Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Oni pred ko­ji­ma se mo­ra­te do­ka­zi­va­ti, i to sva­kog da­na, za­pra­vo su 1.318 lju­di ko­ji se na­la­ze na po­pi­su va­ših pri­ja­te­lja na Fej­sbu­ku. Sva­ki od njih, sva­ko ju­tro bu­di se s mo­bil­nim te­le­fo­nom u ru­ci. Pri­je ne­go što do kra­ja otvo­ri oči, već će skro­lo­va­ti po svom news fe­e­du i pro­vje­ra­va­ti „ko su sa­da“ nje­go­vi pri­ja­te­lji. Ako ste vi me­đu sreć­ni­ci­ma ko­ji su pro­mi­je­ni­li sli­ku pro­fi­la još dok je ta oso­ba spa­va­la, po­sto­ji šan­sa da baš zbog vas do kra­ja otvo­ri oči. Mo­žda vam fot­ku čak i laj­ku­je. Sa­mo mo­žda. Svi mi, na­i­me, zna­mo da se ni­šta u vir­tu­al­nom svi­je­tu ne laj­ku­je ta­ko la­ko. Sva­kom laj­ku, na­i­me, pret­ho­di du­go­traj­no va­ga­nje ko­ri­sti i šte­te. Za­mi­sli­te sa­mo raz­mje­re šte­te po­či­nje­ne ne­kim ne­ho­tič­nim laj­kom. Na­ pri­mjer, laj­kom stvar­no od­lič­ne fo­to­gra­fi­je ina­če od­lič­ne cu­re, či­je ob­ja­ve ina­če ne laj­ku­je­te, jer ona ne laj­ku­je vas. Stra­šno. Još go­re, za­mi­sli­te šte­tu pro­u­zro­ko­va­nu laj­ko­va­njem fo­to­gra­fi­je oso­be ko­ja vas ina­če laj­ku­je, ali vi nju ne – jer joj ti­me da­je­te do zna­nja ko­li­ko ste kul. Laj­ko­va­nje pro­fi­la lju­di ko­je ina­če ne do­ži­vlja­va­te kao bli­ske do­zvo­lje­no je sa­mo u iz­u­zet­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Na­rav­no da ste svi­ma laj­ko­va­li fran­cu­sku za­sta­vu na pro­fi­lu – čo­vjek ste. Uosta­lom, že­li­te spri­je­či­ti no­ve te­ro­ri­stič­ke na­pa­de. Ako je ne­dav­no umr­la ne­ka ve­li­ka rok ili pop zvi­je­zda, go­to­vo je neo­p­hod­no sta­vi­ti po­ve­zni­cu na nji­ho­vu pje­smu u opis pro­fil­ne. Na­rav­no, iz­o­sta­nak po­ve­zni­ce bi­će oprav­dan ako ste ra­ni­je ob­ja­vi­li sta­tus s kre­a­tiv­nom RIP po­sve­tom. Ako u po­sled­njih se­dam da­na me­di­ji ni­su pi­sa­li o pre­mi­nu­lim mu­zi­ča­ri­ma, ima­te slo­bo­du da ob­ja­vi­te ko­ju god pje­smu že­li­te. I, ne za­bo­ra­vi­te, Ba­la­še­vić vi­še ni­je ak­tu­e­lan, na­i­me, sta­ro­mo­dan je i još je živ. Sheck-in naj­bit­ni­ja je stvar pri­li­kom ob­ja­ve sva­ke fo­to­gra­fi­je. Uosta­lom, to je i raz­log za­što ko­ri­sti­te Fej­sbuk. Ili mo­bil­ni. Bit­no je, na­i­me, da što je mo­gu­će vi­še pu­ta kod va­ših pri­ja­te­lja i po­ten­ci­jal­nih ne­pri­ja­te­lja iza­zo­ve­te osje­ćaj lju­bo­mo­re ili za­vi­sti. „Aha, vi­di, on je opet na pi­ci, a ja mo­ram je­sti gu­laš“, tu­žno će pro­ko­men­ti­ra­ti vaš pri­ja­telj kad vi­di da ste se če­ki­ra­li u lo­kal­nom fast fu­du. Za­mi­sli­te tek gri­ma­se bi­je­sa i oča­ja va­ših pri­ja­te­lja kad ob­ja­vi­te fo­to­gra­fi­ju šo­lji­ce ka­fe i na­zna­či­te da se na­la­zi­te u ka­feu u ko­ji za­la­zi­te mi­ni­mal­no tri­put sed­mič­no. Kad dan do­ga­đa­ja, na­pri­mjer kon­cer­ta, na­po­kon do­đe, ob­ja­vi­te mi­ni­mal­no dvi­je fo­to­gra­fi­je sva­kih po­la sa­ta. Na­ pri­mjer, do­šli ste na kon­cert i okru­že­ni ste s 5. 000 lju­di. Zbog gu­žve i va­še pro­sječ­ne vi­si­ne, iz­vo­đa­ča je­dva da mo­že­te vi­dje­ti. Na­rav­no, pri­si­lje­ni ste da iz­va­di­te mo­bil­ni i kon­cert pro­ve­de­te če­ka­ju­ći pri­go­dan tre­nu­tak za oki­da­nje su­per fot­ke za check-in na Fej­su. Bu­du­ći da Fej­sbuk po­sto­ji već 12 go­di­na i da mu se u me­đu­vre­me­nu pri­dru­žio za­vi­dan broj dru­gih dru­štve­nih mre­ža, ne ra­di se o ni­če­mu no­vo­me. Iako je ma­lo ko to­ga bio svje­stan, mi smo stvar­no pri­sta­li da po­sta­ne­mo na­ša fo­to­gra­fi­ja. U pre­vo­du, ako se re­dov­no ne če­ki­ra­te u ,,Mek Do­nald­su”', ne ob­ja­vlju­je­te ha­šta­go­ve sa­dr­ža­ja „sunny” ili fot­ka­ma ne da­je­te do zna­nja da je­de­te avo­ka­do, vas ni ne­ma. Ono što ra­di­te iz­van gra­ni­ca svog pro­fi­la na dru­štve­nim mre­ža­ma, uop­šte se ne ra­ču­na.