Pi­še: Velj­ko Ra­čić


Je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih srp­skih pje­sni­ka u Cr­noj Go­ri Ran­ko Jo­vo­vić, ko­ji na oso­bit na­čin re­kao bih i vr­lo lič­no pre­ži­vlja­va srp­sku dra­mu u ovoj biv­šoj ju­go­slo­ven­skoj re­pu­bli­ci po­sled­njih go­di­na (mo­že se slo­bod­no re­ći i de­ce­ni­ja), ka­že, iz­me­đu osta­log, na jed­nom mje­stu: ..Bu­di­te ono što su bi­li va­ši slav­ni pre­ci. Bu­di­te ono što su vaš duh i sr­ce. Ako ne mo­že­te, ako ne­ma­te to osje­ća­nje ča­sti, ako ne osje­ća­te duh Nje­go­ša i Vu­ka, on­da bu­di­te šta god ho­će­te’’!
I, za­i­sta, po­sled­nje ri­je­či ovog ci­ta­ta ta­ko grom­ko od­zva­nja­ju, na­di­la­ze i pre­va­zi­la­ze onu obič­nu, svje­tov­nu, ovo­ze­malj­sku, tru­le­žnu i pro­pa­dlji­vu pri­pad­nost ne­če­mu... Ono na šta one upu­ću­ju, ipak, či­ni se se­že ka ne­kim ve­ćim sfe­ra­ma, ne­če­mu što se ne mo­že go­lim okom vi­dje­ti, ni opi­pa­ti, a opet je sa­stav­ni dio iden­ti­te­ta jed­nog na­ro­da, ne­što što se ne mje­ri va­ga­ma ovog svi­je­ta, a ne­ras­ki­di­vo je skop­ča­no s bi­ćem srp­skog čo­vje­ka.
S tim se pro­sto ro­di­te, od­ra­ste­te u po­ro­di­ci, ži­vi­te tim du­hom pa­tri­o­ti­zma i ro­do­lju­blja, ne­pre­sta­no hra­ne­ći ga, ali i hra­ne­ći se sa tog iz­vo­ra.
Ako ne­ma­te uro­đen taj ,,sen­zor’’, na­knad­no se ve­o­ma te­ško ugra­đu­je.
Ako ni­je­ste na­ci­o­nal­no osvi­je­šće­ni i opi­sme­nje­ni od ma­lih no­gu, ka­sni­je mno­go te­že bi­va da to po­sta­ne­te, pro­sto otu­pe osje­ća­ji kod čo­vje­ka.
Taj me­do­no­sni iz­vor vre­me­nom bi­va ne­iz­o­stav­no mje­sto u ži­vo­ti­ma mno­gih lju­di ko­je po­zna­jem, mje­sto oda­kle se na­pa­ja­ju i na­sla­đu­ju srp­ske du­še, iz­vor vo­de ži­ve.
Ne­ko će re­ći da je Cr­na Go­ra po­sled­njih go­di­na to­li­ko po­sra­mlje­na i uvri­je­đe­na da je, pre­ži­vlja­va­ju­ći mo­žda i naj­tam­ni­je ča­so­ve svo­je slav­ne isto­ri­je, osta­la pje­sni­ci­ma i po­po­vi­ma da se njo­me ba­ve.
Pr­vi da je opje­va­va­ju i pro­kli­nju sud­bu kle­tu ko­ja za­de­si gni­je­zdo ju­nač­ke slo­bo­de, a ovi dru­gi da se mo­le za njen kraj da bu­de mi­ran i ne­po­sti­dan, za nje­no što lak­še skon­ča­nje, na kra­ju i da joj odr­že opi­je­lo kad do­đe vri­je­me za to.
U ovoj i ova­kvoj Cr­noj Go­ri bi­ti Sr­bin za­i­sta je pi­ta­nje ča­sti, na tom stra­šnom mje­stu op­sta­ja­ti pod svim pri­ti­sci­ma ko­ji su se oko­mi­li na na­rod Nje­go­šev ve­li­ko je i vi­te­ško dje­lo, ko­je će lju­di i isto­ri­ja pam­ti­ti.
Nje­goš da usta­ne kri­vič­nim pri­ja­va­ma bi ga do­če­ka­li sled­be­ni­ci Mon­te­ne­gra, sta­vi­li na ope­ra­ci­o­ni sto, isle­đi­va­li, go­ni­li ga dan-noć. Da­nas nas i pro­go­ne zbog Nje­go­ša, ali i Nje­go­ša zbog nas.
Pro­na­šli su nam tu taj­nu ve­zu s njim.
Ot­kri­ve­ni smo.
Ni­je­smo mi, na­rod Nje­go­šev, ka­dri za ne­ke ve­li­ke i epo­hal­ne stva­ri, ne­ma­mo ni vođ­stvo za to, mi smo sa­mo svje­do­ci ovog vre­me­na ne­prav­de, ne­za­ja­žlji­ve an­ti­srp­ske mr­žnje i hi­ste­ri­je, ko­ja sik­će iz ra­znih ku­hi­nja i pred­so­blja, iz usta ra­znih po­lu­in­te­lek­tu­al­no- smje­ho­tre­snih in­di­vi­dua, me­di­o­kri­te­ta i post­ko­mu­ni­stič­kog po­lu­svi­je­ta.
Ni­je ru­ku na sr­ce ma­la stvar bi­ti svje­dok. Na­ma je to da­to i mi smo pri­zva­ni na to.
Svje­dok je uvi­jek imao po­seb­no mje­sto, ulo­ga mu je da go­vo­ri isti­nu, da je pre­ne­se, da sta­ne iza nje.
Pre­ko pu­ta nas su iz­mi­je­ša­ni naj­go­ri pri­pad­ni­ci lje­vi­ce i naj­mrač­ni­ji pri­pad­ni­ci cr­no­gor­sko-mon­te­ne­grin­ske de­sni­ce ,,po­ja­ča­ni’’ pre­va­ran­ti­ma, spe­ku­lan­ti­ma, šver­ce­ri­ma, tr­gov­ci­ma di­plo­ma­ma i lič­nim kar­ta­ma, sko­ro­je­vi­ći­ma.
Su­di­će se svi­ma jed­nog da­na za ovo vri­je­me da­na­šnje, su­di­će se za zlo­čin pro­tiv Cr­ne Go­re, Lov­će­na, srp­skog je­zi­ka, isto­ri­je, kul­tu­re, cr­kve, za zlo­čin pro­tiv sva­ke če­sti­te vri­jed­no­sti ute­me­lje­ne u iden­ti­tet­skom ko­du na­šeg na­ro­da, su­di­će im se i za zlo­čin pro­tiv sa­mog Nje­go­ša.
Su­di­će se po­ga­nim iz­ro­di­ma.
Su­di­će se i za pro­tje­ri­va­nja ne­vi­nih lju­di i za dje­ti­nje su­ze pro­li­ve­ne zbog ne­prav­de i la­ži.
Po­sti­dje­će sil­no­ga Bog pre­ko sla­bo­ga, kao u Je­van­đe­lju.
Na stra­nu to što su nas sve ogr­nu­li naj­go­rim za­pad­nim ki­čem i ni­šta­vi­lom, oni su ubi­li i u svo­jim sr­ci­ma i du­ša­ma sva­ku cr­no­gor­sku če­sti­tost, ju­na­štvo, ne­po­ko­le­blji­vost i ne­u­stra­ši­vost. Po pr­vi put po­če­li is­pu­nja­va­ti že­lje vje­kov­nih ne­pri­ja­te­lja, po­ro­blji­va­ča, onih ko­ji vje­ko­vi­ma ima­ju ,,pik’’ da po­la­ti­ne ovaj pro­stor, da ga sta­ve pod svo­je .
Na stra­nu to što su bes­kič­me­no i snis­ho­dlji­vo pri­hva­ti­li sve što im se po­nu­di­lo iz evro­a­me­rič­kih la­bo­ra­to­ri­ja i što bi sju­tra pri­hva­ti­li da bu­du od­re­da opan­ci, sa­mo ako bi taj ,,pro­je­kat’’ ne­ko fi­nan­si­rao.
Nje­goš se pre­vr­će u gro­bu, šta uči­nje ,,po­ko­lje­nje za pje­snu stvo­re­no’’!
Ten­den­ci­je onih ko­ji kre­i­ra­ju stva­ri i pro­ce­se na Ze­mlji u okvi­ru ne­kog no­vog po­ret­ka upra­vo se, gle ču­da, po­kla­pa­ju s onim što ra­de no­si­o­ci i pro­ta­go­ni­sti no­vo­cr­no­gor­ske dog­me, ko­ji pri­tom do­da­ju taj an­ti­hri­šćan­ski duh na no­vog cr­no­gor­skog čo­vje­ka, ko­ji po svom li­ku i po­do­bi­ju tre­ba da li­či na ne­što što ni­kad pri­je ni­je bio.
Po­ti­ru­ći na­ci­ju, stva­ra se ne­ka no­va raz­u­la­re­na ma­sa nad­na­ci­o­nal­nog svje­to­na­zo­ra, a zna se šta sli­je­di.
Cr­na Go­ra je da­nas, ka­ko re­ce je­dan moj pri­ja­telj, za­i­sta ,,og­nje­no mje­sto’’, mje­sto gdje se pre­la­ma i rje­ša­va sud­bi­na sve­u­kup­nog svi­je­ta, mje­sto gdje se u bli­skom kon­tak­tu su­sre­ću prav­da i ne­prav­da isti­na i laž, čo­vjek i ne­čo­vjek, rod i od­rod, Bog i đa­vo.
Ta­mo gdje je ve­li­ka sve­ti­nja, ta­mo su i ve­li­ka is­ku­še­nja i na ovoj biv­šoj ju­go­slo­ven­skoj re­pu­bli­ci se to naj­bo­lje i naj­o­či­ti­je po­tvr­đu­je.
Op­sta­ti u ova­kvoj an­ti­srp­skoj, dr­lje­vi­ćev­skoj tvo­re­vi­ni, osta­ti ne­po­ko­le­blji­vo vje­ran se­bi, svom po­ri­je­klu, pre­ci­ma i tra­di­ci­ji, pri­tom svje­do­či­ti isti­nu - naj­sve­ti­ja je du­žnost i isto­vre­me­no čast.
Do­bro je ovo, da se po­ka­ze­mo i po­je­di­nač­no i ko­lek­tiv­no.