Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ima lju­di ko­ji svo­jim ću­ta­njem ka­žu mno­go to­ga. Ima i onih ko­ji ću­te, jer ne­ma­ju šta da ka­žu. Tu su i oni ko­ji ''mu­dro'' ću­ta­nje ko­ri­ste kao pa­ra­van za svo­ju ner­je­či­tost, par­don, glu­post. A ima i onih (naj­vi­še, na­ža­lost) ko­ji ne za­tva­ra­ju usta. Mo­žda za ta­kvu sor­tu po­sto­ji i ne­ka dru­ga de­fi­ni­ci­ja od ove ko­ja je u na­slo­vu, ali ja ne že­lim da je mi­je­njam. Mo­žda po­sto­ji i ne­ka ''ljep­ša'' ri­ječ, ali ja br­bljiv­ci­ma ne­mam na­mje­ru da te­pam, ni­ti da ih ''tap­šam po ra­me­ni­ma'', ta­ko da ću vr­lo ja­sno i pre­ci­zno osta­ti pri svom sta­vu.
Da­kle, br­blji­vac je za me­ne i noć­na i dnev­na mo­ra. Pro­sto je ne­shva­tlji­vo i za­pa­nju­ju­će ko­li­ko ri­je­či u mi­nu­ti mo­že da pro­iz­ve­de ova vr­sta tu­to­ra. Za­glu­šu­ju­ća bu­ka i po­tre­ba da se sva ta bu­ji­ca is­tut­nji u što ve­ćoj i br­zi­ni i ja­či­ni de­fi­ni­tiv­no je atak na mo­zak, kao i na bli­žu a bo­ga­mi i ši­ru oko­li­nu. Još ako se na­đe­te u dru­štvu dva ili ne daj Bo­že vi­še br­blji­va­ca to­plo pre­po­ru­ču­jem tam­po­ne za uši. Vr­lo su efi­ka­sni u spre­ča­va­nju stre­sa, jer ova ''eki­pa'' mo­že vr­lo la­ko da do­ve­de do ta­kvog sta­nja.
Br­blji­vac ne­ma po­tre­bu, a ni spo­sob­nost da sa­slu­ša dru­gog ko­ji bi mo­žda ne­što i imao da ka­že. Di­ja­log je za nje­ga pot­pu­no po­ra­ža­va­ju­ći i ap­so­lut­no uma­nju­je nje­go­vu (umi­šlje­nu) do­mi­na­ci­ju nad dru­gi­ma. Te­me ovog dže­la­ta nad ri­je­či­ma (a tek nad mi­sli­ma) su ni­že­ra­zred­ne, is­pra­zne i su­vo­par­ne. Br­bljiv­ci ne­ma­ju ni str­plje­nja ni ra­zu­mi­je­va­nja, ni po­što­va­nja pre­ma zdra­voj i plod­noj ko­mu­ni­ka­ci­ji. Svo­jom agre­siv­no­šću za­tr­pa­va­ju dru­ge, ba­ha­to­šću u stva­ri sa­kri­va­ju svo­ju si­ro­ma­šnu stra­nu lič­no­sti za­kr­plje­nu go­mi­lom ne­po­treb­nih i iz­li­za­nih in­for­ma­ci­ja. Pu­na su im usta bez­i­dej­nih uni­for­mi­sa­nih i is­tro­še­nih ri­je­či. Ali, to ih ni­ka­ko ne­će osu­je­ti­ti ni spri­je­či­ti u na­mje­ri da svo­je ''bom­bar­do­va­nje '' za­u­sta­ve ili ba­rem pri­vre­me­no pro­gla­se ''pri­mir­je''.
Dok ovo pi­šem, sje­tih se još jed­ne re­či ko­ja mo­že da od­sli­ka­va ove kr­vo­pi­je a to je- ''tr­tlja­nje''.
Na­i­me, moj pr­o­fe­sor u gim­na­zi­ji, baš ona­kav ko­ji je bio pri­mjer zna­nja, auto­ri­te­ta i po­što­va­nja, baš ona­kav ka­kav da­nas sko­ro i ne po­sto­ji upo­tre­blja­vao je po­ne­kad tu soč­nu ri­ječ-tr­tlja­nje. Ona se od­no­si­la na one đa­ke ko­ji su tzv. bu­ba­njem (na­rav­no pre­op­šir­nim) za­ne­ma­ri­va­li su­šti­nu i po­ku­ša­va­li go­mi­lom su­vi­šnih ri­je­či da za­ma­žu oči na­šem dra­gom pro­fe­so­ru. Po­sle ured­nog i str­plji­vog slu­ša­nja ovih ''pa­met­nja­ko­vi­ća'', on bi iz­go­vo­rio sa­mo dvi­je ri­je­či- ''Ne tr­tljaj''. Nji­ho­va ja­či­na ima­la je te­ži­nu i ta­ko je ja­sno opo­mi­nja­la. Bez uvre­de, ali sa upe­ča­tlji­vim ak­cen­tom na su­šti­nu be­smi­sle­nog i su­vi­šnog.
Vr­lo ra­do i na­ža­lost vr­lo če­sto upo­tri­je­bim (na­rav­no kad ugra­bim) te dve ri­je­či i po­ku­šam da ''za­če­pim usta'' oni­ma ko­ji ne­ma­ju baš ni­šta pa­met­no da ka­žu. Ima i ona na­rod­ska, ko­ja ta­ko sli­ko­vi­to zna da oši­ne - ,,Ne mla­ti pra­znu sla­mu, ča­sti ti''.
Pri­sta­li­ca sam ja­snih, ali i svje­sno oštrih i pro­vo­ci­ra­ju­ćih po­ru­ka i na­či­na da se sve­mu ono­me što na­ru­ša­va naš mir, in­ti­mu i pro­stor, bi­lo du­hov­ni ili fi­zič­ki, gla­sno uka­že na ne­ga­tiv­nost.
Pi­sa­la sam o de­ma­go­zi­ma i o nji­ho­vom ''mla­će­nju pra­zne sla­me'', ali ta vr­sta br­blji­va­ca ba­rem po­ne­kad osta­vlja pro­stor (do­du­še, pri­vi­dan) da im se su­prot­sta­vi­mo, za raz­li­ku od ovih ko­ji ne do­zvo­lja­va­ju ni da po­šte­no udah­neš, a ka­mo­li da ka­žeš ko­ju. Zna br­blji­vac od­lič­no da je ovo vri­je­me ko­je ga je i iz­nje­dri­lo do­bar po­li­gon za nje­go­vo da­lje ''usa­vr­ša­va­nje''.... Vri­je­me u ko­me se ne ci­je­ni ri­ječ, u ko­me se ne ci­je­ni dru­ga stra­na i u kom se ne ci­je­ni di­ja­log kao pri­mjer po­što­va­nja i to­le­ran­ci­je. Zna br­blji­vac da će u ovom vre­me­nu ja­va­šlu­ka sa­mo vi­kom, dre­kom i pra­znom pri­čom na­pu­ni­ti ba­te­ri­je svo­je su­je­te, ego­i­zma, a bo­ga­mi i bez­o­bra­zlu­ka.
Za­to, okre­ni­te i gla­vu i du­šu od ta­kvih. Pro­zbo­ri­te sa oni­ma ko­ji ima­ju i že­le i šta da vam ka­žu i da vas sa­slu­ša­ju. ''Pro­zbo­ri­te'' če­sto i sa oni­ma ko­ji zna­ju ta­ko div­no da ću­te. Ja vje­ru­jem u ti­hu i ja­ku ri­ječ. I ja i moj bič. Jer, br­blji­vac je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)