Autor: Mi­ljen­ko Jer­go­vić

Ne­što je do­bro i utje­šno u le­de­nom ta­la­su ko­ji je u pr­vim da­ni­ma 2017. za­hva­tio di­je­lo­ve is­toč­ne i sred­nje Evro­pe i či­tav Bal­kan. Na­kon svih onih mrač­nih te­o­ri­ja za­vje­re, pri­po­vi­je­sti i le­gen­di o ma­so­ni­ma i Ži­do­vi­ma ko­ji bi da nam is­pra­zne nov­ča­ni­ke, pro­žva­ću i pro­gu­ta­ju ze­mlju, na­kon Tram­pa, Pu­ti­na i Er­do­ga­na, na­kon svih iz­go­vo­re­nih i na­pi­sa­nih pri­jet­nji oni­ma ko­ji pri­pa­da­ju sve­jed­no ko­joj ma­nji­ni, na­kon po­tjer­ni­ca za ne­pri­ja­te­lji­ma dr­ža­ve, pi­sci­ma i umjet­ni­ci­ma, što ih ob­ja­vlju­ju vi­so­ko­sub­ven­ci­o­ni­ra­na gla­si­la pri Mi­ni­star­stvu kul­tu­re, na­kon sve te fik­ci­je što se na­se­li­la u na­šu zbi­lju da pu­sto­ši u njoj sva­ki smi­sao i isti­nu, da skrc­ka i pro­gu­ta, kao orah, sku­pa s ko­rom, sva­ku či­nje­ni­cu, sva­ku fak­to­graf­ski tač­nu i do­ka­zi­vu tvrd­nju, na­kon sve­ga ovog i još ko­je­če­ga – do­bro je što je ova­ko za­zi­mi­lo.
Naj­pri­je za­to što ni­ko­me, ipak, još ni­je na um pa­lo da ka­že ka­ko je to­plo i sun­ča­no. Hlad­no­ća je, iz­gle­da, jed­na od po­sljed­njih ne­sum­nji­vih i neo­bo­ri­vih či­nje­ni­ca na ko­ju po­čet­kom go­di­ne mo­že­mo ra­ču­na­ti. A on­da, do­bro je i to što nas je pri­ro­da svo­jim hi­rom, ili stil­skom hi­per­bo­lom, pre­tje­ri­va­njem, vra­ti­la u ri­tam ka­len­da­ra. Vra­ti­la nas je na­šem ljud­skom pra­po­čet­ku, dik­ta­tu­ri go­di­šnjih do­ba, vre­me­nu u ko­jem se zna ka­da je če­mu vri­je­me. S te stra­ne ove su hlad­no­će apel za po­vra­tak ra­zu­mu. I či­nje­ni­ca­ma ko­je jed­na­ko la­ko sti­žu do pa­me­ti sva­kog od lju­di.
Slu­šao sam u ne­djelj­no ju­tro, dan po pra­vo­slav­nom Bo­ži­ću, na cr­no­gor­skoj te­le­vi­zi­ji ta­mo­šnjeg me­te­o­ro­lo­ga ka­ko opi­su­je šta se to na­o­ko­lo zbi­va. Li­je­pim, zre­lim i na­ra­zgo­vo­re­nim je­zi­kom, ko­ji zvu­či i mno­go na­či­ta­ni­je ne­go što, vje­ro­vat­no, nje­gov go­vor­nik na­či­tan jest, opi­si­vao je Cr­no­go­rac taj le­de­ni val ko­ji se stu­štio od Si­bi­ra, ši­rok, du­bok i le­den, go­vo­rio je o ra­zli­ci iz­me­đu objek­tiv­nih tem­pe­ra­tu­ra i su­bjek­tiv­ne hlad­no­će iza­zva­ne sna­žnim vje­trom, a on­da je, kao u ne­kom po­et­skom pre­o­kre­tu u po­en­ti, iz­go­vo­rio i ne­što što ni od ko­ga dru­gog ni­sam čuo: do­bro je što je ova­kav i ovo­li­ki vje­tar! Jer da ni­je, ka­že, u do­njim slo­je­vi­ma at­mos­fe­re, i tu pri ze­mlji, gdje smo mi, bi­lo bi još mno­go hlad­ni­je. Ne vo­lim zi­mu, pla­šim je se, imam cje­lo­ži­vot­nu tra­u­mu od ne­kih pre­ži­vlje­nih smr­za­va­nja, ali ostao sam im­pre­si­o­ni­ran. Po­mi­slio sam: ve­li­čan­stve­no je hlad­no!
A ima i jed­na ne­za­ne­ma­ri­va ge­o­stra­te­ška po­ru­ka u ovom si­bir­skom ta­la­su: ona nam ka­zu­je ka­ko je Ru­si­ja bli­zu! Nje­zin le­de­ni dah upra­vo osje­ća­mo za vra­tom. Ju­tros je u Za­gre­bu mi­nus je­da­na­est, u Be­o­gra­du mi­nus pet­na­est, u Bu­ku­re­štu mi­nus se­dam­na­est, u Plje­vlji­ma mi­nus dva­de­set i je­dan, a u Bri­se­lu plus tri, u Pa­ri­zu plus šest, a u Mi­la­nu, Že­ne­vi i Ko­pen­ha­ge­nu – pi­šlji­vih mi­nus je­dan. Na­ša is­ku­stva sa Si­bi­rom po­vi­je­sna su i me­te­o­ro­lo­ška.
Ta­mo pre­ko pu­ta za­gre­bač­ke ka­te­dra­le, bli­zu mje­sta gdje je, pret­po­sta­vljam, start ski­ja­škog spu­sta u Ba­ka­če­voj, u in­ter­nom cr­kve­nom par­ku jed­na je od naj­ljep­ših fi­gu­ra Ma­ri­je Uje­vić – Kri­ža­nić, plah, u ko­ra­ku. Taj ju­nak jed­nog Kr­le­ži­nog ne­na­pi­sa­nog ro­ma­na, sa­njar i je­re­tik, u se­dam­na­e­stom je vi­je­ku hr­lio u Mo­skvu da ude­ša­va hri­šćan­sko je­din­stvo i sve­sla­ven­sko ra­zu­mi­je­va­nje. Pr­vi put kad je išao ni­je mu se do­go­di­lo ni­šta. A dru­gi put na­đo­še u nje­mu va­ti­kan­skog špi­ju­na, pa ga car­skim uka­zom prog­na­še u Si­bir, po­vi­je­snu pre­stol­ni­cu Si­bi­ra, ko­ju vi­jek ra­ni­je ob­no­vi­še Ko­za­ci Jer­ma­ka Ti­mo­fe­je­vi­ča, i u tom sr­cu le­da oži­vje ne­sret­ni Ju­raj Kri­ža­nić pu­nih pet­na­est go­di­na, kad mu 1676. sti­že po­mi­lo­va­nje ko­je, vje­ro­vat­no, vi­še ni­je ni oče­ki­vao. I sad sto­ji Kri­ža­nić na Kap­to­lu, iza ogra­de ko­ju ne mo­že­mo pre­ći da ga iz­bli­za vi­di­mo i do­tak­ne­mo, na si­bir­skom le­de­nom ta­la­su, po­gnut u vra­tu, kao da mu le­de­ni­ce pa­da­ju za ovrat­nik, i sje­ća se Si­bi­ra.
Kri­ža­nić mo­žda i ni­je bio pr­vi naš prog­na­nik u Si­bi­ru, ali jest pr­vi za ko­jeg zna­mo. Po­da­ci o nje­go­vom ži­vo­tu su, me­đu­tim, okvir­ni, ali ka­ko Kr­le­ža ni­je sti­gao, a Ivan Su­pek te ima­gi­na­ci­je ni tih am­bi­ci­ja ni­je ni imao, okvir je ostao pra­zan i šu­palj, da če­ka pi­sca ko­ji bi ga is­pu­nio i vra­tio Ju­ra­ju Kri­ža­ni­ću ži­vo­to­pis, ona­ko ka­ko mu je Ma­ri­ja Uje­vić vra­ti­la li­ce i fi­gu­ru, i taj ni­je­mi po­gled u ni­šta. “7.000 da­na u Si­bi­ru” jed­na je od ne­ko­li­ko naj­va­žni­jih, a u uni­ver­zal­nom, evrop­skom i svjet­skom ob­zor­ju si­gur­no naj­va­žni­ja hr­vat­ska knji­ga dva­de­se­tog vi­je­ka. Ako i po če­mu na­še par­ti­ku­lar­no i lo­kal­no is­ku­stvo bi­va svjet­sko, ako je u na­šem je­zi­ku iz­go­vo­re­no ili na­pi­sa­no išta što bi jed­na­ko sna­žno od­je­ki­va­lo i zna­či­lo u naj­ve­ćim bi­bli­o­te­ka­ma i či­ta­li­šti­ma svi­je­ta, on­da je to is­ku­stvo Kar­la Štaj­ne­ra, na­pi­sa­no u tom go­le­mom non­fik­ci­o­nal­nom ro­ma­nu, u toj is­po­vi­je­sti bez po­re­đe­nja u sa­vre­me­nim evrop­skim knji­žev­no­sti­ma (iz­u­zi­ma­ju­ći, na­rav­no, so­vjet­sku i ru­sku), ko­ja je sre­di­nom se­dam­de­se­tih ima­la istin­sko ka­tar­zič­no dje­lo­va­nje na svo­je ju­go­slo­ven­ske či­ta­te­lje, a Da­ni­lo Kiš nji­me je bio po­zvan da na­pi­še ba­rem jed­nu od pri­ča iz “Grob­ni­ce za Bo­ri­sa Da­vi­do­vi­ča”.
Ko god je či­tao Štaj­ne­rov ro­man, ali i osta­le naj­zna­čaj­ni­je is­po­vi­je­sti iz žan­ra, ili pod­žan­ra, si­bir­sko-ko­lim­ske lo­go­ro­lo­gi­je, po­čev od Ša­la­mo­vlje­vih “Pri­ča s Ko­li­me” i lo­go­ra­ških knji­ga Alek­san­dra Sol­že­nji­ci­na, pam­ti hlad­no­ću kao valj­da i naj­va­žni­ji mo­tiv, knji­žev­ni jed­na­ko kao i ži­vot­ni. Si­bir­ski led osnov­no je sred­stvo lo­gor­ske upra­ve. Ni­šta dru­go, ni ide­o­lo­gi­ja, ni ba­ti­na, ni sa­di­zam ču­va­ra, ni pa­to­lo­gi­ja jed­ne po­lu­dje­le dru­štve­ne za­jed­ni­ce, ni­je tu vi­še bi­lo nu­žno, ni po­treb­no. I sve je dru­go, na ne­ki na­čin, bi­lo vi­šak. Led i hlad­no­ća ra­di­li su sa­mi od se­be na ostva­re­nju ono­ga što je za­mi­slio Sta­ljin, na ostva­re­nju ono­ga što je za­mi­slio ne­ki mrač­ni, glu­vi i ni­je­mi, bog-ne­bog ko­mu­ni­zma.
I dok bi či­tao “7000 da­na u Si­bi­ru” čo­vje­ku se ta ne­po­ja­mlji­va hlad­no­ća za­vla­či­la u ko­sti, da vi­še ni­kad ne iš­či­li, da se vi­še ni­kad ne ugri­je. Hlad­no­ća lo­mi čo­vje­ko­vu vo­lju, iz­lu­đu­je čo­vje­ka, pre­tvo­ri ga u ži­vo­ti­nju pri­je i efi­ka­sni­je ne­go, re­ci­mo, glad. O tom po­ži­vo­ti­nje­nju ni­ko ni­je ta­ko svje­do­čio kao Kar­lo Štaj­ner. Ru­ske je pi­sce, pa čak i Ša­la­mo­va, ne­što spri­je­či­lo da pre­ko­ra­če tu cr­tu. On je, me­đu­tim, go­vo­rio sve, bez ima­lo sa­mo­sa­ža­lje­nja, bez umjet­nič­kih am­bi­ci­ja, pa čak i bez one uobi­ča­je­ne lo­go­ra­ške i mu­če­nič­ke po­tre­be da tra­ži utje­hu u svje­do­če­nju o svom stra­da­nju. Štaj­ner ni­je tra­žio ni­ka­kvu utje­hu. On je, po­put ka­kvo­ga do­brog austrij­skog či­nov­ni­ka, sa­sta­vljao ad­mi­ni­stra­tiv­ni iz­vje­štaj iz si­bir­skog pa­kla, iz pa­kla zi­me. Od nje­ga smo na­u­či­li jed­nu va­žnu ru­sku ri­ječ – ki­pja­tok. Na­pi­tak ko­ji su za­tvo­re­ni­ci do­bi­ja­li i ko­ji im je pro­du­ža­vao ži­vot. Čaj bez ča­ja. Vre­la vo­da, ko­ju je va­lja­lo po­pi­ti pri­je ne­go što se ras­hla­di.
I ta­ko nam je, rav­no iz Si­bi­ra, kao iz pod­svi­je­sti na­šeg dva­de­se­tog vi­je­ka, iz sje­ća­nja Kar­la Štaj­ne­ra i iz pje­sme ,,Ma­ga­dan’’ Vla­di­mi­ra Vi­soc­kog, po­čet­kom 2017. na­i­šla ne­ka hlad­na, hlad­na zi­ma. Mo­že li se ne­što od te zi­me na­u­či­ti? Vje­ro­vat­no ne mo­že. Iz­gle­da se ni­šta ni o če­mu ne mo­že na du­že vri­je­me na­u­či­ti, pa on­da čo­vjek kao dar pro­vi­đe­nja pri­hva­ta i ovaj led, sve se na­da­ju­ći da bi ma­kar za­krat­ko mo­gao lju­de vra­ti­ti či­nje­ni­ca­ma, da bi ih, ma­kar za­krat­ko, mo­gao vra­ti­ti naj­i­zvje­sni­jim isti­na­ma sva­ke kul­tu­re i ci­vi­li­za­ci­je, isti­na­ma ko­je pro­iz­la­ze iz ka­len­da­ra.
Do­bar slu­čaj je htio da ovo pi­šem u jed­nom od svo­jih sklo­ni­šta, u go­sti­o­ni­ci na far­mi ko­nja u bli­zi­ni Za­gre­ba, i da ih gle­dam, te ko­nje, iz­ve­de­ne na va­zduh, ka­ko sto­je na le­di­na­ma po ko­ji­ma si­pi sni­jeg, sto­je i ne mi­ču se, ili s vre­me­na na vri­je­me is­teg­nu vrat, od­mah­nu re­po­vi­ma, uči­ne ko­rak-dva, pa opet za­sta­nu, oslu­šku­ju i če­ka­ju. Je li ko­nji­ma hlad­no, upi­ta­će se di­je­te u čo­vje­ku. Ne, ko­nji­ma ni­kad, ili sko­ro ni­kad, ni­je hlad­no. Nji­ho­vi pri­rod­ni ter­mo­sta­ti sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­šu. Ko­nji ži­ve iz­van ka­len­da­ra. Le­de­na zi­ma za njih je, mo­žda, i naj­u­god­ni­je do­ba. Ne­ma onih do­sad­nih mu­va, ni oba­da. Ni­če­ga, za­pra­vo, ne­ma što bi ih uz­ne­mi­ra­va­lo ili ih na­vo­di­lo na ak­tiv­nost, dok im se ze­mlja ste­že pod ko­pi­ti­ma.
Za raz­li­ku od čo­vje­ka, konj je sa­vr­šen pri­rod­ni stroj. I li­jep je, bra­te, mno­go je ljep­ši od naj­ljep­ših me­đu na­ma. Pa za­što smo mi on­da pa­met­ni­ji od ko­nja? Do­bri bi Dar­vin na ovo imao svoj od­go­vor. Iz mo­je per­spek­ti­ve gle­da­no, na tu­ro­polj­skim mi­nu­si­ma, upra­vo to što je fi­zič­ki sa­vr­še­ni­ji od nas, ko­nja je za­u­sta­vi­lo u raz­vo­ju. Ne­sa­vr­še­nost na­ših ti­je­la, to što ne­ma­mo ter­mo­sta­te za ovu zi­mu, tje­ra nas da mi­sli­mo i da se sje­ća­mo. Što ko­nju tre­ba da se sje­ća Ju­ra­ja Kri­ža­ni­ća? Ne tre­ba mu, pa ga se i ne sje­ća.
wwwjer­go­vic.com