Pi­še: Vla­di­slav Daj­ko­vić

E, pa ne spa­va! I ne­će spa­va­ti dok god ne­ki po­li­tič­ki me­di­o­kri­te­ti sa­ti­ru­ći nje­ga, sa­ti­ru sve nas ko­ji­ma Nje­goš i Nje­go­še­vo dje­lo – ne­što zna­če. Oči­to je po­li­tič­ki di­le­tant Ad­nan Mu­ho­vić pro­na­šao elik­sir svo­je me­dij­ske eg­zi­sten­ci­je za­hva­lju­ju­ći ono­me ko­ga, pa­ra­dok­sal­no da­bo­me – pre­zi­re.
Pi­ta­ju­ći sa­mog se­be ima li smi­sla upu­šta­ti se u ras­pra­vu u ko­joj je od­već mno­go re­če­no, a u ko­joj bih se, apri­o­ri, na­šao iz­me­đu dvi­je va­tre – one an­ti-nje­go­šev­ske, i one – čo­če - mo­der­ne ko­ja go­vo­ri da se ne tre­ba ‘’pe­ca­ti’’ na pri­ču o Nje­go­šu, dok su nam fri­ži­de­ri pra­zni, od­lu­čih, ipak, da bra­ne­ći Nje­go­ša, u pr­vom re­du od­bra­nim i se­be sa­mog i ono u šta vje­ru­jem. Ovi­ma dru­gi­ma od­mah od­go­va­ram: ne­ke stva­ri su ipak va­žni­je od pu­nih sto­ma­ka i ve­če­re.
Nje­go­še­vo ime, nje­go­va dje­la, nje­gov ži­vot, slu­ži­li su mno­gim po­kva­re­nim na­ci­o­na­li­sti­ma (sa svih stra­na) da se me­đu­sob­no ob­ra­ču­na­va­ju, iako ga, vje­ro­vat­no, ni­su ni či­ta­li. Da­nas mu Bo­šnja­ci (ili do pri­je 20 go­di­na – Bo­san­ci Mu­sli­ma­ni) spo­či­ta­va­ju gri­je­he srp­skih na­ci­o­na­li­sta iz rat­nih de­ve­de­se­tih, go­vo­re­ći da su Nje­go­še­vo ime ko­ri­sti­li u svo­jim kr­va­vim po­ho­di­ma na mu­sli­man­ski ži­valj. Pa ne bi li, tom lo­gi­kom, on­da tre­ba­lo spa­li­ti sve Bi­bli­je i Ku­ra­ne ovog svi­je­ta, bu­du­ći da su mno­gi, vje­ko­vi­ma una­zad, ubi­ja­li upra­vo u ime vje­re oli­če­ne u Bi­bli­ji i Ku­ra­nu? Ili nji­hov va­paj pod­ra­zu­mi­je­va da Nje­goš, iako mr­tav već 166 go­di­na, tre­ba da usta­ne iz gro­ba, pot­pi­še spo­ra­zum o kri­vi­ci i od­go­va­ra pred Ha­škim tri­bu­na­lom za sve- pra­vo­slav­ne gri­je­he?
Ima­ju­ći u vi­du jed­no­stra­nost i usko­gru­dost po­me­nu­te per­so­ne (Mu­ho­vić), na­ve­šću je­dan ja­ko in­te­re­san­tan de­talj iz Nje­go­še­vog krat­kog ži­vo­ta. Na­i­me, tur­ski ve­zir, Ali-pa­ša Ri­zvan­be­go­vić, ga­jio je iz­u­zet­no po­što­va­nje pre­ma cr­no­gor­skom čoj­stvu i ju­na­štvu, ali i pre­ma cr­no­gor­skoj tra­di­ci­ji. Sto­ga, ima­ju­ći u vi­du i ne­ri­je­še­ne te­ri­to­ri­jal­ne od­no­se iz­me­đu Her­ce­go­vi­ne i Cr­ne Go­re, pred­lo­žio je su­sret ‘’na po­la pu­ta’’ sa vla­di­kom Nje­go­šem. Nje­goš to sa za­do­volj­stvom pri­hva­ta i na­la­ze se, ne­du­go po­tom, u Du­brov­ni­ku. Da taj su­sret za­slu­žu­je epi­tet isto­rij­skog, ka­zu­je či­nje­ni­ca da su se Nje­goš i Ali-pa­ša, na­su­prot pra­vo­slav­no-islam­skim obi­ča­ji­ma, tom pri­li­kom po­bra­ti­mi­li i za­kle­li na vječ­no pri­ja­telj­stvo je­dan dru­gom. Ovo, da­bo­me, ostra­šće­ni mr­zi­te­lji Nje­go­ša ni­ka­da ne­će spo­me­nu­ti, kao ni nje­go­ve ve­li­čan­stve­ne spje­vo­ve gdje iz­ra­ža­va ne­za­pam­će­no di­vlje­nje Stam­bo­lu.
Fak­ti su oči­gled­ni i isto­rij­ski ute­me­lje­ni: Nje­goš ni­je pi­sao svo­je – ne ni cr­no­gor­sko, ni srp­sko dje­lo – već svjet­sko dje­lo ‘’Gor­ski vi­je­nac’’, iz ro­vo­va oko ta­da­šnje Tur­ske, ne­go afek­ti­ra­no bra­ne­ći ovo na­še ma­lo par­če slo­bo­de i ne­ba, od na­je­zde sto­stru­ko ve­će voj­ske ko­ja je po­ha­ra­la šta se mo­glo po­ha­ra­ti i po­pa­li­la što se mo­glo po­pa­li­ti. Pot­pu­no svje­sno tvr­dim da su mno­gi pre­šli sva­ku mje­ru svo­jim iz­ja­va­ma i ne­ka se do­bro za­pi­ta­ju za­što to ra­de već ne­dje­lja­ma, tr­pa­ju­ći u, do­slov­ce, kon­tej­ner isto­ri­je na­še naj­ve­će pi­sce – Nje­go­ša, ali i, re­ci­mo, An­dri­ća.
Ubi­je­đen sam da sa­te­lit­ska kli­ka iz Bo­šnjač­ke stran­ke ni­je svje­sna po­sle­di­ca ko­je mo­gu pro­iz­ve­sti svo­jim ma­li­ci­o­znim vri­je­đa­njem Nje­go­ša. Na­po­mi­njem: Mu­ho­vić je re­kao da je Nje­goš naj­ve­ći (ge­no­cid­ni) krv­nik isla­ma. Na­po­mi­njem po dru­gi put: ra­di se o mar­gi­nal­cu ko­ji je vra­tio slu­žbe­no auto „dacia”, re­kav­ši da mu je is­pod ča­sti da vo­zi auto ru­mun­ske mar­ke, ne li­be­ći se da na ra­čun gra­đa­na ku­pi sku­plji. Čast mu, pak, ne sme­ta kad tre­ba da uzme u usta naj­ve­ćeg knji­žev­ni­ka de­vet­na­e­stog vi­je­ka i da se, do­slov­ce, ru­ga­ju­ći se i spr­da­ju­ći se s njim, po­spr­da sa svi­ma na­ma.
U ko­nač­nom, pi­tam se za­što je mr­tvi Nje­goš to­li­ki pro­blem Bo­šnjač­koj stran­ci? Šta ho­će da po­stig­nu nje­go­vim, ali i sva­ko­dnev­nim is­kom­plek­si­ra­nim vri­je­đa­njem osje­ća­nja svih Cr­no­go­ra­ca? Ho­će ten­zi­je? Ho­će bu­ku, ga­la­mu? Ili, pak, ho­će da ka­žu da Nje­goš ni­je mr­tav, te da je ži­vlji ne­go ikad, ži­ve­ći upra­vo u ovom na­šem od­bram­be­nom osje­ća­ju bi­je­sa i ljut­nje? Mo­žda su u pra­vu.
Mu­ho­vi­ću, do­bro za­pam­ti ove ri­je­či: ni­je Nje­goš de­por­to­vao tvo­je, ali i mo­je su­gra­đa­ne, Bo­šnja­ke, ni­je Nje­goš slao go­ri­vo za ten­ko­ve na Sre­bre­ni­cu. Ne, na­pro­tiv! Slao ih je šef tvo­je ko­a­li­ci­je. Onaj ko­ji je do ne­be­sa uz­di­zao Srp­stvo de­ve­de­se­tih, kli­ču­ći Mi­lo­še­vi­ću. Upra­vo nje­ga ti dr­žiš na vla­sti. Haj­de, smog­ni sna­ge pa mu se osve­ti za to, kad o osve­ti da­ni­ma pri­čaš. Pre­đi sa ri­je­či na dje­la, ju­na­če.
I još ne­što: sa­mo bu­da­la mo­že po­mi­sli­ti da su ove otrov­ne ri­je­či upu­će­ne Nje­go­šu. Na­pro­tiv, upu­će­ne su na­ma, po­no­vi­ću, ko­ji­ma je Nje­goš na naj­ljep­ši na­čin utkan u bi­će. Za­to, nek se ob­u­zda. Ako ga DPS tr­pi da bi op­stao na vla­sti, mi ne mo­ra­mo. Od­go­vor­no tvr­dim i čvr­sto sto­jim iza ovih ri­je­či:
Nje­go­ša ne da­mo, ni po ko­ju ci­je­nu: ni iz na­ših udž­be­ni­ka, ni iz na­še isto­ri­je, a bo­ga­mi, ni iz na­ših sr­ca. Pa ta­man da će se hi­lja­du Mu­ho­vi­ća po­pe­ri­ti na gla­vu.