Pi­še: dr Bla­žo Zlo­pa­ša


Bi­ti po­ča­sni gra­đa­nin gra­da ili dr­ža­ve ve­li­ka je čast, po­go­to­vo ako se ta­kvo pri­zna­nje do­dje­lju­je iz dru­ge dr­ža­ve. Ta po­čast oba­ve­zu­je na ve­li­ku mo­ral­nu i po­li­tič­ku oba­ve­zu pre­ma ono­me ko vam je do­dje­lju­je. Do­dje­lji­va­nje ta­kve ve­li­ke po­ča­sti iz­nu­đu­je pi­ta­nje šta je ta lič­nost uči­ni­la to­li­ko ve­li­ko za jed­nu sre­di­nu da bi bi­la iza­bra­na za nje­nog po­ča­snog gra­đa­ni­na? Ako ne­ka lič­nost uči­ni ne­što zna­čaj­no za grad i dr­ža­vu, on­da po­ča­stvo­va­nje ti­tu­lom „po­ča­snog gra­đa­ni­na“ ima smi­sla. Me­đu­tim, ako se ona do­dje­lju­je u dnev­no- po­li­tič­ke svr­he, ona je onog tre­nut­ka obe­smi­šlje­na, a isto­vre­me­no go­vo­ri o da­ro­dav­cu i pri­ma­o­cu la­ska­ve ti­tu­le. Ne­ma Cr­no­gor­ca ko­ji ne bi po­sta­vio pi­ta­nje či­me to Stje­pan Me­sić za­du­ži Pod­go­ri­cu i Cr­nu Go­ru da ga oki­te tom ča­snom ti­tu­lom? Stje­pa­no­vi ga­fo­vi po­zna­ti su mi još iz pred­ve­čer­ja ve­li­kog zla kra­jem osa­m­de­se­tih, ka­da su se do­pu­nja­vali ga­fo­vi­ma „uobra­že­nog me­di­o­kri­te­ta“, ka­ko je na­zi­vao Tuđ­ma­na je­dan od naj­pre­vo­đe­ni­jih hr­vat­skih pi­sa­ca i pu­bli­ci­sta u svi­je­tu Pre­drag Ma­tve­je­vić. Ti ga­fo­vi iza­zi­va­li su zeb­nju i uvod u ju­go­slo­ven­sku tra­ge­di­ju.
Sa­mo je­dan Stje­pa­nov gaf bio mi je sim­pa­ti­čan i to­me sam se slat­ko smi­jao. Ra­di se o zva­nič­noj dr­žav­noj po­sje­ti pred­sjed­ni­ka Hr­vat­ske Cr­noj Go­ri. Bio je po­če­tak av­gu­sta, av­gu­stov­ski ža­ro­pek, ne­sno­sna pa­kle­na vru­ći­na. U Ko­to­ru ga je če­ka­la troj­ka Fi­lip, Mi­lo i Ran­ko. Ob­u­če­ni po pro­to­ko­lu po kom se do­če­ku­ju dr­žav­ni­ci - u sve­ča­nim tam­nim odje­li­ma i s uteg­nu­tim ma­šna­ma, sa­mo im je još ne­do­sta­jao frak. Sa­o­bra­ćaj od De­be­log bri­je­ga do Ko­to­ra bio je ob­u­sta­vljen ne­ko­li­ko sa­ti. Mno­gi tu­ri­sti su pso­va­li, a po­ne­ki pa­da­li u ne­svi­jest, če­ka­ju­ći na pa­kle­noj vru­ći­ni. Fa­mo­zni Sti­pe ka­snio je po­pri­lič­no. Na kra­ju, po­ja­vio se u pa­ti­ka­ma i trik ma­ji­ci. Da ba­rem ob­u­če sve­ča­nu ko­šu­lju u znak za­hval­no­sti za do­di­je­lje­nu ti­tu­lu. Ali, ovih da­na sni­mak po­ča­snog gra­đa­ni­na Pod­go­ri­ce i „po­ča­snog pred­sjed­ni­ka an­ti­fa­ši­sta Hr­vat­ske“ ga­fom je za­sje­nio sve pret­hod­ne pri­čom o zlo­gla­snom lo­go­ru Ja­se­nov­cu. Pri­ča Me­sić: Sr­be do­ve­de­ne u mon­stru­o­zni lo­gor Ja­se­no­vac mal­te­ne su če­ka­le igran­ke i za­ba­va! Do ob­ja­vlji­va­nja kom­pro­mi­tu­ju­ćeg snim­ka u me­di­ji­ma, Me­sić se eks­po­ni­ra kao an­ti­fa­ši­sta. Da je za­go­va­rao an­ti­fa­ši­zam po­čet­kom de­ve­de­se­tih, Cr­na Go­ra bi ima­la oprav­da­nje da mu do­di­je­li ti­tu­lu ko­ju mu je do­di­je­li­la.
Dav­no je (1513.) Ma­ki­ja­ve­li u svom dje­lu „Il Prin­ci­pe“ (,,Vla­da­lac'') na­pi­sao da po­li­ti­ka, mo­ral i do­sto­jan­stvo ne idu za­jed­no. Ka­to­lič­ka cr­kva je Ma­ki­ja­ve­li­je­vo dje­lo 1559. sta­vi­la u in­deks za­bra­nje­nih knji­ga. Sre­di­nom 20. vi­je­ka mon­stru­o­znog zlo­čin­ca, ka­kvog do ta­da ljud­ski rod ni­je za­pam­tio, An­tu Pa­ve­li­ća, skri­va­la je u svo­jim oda­ja­ma, uči­niv­ši da zlo­čin i zlo­či­nac osta­nu ne­ka­žnje­ni. Ovo je ne­po­bit­na isto­rij­ska isti­na, ma ko­li­ko se po­li­ti­ka tru­di­la da iz­vr­ši nje­nu re­vi­zi­ju. Pa­ve­li­će­va NDH po mon­stru­o­zno­sti zlo­či­na nad­ma­ši­la je Hi­tle­rov Tre­ći rajh dje­či­jim lo­go­rom u Ja­stre­bar­skom u ko­jem je od 23.000 ko­za­rač­ke dje­ce 11 hi­lja­da za­u­vi­jek ne­sta­lo. Ni­ko ni­kad od nas u ško­li to ni­je sa­znao, a u hr­vat­skim udž­be­ni­ci­ma ni­ka­da ta isti­na ne­će bi­ti is­pi­sa­na.
Stje­pan Me­sić po­tvr­đi­vao je tu isti­nu. Pi­ta­nje je kad oso­ba za­pra­vo go­vo­ri isti­nu i ka­da je ta isti­na bli­ža ono­me što osje­ća? To je po­go­to­vo bit­no ako se ra­di o jav­noj lič­no­sti ko­ja svo­jim go­vo­rom mo­že uti­ca­ti na tok isto­ri­je i sud­bi­ne lju­di. Da li je go­vor tog ak­te­ra is­kre­ni­ji na ne­kom ve­li­kom sku­pu ili pred ma­njim bro­jem pri­sta­li­ca ka­da je at­mos­fe­ra go­to­vo pri­vat­na? Ko je na ne­kom ma­njem sku­pu HDZ de­ve­de­se­tih čuo Me­si­ća, pre­po­znao bi istog Me­si­ća ka­da mu je do­di­je­lje­na ti­tu­la „po­ča­snog gra­đa­ni­na Pod­go­ri­ce“ i onog sa sku­po­va ka­da se spre­mao et­nič­ki gra­đan­ski rat... Ka­me­re če­sto ni­je­su bi­le uklju­če­ne i osta­će ne­po­zna­to šta je sve Stje­pan go­vo­rio, slu­šao i odo­bra­vao, ali sva­ka­ko je s Tuđ­ma­nom naj­za­slu­žni­ji za iz­bi­ja­nje ra­ta.
Ra­di lak­šeg ra­zu­mi­je­va­nja, Stje­pa­na mo­ra­mo kao u „Kvi­sko­te­ci“ po­di­je­li­ti na Stje­pa­na A, B, i C, pa ga upi­ta­ti: „Oso­ba A, pred­sta­vi­te se?'' Oso­ba A bi od­go­vo­ri­la: „Ja sam Stje­pan Me­sić i za­la­žem se Ne­za­vi­snu Dr­ža­vu Hr­vat­sku u ko­joj se ja­sno zna ko je do­ma­ćin, a ko je gost, i ko je na opan­ci­ma do­nio svo­ju ze­mlju, pa ako mu se ne svi­đa ova li­je­pa na­ša, ne­ka iz­vo­li i vra­ti tu ze­mlju oda­kle je do­nio. NDH je ti­su­ću­go­di­šnja po­vi­je­sna te­žnja hr­vat­skog na­ro­da''-po­na­vljao bi Tuđ­ma­no­vu mi­sao.
Ka­da bi se na­šao da­le­ko, na dru­gom kon­ti­nen­tu, u Austra­li­ji, me­đu svo­ji­ma, oso­ba A bi sr­ce otvo­ri­la pa bi re­kao: „Hr­vat­ska je po­bi­je­di­la dva pu­ta, dru­gi sa­mo je­dan­put! Mi smo po­bi­je­di­li 10.trav­nja 1941. ka­da su si­le Oso­vi­ne pri­zna­le Hr­vat­sku dr­ža­vu i 1945. na­šli smo se na is­toj stra­ni sa po­bjed­ni­ci­ma! I mi ne­ma­mo šta pred kim kle­ča­ti, kad ka­žu idi­te kle­čat u Ja­se­no­vac... Mi ne­ma­mo raz­lo­ga da se ne­ko­me iz­vi­nja­va­mo“.
Kao oso­ba B Stje­pan, pred­sjed­nik Hr­vat­ske bi re­kao: ,,Ako su dje­ca po­vi­jest kri­vo uči­la u ško­li, ne sa­mo o Dru­gom svjet­skom ra­tu, ne­go o mno­gim dru­gim stva­ri­ma, on­da to sa­da vi­di­mo na na­šim sta­di­o­ni­ma. Po­vi­jest sa­da mo­ra­mo is­pra­vi­ti''. Uži­vao bi ulo­gu pred­sjed­ni­ka svih gra­đa­na Hr­vat­ske, pa is­pa­lio ne­što ša­lji­vo i po­mir­lji­vo, a du­ho­vi­tost mu ne mo­gu ospo­ri­ti.
Kad bi se pred­sta­vio kao oso­ba C on bi iz­ja­vio: „Mo­ra­mo pre­po­zna­ti opa­sno­sti fa­ši­za­ci­je što se nad­vi­ja nad Hr­vat­skom. I mo­ra­mo se su­prot­sta­vi­ti. Mo­ra­mo re­ći: do­sta je, ta­ko da­lje vi­še ne mo­že- zbog pa­lih bo­ra­ca, an­ti­fa­ši­stič­kog ot­po­ra, zbog žr­ta­va fa­ši­zma...ob­no­va fa­ši­zma i usta­štva za­bri­nja­va...''
Ne od­ri­ču­ći pra­vo ni­ko­me da se mi­je­nja, ali od­ri­ču­ći pra­vo da se taj po­ja­vlju­je kao nov, bez pro­šlo­sti i od­go­vor­no­sti, mo­že­mo pi­ta­ti go­spo­di­na Me­si­ća, ko­ji je Stje­pan pra­vi, A, B ili C, i da li oni me­đu­sob­no raz­go­va­ra­ju, da li pod­sje­ća­ju je­dan dru­go­ga na to šta su sve go­vo­ri­li, i osje­ća­ju li od­go­vor­nost i kri­vi­cu za iz­go­vo­re­no? Isto ta­ko mo­že­mo po­sta­vi­ti pi­ta­nje cr­no­gor­skoj vla­sti ko­je­ga je Stje­pa­na A, B, ili C oki­ti­la ti­tu­lom „po­ča­snog gra­đa­ni­na“?
Mo­že­mo raz­mi­šlja­ti i o to­me šta je za­jed­nič­ko svim Stje­pa­ni­ma? Eg­zi­bi­ci­o­ni­zam, ta­le­nat da se du­ho­vi­tim do­sko­či­ca­ma sva­ki put iz­no­va na­pra­vi mo­ral­ni sal­to mor­ta­le i da se iz­bri­še ne­ki od sta­rih Stje­pa­na. Kon­stant­na je po­tre­ba svih Stje­pa­na da, čim za­bo­ra­vi­mo ne­ko­ga od njih, is­pa­le no­ve pe­tar­de i po­no­vo za­do­bi­ju pa­žnju. Dru­ga oso­bi­na im je me­ga­lo­ma­ni­ja... Stje­pan je uzeo se­bi za pra­vo da pro­gla­si mr­tvom jed­nu dr­ža­vu u či­je te­me­lje su ugra­đe­ne sto­ti­ne hi­lja­da ljud­skih ži­vo­ta i či­ji će ne­sta­nak iza­zva­ti još to­li­ko žr­ta­va. Jav­no je iz­go­vo­rio isto­rij­sku re­če­ni­cu: „Iz­vr­šio sam svoj za­da­tak- Ju­go­sla­vi­je vi­še ne­ma!“
Ono što je isti­ni­to re­kao Sti­pe A za Hr­vat­sku, va­ži za nje­ga sa­mog, da se Hr­vat­ska na­šla (no­ta be­ne-na­šla) dva pu­ta me­đu po­bjed­ni­ci­ma, do­daj­mo i tre­ći put 1995. ka­da je isto­rij­ski san Stje­pa­na A ko­nač­no is­pu­njen. Iz­gle­da, osta­vlja­mo sve ove Stje­pa­ne da se i da­lje na­la­ze na stra­ni po­bjed­ni­ka i sa te po­zi­ci­je bez od­go­vor­no­sti i kri­vi­ce jav­no po­le­mi­šu sa so­bom, a pred oči­ma žr­ta­va, iz­bje­gli­ca ko­je je je­dan od Stje­pa­na po­slao ta­mo oda­kle su do­šli, jed­ne u ma­tič­nu ze­mlju, a dru­ge pod ze­mlju. Po­ča­sni gra­đa­nin Pod­go­ri­ce živ je i zdrav. Tuđ­man je čud­nom ko­in­ci­den­ci­jom umro na Dan ljud­skih pra­va, a ko­li­ko su mu bi­la bit­na ljud­ska pra­va, po­ka­zu­je či­nje­ni­ca da je od­li­ko­vao dvo­je lju­di za ko­je se zna da su ubi­le po­ro­di­cu Zec, tvr­di Žar­ko Pu­kov­ski. Dok su se zli­kov­ci slo­bod­no še­ta­li, Me­sić je bio pred­sjed­nik Hr­vat­ske. Po­sli­je skan­da­lo­zne iz­ja­ve o Ja­se­nov­cu, vra­tio je ti­tu­lu po­ča­snog pred­sjed­ni­ka an­ti­fa­ši­sta Hr­vat­ske. Šta će bi­ti sa ti­tu­lom ko­jom ga je oki­ti­la cr­no­gor­ska vlast, ne zna­mo. U sva­kom slu­ča­ju, ne­ko je kom­pro­mi­to­van.