­štaj­ni kom­pleks, Vol­strit i Si­li­ci­jum­ska do­li­na – da­kle ono što op­sta­je bez ob­zi­ra na to ko je pred­sjed­nik.
Za­to ne­će­mo ima­ti po­sla ni sa Klin­to­no­vom ni sa Tram­pom – već, kao i do­sad, sa ame­rič­kim si­ste­mom.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke’’)