Pi­še: Alek­san­dar Mr­dak


Pi­tam se, zna­mo li ko smo? A da bi­smo zna­li ko smo, mo­ra­mo se ba­vi­ti pro­šlo­šću na­šeg ime­na i pre­zi­me­na, pro­šlo­šću na­še vje­re i na­ci­je. Obi­ča­ji i tra­di­ci­ja su na­ša pro­šlost. Pro­šlost je na­ša isto­ri­ja.
Vje­ko­vi­ma se je­dan na­rod bo­rio pro­tiv ne­pri­ja­te­lja, u na­mje­ri da sa­ču­va svo­ju pro­šlost. Bo­rio se da sa­ču­va svoj iden­ti­tet, jer iden­ti­tet je pro­šlost, a pro­šlost na­ro­da je nje­gov iden­ti­tet.
Ime na­ro­da je nje­go­va slav­na pro­šlost. A ne­slav­na je sa­mo ako se pro­šlo­sti od­ri­če­mo. O, Sr­bi i Cr­no­gor­ci, od­ri­če­mo li se Nje­go­ša i nje­go­vog pje­snič­kog stva­ra­la­štva, kao ogle­da­la na­šeg?
Od­ri­če­mo li se pro­šlo­sti?
Isti­na je, da su bor­be i ra­to­vi na­ša pro­šlost i da, za­hva­lju­ju­ći nji­ma, ima­mo sa­da­šnjost i stva­ra­mo bu­duć­nost. No, ka­ko se od­re­ći ra­to­va, a ne od­re­ći se pro­šlo­sti? Mi­slim na one ra­to­ve ko­je na­ši pre­ci vo­di­še s oru­đem i oruž­jem u ru­ka­ma, za­vi­sno od vre­me­na biv­stvo­va­nja.
Žu­stra po­le­mi­ka na in­ter­net por­ta­li­ma po­ve­de mo­ju mi­sao do shva­ta­nja da je u je­ku bru­tal­no je­zič­ko ra­to­va­nje ili­ti bo­to­va­nje. Iako in­ter­net rat­ni­ci, me­đu ko­ji­ma sam i ja, ne­ri­jet­ko za­stu­pa­ju vr­stu je­zi­ka ko­jim go­vo­re, ra­to­va­nje ko­je oslo­vih je­zič­kim, a na­zvah bo­to­va­njem je bru­ta­lan rat bez fi­zič­kog kon­tak­ta. U pro­šlo­sti bi ovaj isti rat već ,,sju­tra'' po­ve­li oru­đem i oruž­jem, u na­di da će po­bjed­nik iz­dej­stvo­va­ti pri­mir­je, po­vi­no­va­njem onih ko­ji iz­gu­bi­še bit­ku.
Pri­mi­je­tih ka­ko drč­no in­ter­net rat­ni­ci su­prot­sta­vlje­nih ta­bo­ra jed­ni dru­ge pe­žo­ra­tiv­no na­zi­va­ju bo­to­vi­ma. Pa kao da se pri­li­kom iz­go­vo­ra te, za obje stra­ne uvre­dlji­ve ri­je­či, is­pa­lju­je ki­ša me­ta­ka ko­ji sa so­bom no­se po­bje­du. Da­doh se i ja, la­ik, u ana­li­zu poj­mo­va bot i bo­to­va­nje. Pre­po­znah nji­ho­vu po­zi­tiv­nu i ne­ga­tiv­nu stra­nu, no i sam ne zna­doh ko­joj stra­ni da se pri­klo­nim. Zar je uvre­da rat­ni­ka u ra­tu na­zva­ti rat­ni­kom?
Unu­tra­šnje pri­li­ke od­u­vi­jek su bi­le zna­ča­jan fak­tor u jav­noj po­li­ti­ci dr­ža­ve. Od unu­tra­šnjih pri­li­ka i vo­de­će ide­je za­vi­si­lo je da li će se dr­ža­va po­ko­ri­ti ili će rat vo­di­ti. Ni­je­su sa­mo voj­ske dva na­ro­da ne­pri­ja­telj­ski ta­bo­ri. Unu­tra­šnje pri­li­ke pred­sta­vlja­ju od­nos za­va­đe­nih vla­da­ra u bor­bi za pre­vlast. Du­žnost vla­da­ra svih po­kra­ji­na u jed­noj dr­ža­vi je da se po­vi­nu­ju vo­lji vr­hov­nog vla­da­ra. Za­to je vr­hov­ni vla­dar, moć­nom voj­skom ko­ju je imao uz se­be, uspi­je­vao da kon­tro­li­še moć vla­da­ra svo­jih po­kra­ji­na. Sli­je­pi rat­ni­ci i sled­be­ni­ci svo­jih vla­da­ra su, na po­ziv, bes­po­go­vor­no di­za­li svo­je ma­če­ve i ukr­šta­li ih sa svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma, pro­si­pa­ju­ći vla­sti­tu krv za­rad vr­hov­ne vla­sti svo­jih vla­da­ra. On­da shva­tih ka­ko sli­je­pe rat­ni­ke, oprav­da­no, pe­žo­ra­tiv­no mo­že­mo na­zva­ti bo­to­vi­ma. No, ka­da se pod ko­man­dom vr­hov­nog vla­da­ra, u bor­bi pro­tiv osva­jač­ke im­pe­ri­je ne­pri­ja­telj­skog na­ro­da, uje­di­ni voj­ska pod ko­man­dom vla­da­ra po­kra­ji­na, on­da do­la­zi do ve­li­kog ra­ta za mir. Ve­ći­na rat­ni­ka pro­gle­da i spo­zna svr­hu svo­je bor­be, dok ne­ki i po­red oči­ju osta­ji sli­je­pi, ali ih uje­di­nje­na bor­ba za slo­bo­du ne či­ni bo­to­vi­ma u pe­žo­ra­tiv­nom smi­slu.
Iz da­le­ke pro­šlo­sti vra­ćam se u sko­ri­ju pro­šlost i u sa­da­šnjost. Mno­ge su po­kra­ji­ne, vo­de­ći sli­je­pe sa­vre­me­ne ra­to­ve, zbog ne­mo­ći da pre­u­zmu vr­hov­nu vlast, sti­ca­le sa­mo­stal­nost i na ta­kav na­čin gu­bi­le svo­ju stvar­nu moć. A moć i sna­ga jed­ne dr­ža­ve ogle­da­la se u nje­noj voj­sci. Svo­de­ći svo­ju sna­gu na mi­ni­mum, vla­da­ri po­kra­ji­ne se već na po­čet­ku od­ri­ču svo­je, tek ste­če­ne sa­mo­stal­no­sti i na­sto­je se pri­po­ji­ti ne­kom voj­nom sa­ve­zu, u na­di da će ha­ra­čem sa­ču­va­ti svo­ju vlast.
Mo­der­ni­za­ci­jom dru­štva do­la­zi do sve­op­šteg pri­zna­va­nja od­re­đe­nih pra­va i slo­bo­da. Po­ja­vom osnov­nog po­li­tič­kog pra­va, da bi­ra­mo i bu­de­mo bi­ra­ni, ja­vlja se po­zi­tiv­ni i ne­ga­tiv­ni po­jam de­mo­kra­ti­je. Sto­ga mo­že­mo re­ći da ko­li­ko je de­mo­kra­ti­ja do­bra to­li­ko je i lo­ša. Jer, ka­ko pi­sac re­če, do­đe i ono vri­je­me kad pa­me­tan za­ću­ti, a bu­da­la pro­go­vo­ri.
Li­de­ri svo­je ide­je i na­mje­re od­re­di­še kao sto­žer oku­plja­nja isto­mi­šlje­ni­ka. De­mo­kra­ti­ja stvo­ri vi­še­stra­nač­je, a li­de­ri osno­va­še par­ti­je i da­do­še im ime­na. Ide­ja pro­tiv ide­je, par­ti­je pro­tiv par­ti­ja, na­rod pro­tiv svog na­ro­da, bot pro­tiv bo­ta i na­stu­pi bo­to­va­nje ra­di sti­ca­nja vla­sti. S ob­zi­rom na to da se par­če ze­mlje na pla­ne­ti to­li­ko ras­par­ča­lo, a nje­go­va moć po­sta­de ma­nja od ma­ko­vog zr­na, osta­de nam je­di­ni iz­bor da sli­je­di­mo ide­je svo­jih li­de­ra i stu­pi­mo u bo­to­va­nje do po­sled­njeg, zbog po­sled­njeg. I sve ta­ko dok, ka­ko le­gen­da ka­že, ne sta­ne­mo svi pod jed­no sta­blo kru­ške.
I ne, ne mo­že­mo se od­re­ći pro­šlo­sti. Za­to svi bo­to­vi vi­še­stra­nač­ja, uje­di­ni­mo se u bor­bi pro­tiv iskon­skih ne­pri­ja­te­lja na­še ze­mlje i na­šeg na­ro­da.