Pi­še: Go­ran Ž. Ko­mar

Uvje­ren sam da je do­šao i pro­šao tre­nu­tak u ko­jem tre­ba uči­ni­ti sve po­li­tič­ke pred­rad­nje za vra­ća­nje Her­ceg No­vog Her­ceg­no­vlja­ni­ma. Ali, ta­ko­đe, po­sve ja ja­sno da su pro­šla vre­me­na is­klju­či­vih, oba­ve­zu­ju­ćih, go­to­vo blo­kov­skih ide­o­lo­ških plat­for­mi ko­ji­ma se mo­glo te­ži­ti re­flek­sno, kao iz­raz bo­ja­zni za ži­vot, ime­tak, sta­tus. Ta­ko­đe je po­sve si­gur­no da se u taj pro­stor ne mo­že za­ga­zi­ti uko­li­ko mu ne­će pret­ho­di­ti glav­ni ko­rak: pot­pu­no, bez­u­slov­no na­rod­no iz­mi­re­nje. To ni­je ni­ka­kva ima­gi­na­ci­ja. To je sa­svim kon­kret­na stvar. Da­kle, po mom naj­du­bljem uvje­re­nju, ov­dje je po­treb­no in­sta­li­ra­ti na­rod­nu upra­vu ko­ja će vr­lo la­ko son­di­ra­ti du­bi­nu sve­na­rod­nog ras­ko­la i do­ti­ca­njem nje­go­ve naj­du­blje tač­ke, pre­va­zi­ći, ne­u­tra­li­sa­ti ras­kol, naj­pri­je, pru­ži­ti spolj­ni i sa­svim for­mal­ni znak iz­mi­re­nja. Ov­dje je po­treb­na upra­va ko­ja će ra­zu­mje­ti po­riv sva­kog gra­đa­ni­na, sva­kog ide­o­lo­ško-po­li­tič­kog prav­ca iz ne­dav­ne pro­šlo­sti, jer ni je­dan ni­je, ni­ti će, ugi­nu­ti.
Sva­ki ži­vi svoj ži­vot. Po­treb­na je lič­nost ko­ja će na od­re­đe­ni da­tum iza­ći na spo­me­nik „Bez­met­ko­vi­ću“ i po­klo­ni­ti se i ko­ja će na od­re­đe­ni da­tum iza­ći na mje­sto odr­ža­va­nja pa­ra­sto­sa pri­pad­ni­ci­ma Ju­go­slo­ven­ske voj­ske i za­pa­li­ti svi­je­ću. Ov­dje ni­ko ni­je iz­nio po­bje­du, jer ni­ko ni­je uni­šten. Na­mje­ra uni­šte­nja je pro­pa­la. Na­rod je pre­ži­vio. Ov­dje se mo­ra, ako se že­li sklad­no na­pri­jed, ne­u­tra­li­sa­ti na­mje­ra do­mi­na­ci­je. Da­ka­ko, mo­že se po­ku­ša­ti dru­ga­či­je. Sve, ama baš sve što smo vi­dje­li u po­sli­je­rat­nom pe­ri­o­du, je­ste is­ka­za­na na­mje­ra do­mi­na­ci­je ide­o­lo­gi­je. I to je po­la­zi­lo za ru­kom. Ta­ko smo (je­smo li?) gle­da­li is­klju­či­vo ga­đa­nja i pre­ba­ci­va­nja gru­me­nja, pro­du­blja­va­nja su­ko­ba, stva­ra­nja krip­to­za­jed­ni­ca. To je za­to što je na ni­vo zva­nič­no­sti mo­gla da se us­pe­nje sa­mo ide­ja za­ti­ra­nja: Ako ni­si sa mnom, ti si pro­tiv me­ne. Ova­kav po­li­tič­ki plan je­ste iz­raz naj­du­bljeg pri­mi­ti­vi­zma ko­ji je Evro­pa vi­dje­la u 20. vi­je­ku. Ni­je pri­li­čan sre­do­zem­nom gra­du. To­ga ne­ma na Alja­sci.
Ako ovo mje­sto že­li da se kre­će i ra­di u skla­du, kao za­jed­ni­ca, ta­da je ne­mi­nov­no si­ći u du­bi­nu is­ho­di­šnog ras­cje­pa i ra­zu­mje­ti po­ri­ve ko­ji su ugra­đe­ni u te­melj tra­di­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce. I je­dan i dru­gi. Teh­no­lo­ški, po­stu­pak iz­mi­re­nja je naj­jed­no­stav­ni­ji po­stu­pak ko­ji se mo­že za­mi­sli­ti. Po­li­tič­ki, on za­htje­va sta­no­vi­ti na­por. Ali, ne pre­ve­li­ki.
Uvje­ren sam da No­vi mo­že iz­bje­ći i opa­snost kre­i­ra­nja teh­no­krat­ske upra­ve ko­ja for­ma mo­že iz­gle­da­ti kao rje­še­nje ko­je vo­di ci­lju.
Još jed­nom, ako se ne do­tak­ne naj­du­blja tač­ka iz ko­je je pro­is­te­kao su­kob ko­ji je vo­dio naj­pot­pu­ni­jem fi­zič­kom ob­ra­ču­nu sa po­li­tič­kim pro­tiv­ni­kom u isto­ri­ji Evro­pe u 20. vi­je­ku, i ovaj grad i nje­go­va dr­ža­va ne na­đe sna­ge da po­seg­ne za in­stru­men­ta­ri­jem iz­mi­re­nja ko­ji sto­ji na­do­hvat ru­ke, ta­da će se ov­dje po­sma­tra­ti sa­mo tu­ma­ra­nje, pre­pu­ca­va­nja, nad­gor­nja­va­nja. Ne­sklad.
Lič­no, ja sju­tra mo­gu da se po­zdra­vim. Od sju­tra mo­gu da ži­vim u Tre­bi­nju ili Ne­ve­si­nju. Od ova­kvog gra­da mo­gu po­ni­je­ti sa­mo eks­ter­nu me­mo­ri­ju i to mi je do­volj­no da bih i da­lje, ka­ko sam či­nio od 1994. go­di­ne, mo­gao pro­du­blja­va­ti sa­zna­nja o nje­go­voj svi­je­tloj pro­šlo­sti.
Na mje­šta­ni­ma je da od­lu­če. Ili se me­ni po­gre­šno či­ni da im se ne­ko mi­je­ša? Či­ni li mi se to da ne­ko ov­dje mje­šta­ni­ma gru­bo od­re­đu­je put? Na­sto­jim za­mi­sli­ti se­be na Ce­ti­nju ka­ko za­po­vi­je­dam, mi­je­njam ka­dro­ve, ru­šim tr­go­ve i na­me­ćem kul­tur­ni obra­zac?
Ov­dje ni­je po­treb­na fi­nan­sij­ska sna­ga. Ov­dje je po­tre­ban naj­si­ro­ma­šni­ji me­đu na­ma.