Pi­še: Ivan Mi­lo­še­vić


U sjen­ci ak­tu­el­nog pro­te­sta maj­ki s tro­je i vi­še dje­ce zbog sma­nje­nja na­kna­da, la­kr­di­je od mon­ti­ra­nih dr­žav­nih i osta­lih uda­ra, ne­pri­stoj­nog iš­če­ki­va­nja i drh­ta­nja pred NA­TO šal­te­rom, u ov­da­šnjim su­do­vi­ma se vo­di pro­ces u ko­jem se kao na tac­ni iz­la­že su­šti­na ak­tu­el­nog re­ži­ma. Na­i­me, u Uprav­nom su­du vo­di se spor oko od­lu­ke MUP-a da za­bra­ni rad Rav­no­gor­skog po­kre­ta, a mo­ti­vi ko­je de­žur­ni ču­va­ri ide­o­lo­ške cr­no­gor­ske či­sto­te na­vo­de tim po­vo­dom do­stoj­ni su nji­ho­vih ko­mu­ni­stič­kih pre­da­ka iz 1945. go­di­ne. U ne­kim sta­vo­vi­ma ih čak i pre­va­zi­la­ze, jer pri­je se­dam­de­se­tak go­di­na ko­man­dan­ti­ma OZNE pri­pad­ni­ci Ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni nije­su bi­li pri­jet­nja po ne­za­vi­snost dr­ža­ve, ali se­dam de­ce­ni­ja ka­sni­je nji­ho­vim ide­o­lo­škim po­tom­ci­ma je­su. Da to ne pi­še u zva­nič­nim do­ku­men­ti­ma MUP-a, čo­vjek bi mi­slio da se ra­di o ne­koj pr­vo­a­pril­skoj ša­li, sa­ti­ri ili vi­cu.
MUP na­vo­di da sva­ka pri­ča o JVuO vri­je­đa jav­ni mo­ral, kr­ši Ustav, jer za­go­va­ra ide­o­lo­gi­ju ko­ja je su­prot­na vr­hov­nom prav­nom ak­tu su­ve­re­ne dr­ža­ve, ali i za­go­va­ra na­vod­no ri­gid­no dru­štve­no ure­đe­nje (par­la­men­tar­nu mo­na­r­hi­ju) o ko­joj je, pre­ma nji­ho­vim ri­je­či­ma, isto­ri­ja već da­la svoj sud i po­ko­pa­la je u ana­le pro­pa­lih dru­štve­nih ure­đe­nja. Ta­kvu ide­o­lo­šku smje­šu te­ško bi mo­gli da pro­gu­ta­ju Kar­delj, Stam­bo­lić i osta­li ko­mu­ni­stič­ki gu­rui, ali nji­ho­vi na­sled­ni­ci iz cr­no­gor­skog MUP-a ne sa­mo da to mo­gu, već ta­kvu sli­ku o srp­skom ne­sreć­nom gra­đan­skom ra­tu pro­mo­vi­šu kao vr­hun­sku isti­nu ko­ja ne smi­je da se do­vo­di u pi­ta­nje. I ne sa­mo to, već one ko­ji tu ne­što sum­nja­ju pro­gla­ša­va­ju dr­žav­nim ne­pri­ja­te­lji­ma! I to u dru­goj de­ce­ni­ji 21. vi­je­ka i sko­ro tri­de­set go­di­na na­kon pa­da Ber­lin­skog zi­da. Oči­gled­no je da po nji­ma Ber­lin­ski zid ni­je pao i da je to­čak isto­ri­je stao ne­gdje oko 1945., a i da­lje se vr­ti ne­gdje oko tog da­tu­ma. Po­što i vrap­ci zna­ju da je Ber­lin odav­no ostao bez le­gen­dar­nog zi­da i da su Njem­ci, ali i osta­li svi­jet odav­no pre­le­ža­li ko­mu­ni­stič­ku gro­zni­cu, ide­o­lo­ške ma­tri­ce ov­da­šnje vla­sti po­ka­zu­ju da je taj zid i da­lje u nji­ho­voj du­ši i da je mo­žda da­nas ja­či ne­go što je to bio ka­da je po­sto­jao u stvar­nom svi­je­tu.
Po­me­nu­ti raz­lo­zi kri­stal­no de­fi­ni­šu po­li­tič­ke, ide­o­lo­ške i du­hov­ne ak­si­o­me ov­da­šnjeg re­ži­ma. A to su, iz­me­đu osta­lih, vje­ra u ve­li­kog vo­đu, ne­po­ko­le­blji­va oda­nost nje­go­vim vi­zi­o­nar­skim sa­zna­nji­ma, pri­mi­tiv­no ido­lo­po­klon­stvo, re­vo­lu­ci­o­nar­na tak­ti­ka po ko­joj je vlast sve­ti­nja nad sve­ti­nja­ma ko­ju tre­ba bra­ni­ti po sva­ku ci­je­nu, bo­go­bor­stvo i od­su­stvo sva­ke sum­nje u is­prav­nost ono­ga šta se ra­di i ka­že. Ma­lo pa­žlji­vi­ji ana­li­ti­ča­ri sve te oso­bi­ne pre­po­zna­će kod da­na­šnjih vla­sto­dr­ža­ca, ali one su u da­na­šnjoj po­li­ti­ci, eko­no­mi­ji i kul­tu­ri, pri­kri­ve­ni to­bo­žnjim evro­pej­stvom, mo­der­no­šću, avan­gar­dom, „ar­ma­ni“ odi­je­li­ma i švaj­car­skim sa­to­vi­ma. Me­đu­tim, iza sve­ga to­ga kri­ju se par­tij­ski voj­ni­ci ko­ji­ma je naj­va­žni­je da bu­du bli­zu vo­đe i da na vri­je­me shva­te nje­go­ve na­red­be i iz­vr­še ih i pri­je ne­go što ih je on iz­re­kao. Ti­pič­no za ko­mu­ni­stič­ku vla­ste­lu!
Smi­je­šno je da se da­na­šnji pre­o­bu­če­ni ko­mu­ni­sti ver­bal­no ku­nu u ka­pi­ta­li­zam, pri­vat­nu svo­ji­nu i de­mo­kra­ti­ju, a u stvar­no­sti pri­mje­nju­ju ri­gid­ne ko­mu­ni­stič­ke me­to­de op­sta­ja­nja na vla­sti. Oni čak ka­žu i da su se po­mi­ri­li s bra­ćom ko­ja su u ne­sreć­nom gra­đan­skom ra­tu bi­la na dru­goj stra­ni, ali sva­ke go­di­ne ih op­tu­žu­ju da su bi­li fa­ši­sti i one po­ko­pa­ne u Slo­ve­ni­ji još du­blje za­ko­pa­va­ju, ka­ko ne bi ne­kim ču­dom vas­kr­sli i za­tra­ži­li da bu­du dio cr­no­gor­skog dru­štve­nog i osta­log ži­vo­ta.
Šta či­ni­ti sa ova­kvim ko­mu­ni­stič­kim vla­sti­ma ko­ji­ma na pa­met ne pa­da da pro­mi­je­ne svo­ju ide­o­lo­gi­ju? Na­ža­lost, ma­lo šta. Dok su oni na vla­sti i da­lje će ra­di­ti što i do­sad i na­sta­vi­će da na svo­ju bra­ću s dru­ge stra­ne gle­da­ju kao na za­kle­te du­šma­ne i ne­pri­ja­te­lje nji­ho­ve bo­gom­da­ne vla­sti. Oni ne že­le da ra­zu­mi­ju da je za stvar­no po­mi­re­nje po­treb­no dvo­je i da i je­dan i dru­gi u po­mi­re­nje mo­ra­ju da po­đu kao no­ve oso­be ko­je ima­ju du­ha i sa­vje­sti da gri­je­he po­tra­že u se­bi i da uje­di­nje­ni u nji­ma dru­go­me pru­že ru­ku. Za tre­nut­ne ri­ba­re i ko­lo­vo­đe na­ših du­ša ta­kvo po­mi­re­nje su špan­ska se­la i du­hov­ni hi­je­ro­gli­fi, pa zbog to­ga u dru­goj de­ce­ni­ji 21. vi­je­ka po­ku­šaj gru­pe lju­di da re­gi­stru­je Rav­no­gor­ski po­kret do­ži­vlja­va­ju kao uda­rac na te­me­lje nji­ho­ve dr­ža­ve i nji­ho­vog mo­ra­la. Ne­gdje su i u pra­vu, jer iskre­no po­mi­re­nje i iskre­no raz­mi­šlja­nje o sve­mu ono­me što je za­go­va­ra­la JVuO, a i nji­ho­vi da­na­šnji po­što­va­o­ci, ru­ši ko­mu­ni­zam iz­nu­tra i od­la­že ga na sme­tli­šte isto­ri­je. Svje­sno ili ne­svje­sno, oni to zna­ju i bra­ne se ad­mi­ni­stra­tiv­nim i osta­lim za­bra­na­ma i ne raz­mi­šlja­ju­ći o to­me da ovaj na­rod i gra­đa­ne u 2017. go­di­ni i da­lje dr­že u vri­je­me 1945. i ne da­ju im da po­sta­nu dio mo­der­nog svi­je­ta. Do­sad im je to pro­la­zi­lo, ali valj­da i to­me mo­ra do­ći kraj, jer ovo je ipak 2017.!