Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca

Sre­ća pa pam­će­nje slu­ži, a i ni­je bi­lo ta­ko dav­no, ne­ko­li­ko go­di­na tek: spa­ran i te­žak dan na iz­ma­ku lje­ta, još me je bo­lje­la pleć­ka od gu­me­nog met­ka nje­mač­kog KFOR-a, ćer­kin ro­đen­dan do­če­kao sam na ba­ri­ka­da­ma sje­ve­ra Ko­so­va- Bo­že ko­li­ko sam ih vo­lio, jer ni­su bi­le be­dem si­le već be­dem si­li, „Zid pla­ča“ Sr­ba i „Gol­go­ta“ na ko­ju se pr­ko­sno stu­pa­lo no­se­ći krst kao bla­go­slov, a ne kao okov…
Tog ste da­na, Alek­san­dre Vu­či­ću, do­šli u sje­ver­ni dio Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce, u sa­slu­ša­nju To­mi­sla­va Ni­ko­li­ća, pre­sa­mi­će­ni od la­žnog bo­la i bo­ja­zni za mu­če­nič­ki rod i sje­ćam se- za­ko­ra­či­li k'o iz­vi­đač na Kaj­mak­ča­la­nu na onu naj­ve­ću ba­ri­ka­du, onu na mo­stu po­di­je­lje­nog gra­da, gle­da­ju­ći put ju­žnog di­je­la „sprem­ni“ da na ko­man­du voj­vo­de To­mi­sla­va pre­ju­ri­te Ibar sa sve pje­smom na usna­ma: „Ko da mi ot­me iz mo­je du­še Ko­so­vo?!“
Sje­ćam se i da ste kao dun­đer ba­ti­na­li đo­nom po ba­ri­ka­di, pod­sje­ća­ju­ći na onu sce­nu iz „Ko to ta­mo pe­va“: „Da se ja pi­tam ja bih ov­dje do­dao još de­set ku­bi­ka be­to­na“, sla­ve­ći ba­ri­ka­de kao Me­te­o­re srp­stva, no od ta­da je pr­o­šlo va­lja­no spar­nih da­na na iz­ma­ku lje­ta baš kao i vaš „za­nos“ na­iv­nom umjet­no­šću skulp­to­ra op­stan­ka- da­nas vam, ču­jem, sme­ta­ju i sak­si­je s mu­ška­tla­ma na tom istom mo­stu nad ri­je­kom pre­ko ko­je ste pre­ve­li žed­ne stra­dal­ni­ke s Ko­so­va i Me­to­hi­je!
Sla­žem se ja s onom da sa­mo bu­da­la ni­ka­da ne mi­je­nja mi­šlje­nje, jed­na­ko ko­li­ko i s fak­tom da sa­mo bu­da­la mi­je­nja mi­šlje­nje če­šće ne­go ča­ra­pe, i bez na­mje­re da Vas vri­je­đam sa­mo tu­ma­čim eho iz onog mu­če­nog Mar­ka Đu­ri­ća: „Za­hva­lju­ju­ći di­plo­mat­skoj ak­tiv­no­sti Alek­san­dra Vu­či­ća, po­stig­nut je do­go­vor o ukla­nja­nju zi­da u Sje­ver­noj Mi­tro­vi­ci“!
Pret­po­sta­vljam, sa­mo pret­po­sta­vljam, da je ta di­plo­mat­ska ak­tiv­nost u Bri­se­lu, na­kon ko­je ste se za­vje­to­va­li na ti­ho­va­nje, bi­la ne­što na­lik ovo­me:
Ta­či: Aljek, da mi iz­bri­šeš sta­ri broj iz mo­bilj­nog i me­mo­ri­šeš no­vi, s po­ziv­nim bro­jem za „ge­o­graf­sku re­gi­ju“, ha­a­ha­ha­ha…i da sta­viš onu me­ljo­di­ju od Han­ke: „Tra­žio si sve, sve sam ti da­lja“…
Vu­čić: Ne pa­da mi na pa­met, ba­rem pet mi­nu­ta i…
Ta­či: A sad da po­pri­ća­mo o onom zi­di­ću…
Vu­čić: Kom, bre, zi­di­ću?! Ne­mam ja ni­šta ni sa ka­kvim zi­do­vi­ma! To vi­di sa To­mi­sla­vom, on i si­no­vi su zi­da­li ne­ke ne­le­gal­ne vi­ken­di­ce i zi­do­ve…
Ta­či: Aljek­ćić moj, pa ko se to me­ni pra­vi blje­sav ma­lo, a..? Onaj zid u Mi­tro­vi­cu što si obe­ćao da ćeš da do­ne­seš „hil­ti“ i pro­du­žni…
Vu­čić: A, na taj zid mi­sliš, ma ra­ču­naj da je to za­vr­še­no, ma­da ni­ka­da ne­će­mo pri­sta­ti na va­še ul­ti­ma­tu­me ta­ko da in­si­sti­ram da ti do­ne­seš pro­du­žni kabl, a ra­čun za stru­ju i Sr­be di­je­li­mo po po­la- mo­že?!
Ta­či: Ne­će­mo ta­ko, Aljek! Za stru­ju i da de­ljim ra­čun, al za Sr­be si ti zvao tu­ru i re­kao ko­no­ba­ru da pod­vu­će cr­tu i pi­še na pr­o­fak­tu­ru! Jel bi­ljo ta­ko: će­tri pu­ta po de­set će­vap­ći­ća, će­tri sa­la­te, će­tri pi­ća i će­tri Sr­bi­na u le­pi­nji?
Vu­čić: Mo­žda je i bi­lo, ali ne pri­sta­jem da iko uslo­vlja­va Sr­bi­ju!
Ta­či: Do­bro, da zo­vem no­vi­na­re on­da…
Vu­čić: Če­kaj, bre, šta se du­riš od­mah pa ko stri­na sa­zi­vaš no­vi­na­re za sva­ku glu­post ko­ju imaš da sa­op­štiš, kao da no­vi­na­ri de­žu­ra­ju is­pred ka­bi­ne­ta i če­ka­ju van­red­ne kon­fe­ren­ci­je ni o če­mu… Sru­ši­će­mo zid, al' sa­mo za­to što ja ta­ko zah­ti­je­vam od Pri­šti­ne, i po­lo­ži­ću ka­men te­me­ljac za „Mi­tro­vi­cu na Ibru“, ne­ma­mo vi­še sta­no­va u „Be­o­gra­du na vo­di“, a na­va­la k'o na Se­ve­ri­nin por­nić.
Ta­či: Do­go­vo­re­no, Aljek! Ti si po­bi­je­dio, a ja do­bi­jam sve, e je­si me za­je.ao lju­ka­va lji­si­ce jed­na…
Vu­čić: Do­bro, ali mo­raš i ti da uči­niš ne­ki ustu­pak- šta mi do­bi­ja­mo za­uz­vrat?
Ta­či: Aj­de uzmi onih pet će­vap­ći­ća što je osta­lo pa da se ru­ku­je­mo ko lju­di, a su­tra „hil­ti“ u ša­ke i da otje­raš šut kad za­vr­ši­te, do­go­vo­re­no!
Vu­čić: Do­go­vo­re­no! Još je­dan ve­li­čan­stve­ni uspjeh mo­je po­li­ti­ke- će­va­pe ću da po­di­je­lim kao po­moć pen­zi­o­ne­ri­ma i so­ci­jal­no ugro­že­nim ka­te­go­ri­ja­ma, a šut ide kao udar­na vi­jest: „Ara­pi do­ni­ra­li Sr­bi­ji če­ti­ri ku­bi­ka šu­ta- Mi­ni­star­stvo zdra­vlja ape­lu­je na gra­đa­ne ko­ji ne­ma­ju ka­men u bu­bre­gu, be­ši­ci i osta­lim or­ga­ni­ma da se hit­no ja­ve ka­ko bi do­bi­li po je­dan u vi­du ne­po­vrat­ne po­mo­ći uz apel da naj­ma­nje pet go­di­na ne­ma­ju pra­vo da ih otu­đe, od­no­sno, iz­mo­kre ili će u su­prot­nom mo­ra­ti da obe­šte­te dr­ža­vu“!
Ta­či: O, Aljek, što je te­bi do­bro­o­o­o­oo…
Vu­čić: Ako je Sr­bi­ji on­da je i me­ni, a ka­ko je Sr­bi­ji od­lič­no me­ni je još bo­lje! I, vi­di, kad te ubu­du­će bu­dem zvao ne­moj da mi raz­gla­baš po po­la sa­ta, raz­go­vor sa „ge­o­graf­skom re­gi­jom“ je, znaš već…
Aj, pa vi­di­mo se i ne za­bo­ra­vi- Ko­so­vo je Sr­bi­ja!
Ta­či: Ne­ću, a ti ne za­bo­ra­vi bu­ši­li­cu, pro­du­žni i ko­lji­ca su­tra da ti ne pi­šem pe­na­lje opet…