Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Šta je za­pra­vo vr­li­na? Iako se (još uvi­jek) ra­du­jem što znam pra­vo zna­če­nje i zra­če­nje ove to­ple ri­je­či, na pi­ta­nje šta je vr­li­na da­nas, od­go­va­ram: ''Sve ono što ni­je nje­na iz­vor­na i su­štin­ska vrijednost, sve su­prot­no od nje­nih no­si­lja i vo­di­lja, da­kle sve su­prot­no od ono­ga što bih od­go­vo­ri­la na pr­vo pi­ta­nje, a to su ple­me­ni­tost, dobronamjernost, hra­brost, nje­žnost i do­sto­jan­stve­na po­žr­tvo­va­nost''. Na­i­me, vr­li­na da­nas ni­je ni u ka­kvoj ve­zi s vr­li­nom ko­ju smo ne­ka­da po­zna­va­li, i ka­kvu bi­smo (na­dam se mno­gi) že­lje­li još uvi­jek da po­zna­je­mo.
''Ode nam vr­li­na u ma­ne'', re­koh svom pri­ja­te­lju i dra­gom sa­go­vor­ni­ku, na te­mu iz­vr­nu­tih i iš­ča­še­nih si­ste­ma vri­jed­no­sti, na te­mu za­mi­je­nje­nih te­za, ra­šti­mo­va­nog smi­sla, na te­mu svih da­na­šnjih te­ma-iz­gu­blje­nog po­što­va­nja i dik­ta­tu­re ne­va­spi­ta­nja.
''Tač­no, ode nam vr­li­na u ma­ne'', po­no­vi moj pri­ja­telj mo­ju gor­ku kon­sta­ta­ci­ju, ali sa bla­gim osmi­je­hom, mi­sle­ći i na­da­ju­ći se da je mo­je za­pa­ža­nje htje­lo da bu­de du­ho­vi­to i mo­žda ubla­ži ono če­ga smo obo­je du­bo­ko svje­sni, a to je da smo već odav­no pred pro­va­li­jom op­šteg ni­šta­vi­la.
''Ka­ko bih bio sre­ćan'', iz­u­sti moj pri­ja­telj, ''da si sa­mo htje­la da me na­smi­ješ, ili još bo­lje da si sa­mo (ne)svje­sno za­mi­je­ni­la te­ze. Ali, na­ža­lost ni­si''.
''Ni­sam'', od­go­vo­rih, jer mi­je­nja­nje te­za sma­tram ku­ka­vič­lu­kom i pre­ma isti­ni i pre­ma vr­li­ni. Vr­li­nu sma­tram stu­bom čo­vje­ko­vog do­sto­jan­stva i osno­vom har­mo­nič­nog svi­je­ta u ko­jem lju­di ži­ve kao istin­ska ljud­ska bi­ća. Da­kle, vr­li­nu sma­tram po­lu­gom sve­ga što či­ni­mo, jer sa­mo ta­ko će naš um po­sta­ti blag, čist i smi­ren. Ta­ko bi tre­ba­lo da bu­de, ali na­ža­lost ni­je''.
Gle­da­ju­ći ne­gdje u da­lji­nu, moj pri­ja­telj do­da­de: ''Ah, šta zna­ju ma­ne šta su vr­li­ne!'' Mo­ra­doh ga raz­u­vje­ri­ti da i te ka­ko zna­ju i da baš za­to ho­će da ih is­ko­ri­ste i uči­ne ne­moć­nim. Zna­ju ma­ne da je da­na­šnje vri­je­me sva­koj vr­li­ni okre­nu­lo le­đa, a okre­nu­lo se olo­šu, po­lu­svi­je­tu i po­sta­vi­lo ga na če­lo je­di­nog nam ži­vo­ta. Zna­ju ma­ne, dra­gi moj, da nji­ho­vo ve­li­ča­nje i tap­ša­nje po ra­me­nu je­ste ide­a­lan na­čin da se raz­ba­ška­re u svo­joj ba­ha­to­sti. Znam da ćeš me i ovo­ga pu­ta pi­ta­ti- ko je kriv za taj su­no­vrat i str­mo­gla­vi pad u bez­na­đe i be­smi­sao?
''Kri­vo je mo­re'', za­pje­vah onu sta­ru od ''Di­vljih ja­go­da'', po­ku­ša­va­ju­ći da nas obo­je na­smi­jem i pla­še­ći se da ne ode­mo u pa­te­ti­ku, a o njoj zna­te šta mi­slim, i vi i moj pri­ja­telj. Kri­vi smo mi, uozbi­ljih se. Kri­vi smo svi. Ne­ki za­to što su ću­ta­li, ne­ki za­to što ne zna­ju da bek­nu, ali i ne­ki ko­ji su svo­jom agre­siv­no­šću, ne­zna­njem i pri­mi­ti­vi­zmom is­ka­zi­va­li svo­ja ''osje­ća­nja''. Na­ža­lost, baš ti su pre­o­vla­da­li i sva­ku ljud­sku vr­li­nu za­ro­bi­li i ''pre­kr­sti­li'' u ma­nu. Ovo je vri­je­me, pri­ja­te­lju moj, pot­či­nje­nog mo­ra­la i zga­že­nih obe­ća­nja. Vri­je­me uobra­že­nih i sa­mo­lju­bi­vih ma­na.
''Da li su nas mo­žda na­ši ro­di­te­lji po­gre­šno vas­pi­ta­va­li'', za­pi­ta moj pri­ja­telj i se­be i me­ne.
''To je je­di­no pi­ta­nje ko­je ne vo­lim da mi iko po­sta­vi, pa ni ti, jer sam du­bo­ko si­gur­na da tu ne­ma di­le­me i da je vas­pi­ta­nje ko­je smo mi ima­li, ono na ko­me se te­me­lji na­ša vr­li­na, i da je pra­vo, je­di­no i ne­po­gre­ši­vo'', u jed­nom da­hu iz­go­vo­rih.
Da­kle, vas­pi­ta­va­li su nas na pra­vi na­čin, do­sto­jan čo­vje­ka.
''Sta­raj se o svo­joj vr­li­ni kao što se ba­što­van sta­ra o svo­joj ba­šti'', ri­je­či su mo­jih ro­di­te­lja. Ako uči­niš ne­što do­bro i is­po­ljiš svo­ju vr­li­nu, sa­ču­vaj to i u svom umu, i u svom sr­cu. To su naj­bo­lja dva mje­sta gdje bi se mo­glo za­dr­ža­ti. Vr­li­na mo­ra bi­ti osno­va ve­li­ko­du­šno­sti, da bi za­dr­ža­la svo­ju či­sto­tu.
A, ako me pi­taš ko je ''pre­va­spi­tao'' na­šu tra­di­ci­ju, isto­ri­ju i kul­tu­ru i ko je vr­li­ne ba­cio u kan­dže ma­na, od­go­vo­ri­ću vr­lo krat­ko i ja­sno-ne­čo­vjek. A on je uvi­jek naj­go­ra i naj­o­pa­sni­ja pri­jet­nja sve­mu ono­me što je do­bro, istin­sko, iskre­no i po­šte­no. Sve­mu ono­me što se ja­sno i gla­sno zo­ve- čo­vjek.
Po­zdra­vljam se sa svo­jim pri­ja­te­ljem, za­ka­zu­je­mo sle­de­će dru­že­nje i ra­du­je­mo se što ima­mo za­jed­nič­ku vr­li­nu da raz­go­va­ra­mo iskre­no, smje­lo i vje­ru­ju­ći da pra­ve vri­jed­no­sti kad-tad na­đu put do ono­ga što je ipak naj­va­žni­je, a to je isti­na.
Za­to, vje­ruj­te u vr­li­ne, ga­ji­te ih kao div­ne cvje­to­ve svo­je du­še bez ko­jih ona osta­je vječ­no usa­hla i pu­sta. Ja sam već u toj ba­šti. I ja i moj bič. Jer lju­di bez vr­li­na su kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)