Pi­še: Mo­mir M. Mar­ko­vić


Il­de­ri­me, sve­čev bu­zdo­va­ne,
ma­lo li ti bi kr­sto­ve vje­re
međ’ is­to­kom i me­đu za­pa­dom
da is­tr­čiš ha­ta kri­la­to­ga,
da­ma­ski­ju da kr­vi na­po­jiš,
no se di­že da Fa­ti­mu će­raš.

Al ti pro­sto di­no­vo mli­je­ko
ka­da Bo­sni sa­lo­mi ro­go­ve,
kad sve po­kla što ne po­su­ne­ti,
sa­mo fa­kir osta­vi fu­ka­ru,
da nas slu­ži, a pred kr­stom tu­ži.
I još:
Iz­laz k na­ma ča­sa ne po­ča­si,
na tvo­je­ga kri­la­ta ala­ta!
Ne za­bo­rav’ sa­blje i mi­ždra­ka
i tvo­je­ga bi­ča pa­kle­no­ga,
jer su vla­si uši po­dig­nu­li,
da oku­piš sto­ku u to­ri­nu.
Nek ti si­ne sa­blja da­ma­ski­ja,
da ne la­ju pa­ščad na pro­ro­ka!

„Ni­je­su Bo­šnja­ci ne­pi­sme­ni, zna­ju oni ko je Nje­goš- ge­no­cid­ni ne­pri­ja­telj Isla­ma.“ Ka­til pje­snik. Na­ro­či­to to zna­ju bu­lju­ba­ša Šer­bo i pet­njič­ki di­zdar Mu­ho­vić. Sto­ga je bes­pred­met­no ras­pra­vlja­ti o po­e­zi­ji, či­ta­nju, tu­ma­če­nju, zlo­u­po­tre­ba­ma... Ni­je ovo ni „sit­na tr­go­vi­na...” (iz­raz iz ep­ske pje­sme). Ov­dje se ra­di o ne­čem mno­go opa­sni­jem.
Od kad ra­tu­je na­rod sa na­ro­dom, od kad se po­pi­re čo­vjek sa čo­vje­kom, onaj ko­ji ho­će pot­či­ni­ti, po­ko­ri­ti ili uni­šti­ti dru­gog na­sr­će be­so­muč­no na nje­gov kul­tur­ni iden­ti­tet. Rim­ska im­pe­ri­ja ig­no­ri­sa­la je i za­bra­nji­va­la po­štu grč­kih bo­žan­sta­va, a iz grč­ke kul­tu­re pri­sva­ja­la sve što se mo­glo pri­svo­ji­ti. Hri­šćan­ska cr­kva (i pra­vo­slav­na i ka­to­lič­ka) su­ro­vo su pro­go­ni­le je­res-tra­go­ve pred­hri­šćan­skog kul­tur­nog iden­ti­te­ta. Islam­ska je ru­ši­la i pre­tva­ra­la cr­kve u dža­mi­je. Evrop­ski ko­lo­ni­za­to­ri su kul­tur­ne iden­ti­te­te afrič­kih na­ro­da tre­ti­ra­li kao ani­ma­li­stič­ke. Ame­rič­kim In­di­jan­ci­ma je za­bra­nji­va­no, čak i u re­zer­va­ti­ma, da go­vo­re svo­jim je­zi­kom. Evrop­ska isto­ri­ja kr­ca­ta je pri­mje­ri­ma spa­lji­va­nja knji­ga i auto­ra.
Nje­go­še­vo knji­žev­no dje­lo je te­melj i stub jed­nog kul­tur­nog iden­ti­te­ta i kad na nje­ga na­sr­će Svjet­ski fo­rum Bo­šnja­ka i nji­ho­vi še­hi­di. Valj­da sto­ga što „vi­še ima Bo­šnja­ka (sa­mo) u tu­zlan­skom kan­to­nu ne­go Cr­no­go­ra­ca u či­ta­vom svi­je­tu.” Ka­til ra­ja! Afe­rim za bro­ja­nje. Ali od pre­bro­ja­va­nja do na­si­lja je ma­li ko­rak. Na­si­lja uvi­jek po­či­nju pre­bro­ja­va­njem. To zna­mo i iz na­še bli­že i da­lje pro­šlo­sti. Pi­ta­nje je sa­mo ko će pr­vi po­če­ti. „Mi ili oni, oni ili mi, opet...” (To­li­ko o sklad­nom su­ži­vo­tu i gra­đan­skom dru­štvu). Olu­ja se ne iz­bje­ga­va skre­ta­njem po­gle­da sa obla­ka. A ovo vi­še ni­je la­kr­di­ja, ovo je „pra­men ta­me” ...
Sva­ka­ko u ovoj pri­či ima i ge­no­cid­nih mor­bi­di­ja, ali to ni­je Nje­goš i nje­go­vo dje­lo. Bu­lju­ba­ša zna da je Nje­goš za ži­vo­ta sa­gra­dio se­bi grob, ali je po smr­ti sa­hra­njen u ce­tinj­skom ma­na­sti­ru. Sve to iz pre­do­stro­žno­sti da pre­ci cr­no­gor­skih Bo­šnja­ka (ta­da su se dru­ga­či­je zva­li), uz po­moć cr­no­gor­ske fa­kir fu­ka­re, ko­ja se mo­gla ku­pi­ti kao i da­nas, no­ću ne oskr­na­ve grob i od­si­je­ku mu gla­vu. To su u ono vri­je­me či­ni­li „svje­žim” cr­no­gor­skim gro­bo­vi­ma. Nje­goš je u grob­ni­cu me­đu zvi­je­zde pre­ne­sen doc­ni­je.
Ne bih htio da zvu­či zlo­slut­no, ali ako po­tom­ci sa­nja­ju sno­ve svo­jih pre­da­ka ne tre­ba oče­ki­va­ti pri­jat­no bu­đe­nje. Ak­šam haj­ru­lah!