Pi­še: Vo­ji­slav Bu­la­to­vić


„Bo­gom, bra­te, Ra­de ne­i­ma­re /osta­vi mi pro­zor na doj­ka­ma/ is­tu­ri mi mo­je bi­je­le doj­ke/ ka­da do­đe moj ne­ja­ki Jo­vo/ ka­da do­đe da po­do­ji doj­ke...
Osta­vi mi pro­zor na oči­ma/ da ja gle­dam ka bi­je­lu dvo­ru,/ kad će me­ni Jo­va do­no­si­ti/ i ka dvo­ru opet od­no­si­ti“.
Ova­ko je u na­rod­noj pje­smi („Zi­da­nje Ska­dra“) ri­je­šen po­sled­nji maj­čin za­htjev ka­da su se zle si­le uro­ti­le pro­tiv nje­nog ži­vo­ta i maj­čin­stva. Sve­vre­me­na po­ru­ka bi se mo­gla iz­ra­zi­ti sta­vom da se u kraj­njoj nu­ždi i sti­sci mo­ra ima­ti du­še za „pro­zo­re“ ko­je maj­čin­stvo tra­ži za po­tom­stvo o ko­je­mu bri­ne, na kra­ju, za do­bro­bit cje­lo­kup­nog ro­da.
To je po­en­ta i spor­nog za­ko­na oko ko­ga se ovih da­na da­no­noć­no pro­te­stu­je u Pod­go­ri­ci.
Opet smo neo­pre­zno ušli u kon­flikt sa moć­nom ze­malj­skom si­lom: maj­čin­stvom! Baš nam je to bi­lo „po­treb­no“ da se ne­u­god­no osje­ća­mo gle­da­ju­ći na ma­lim ekra­ni­ma ka­ko pri­zi­va­ju i „ne­bo i ze­mlju“ da ih vi­de i ra­zu­mi­ju... Na­še da­na­šnje maj­ke dio su mi­le­ni­jum­ske isto­ri­je stra­dal­ni­štva i he­ro­i­ke na­še že­ne. (Za­vi­ri­mo ma­lo u knji­gu dr Sa­še Bo­žo­vić „Te­bi mo­ja Do­lo­res“ – po­seb­no po­gla­vlje o Đi­ni Vr­bi­ci či­je ime no­si da­nas jed­na od dje­či­jih usta­no­va u Pod­go­ri­ci). Vo­li­mo da iz­go­vo­ri­mo: „Na­še la­vi­ce“ kad nam do­ne­su me­da­lje i pri­zna­nja. To je u re­du! Ali na­še „la­vi­ce“ su svu­da oko nas, ako ho­će­mo da vred­nu­je­mo nji­hov ra­zno­vr­stan uči­nak u na­šem dru­štvu. One su na rad­nom mje­stu gdje ih uda­ra­ju „vje­tro­vi“ ra­znih „bo­go­va“, gdje tre­ba spa­sa­va­ti naj­če­šće po­ro­di­cu, i čast, i do­sto­jan­stvo! One su i po­ni­že­ne i hva­lje­ne. One su u ško­la­ma i pred­škol­skim usta­no­va­ma, ne sa­mo kao rad­ni­ce, već i kao ne­vi­dlji­vi vi­lin­ski lik ko­ji po­kre­će onaj div­ni ži­vot­ni ko­vi­tlac na­do­la­ze­ćih na­ra­šta­ja. One su svu­da gdje se ču­je pr­va i naj­moć­ni­ja ri­ječ u svim je­zi­ci­ma: „ma­ma“, ko­ju sve be­be zna­ju da iz­go­vo­re.
Mno­gi otva­ra­ju „pro­zor“ pre­ma maj­ka­ma, umjet­ni­ci, naj­vi­še, jer je to uvi­jek ne­is­crp­na i in­spi­ra­tiv­na te­ma. Umjet­nič­ka isti­na je du­bo­ka, iskre­na i ne va­ra. Me­đu­tim, kad po­li­tič­ki „ne­i­ma­ri“ otvo­re svoj „pro­zor“ pre­ma maj­ka­ma mo­ti­va­ci­ja je mno­go pro­za­ič­ni­ja: iz da­tog dru­štve­nog mi­ljea iz­dva­ja se gru­pa­ci­ja ko­ja ima po­ten­ci­jal da „uz­dr­ma“ po­li­tič­ku sce­nu i na­tje­ra ak­te­re da se od­re­de pre­ma pro­ble­mi­ma ko­ji­ma je op­te­re­će­na ta dru­štve­no mno­go­znač­na gru­pa­ci­ja. (Zar svi mi ne­ma­mo je­dan kom­pleks osje­ća­nja pre­ma toj ulo­zi?!) Maj­ka je i naj­o­so­be­ni­ji pred­stav­nik jed­ne dru­štve­ne za­jed­ni­ce kao de­mo­graf­ske cje­li­ne bez či­je re­pro­duk­tiv­ne i vas­pit­ne ulo­ge ne­ma bu­duć­no­sti te za­jed­ni­ce. Da­nas, do­du­še, po­sto­je ja­ki mi­gra­ci­o­ni tren­do­vi na pla­ne­tar­nom ni­vou pa ne­ke raz­vi­je­ne ze­mlje mo­gu da se oslo­ne na „tu­đu krv“! Mi smo ma­la za­jed­ni­ca i du­žnost nam je da ne ga­si­mo „na­ša og­nji­šta“, pa zbog to­ga ne mo­že­mo da se oslo­ni­mo sa­mo na moć­ni ma­te­rin­ski na­gon ako ho­će­mo da se bri­ne­mo o pri­rod­noj re­pro­duk­ci­ji sta­nov­ni­štva. Ve­li­ke pa­tri­jar­hal­ne po­ro­dič­ne za­jed­ni­ce ima­le su dru­ga­či­je uslo­ve eg­zi­sten­ci­je i dru­ga­či­je vri­jed­no­sti re­pro­duk­ci­je i na­sle­đi­va­nja. Ako smo, za­hva­lju­ju­ći po­li­tič­kim bor­ba­ma, ta­ko na­pre­čac is­tu­ri­li maj­ke u pr­vi plan, uči­ni­mo ko­rak da­lje da se tra­ži od vla­da­ju­ćih struk­tu­ra da uvr­ste u li­stu pri­o­ri­te­ta (bar ko­li­ko NA­TO!) i de­mo­graf­sku stra­te­gi­ju. Ima­mo mno­go mi­ni­star­sta­va i di­rek­to­ra­ta, ali ni­ko ne vi­di (!) sta­nov­ni­štvo kao da se ra­di o jed­nom spon­ta­nom pri­rod­nom pro­ce­su. Is­pra­zni­li smo ve­li­ki dio ras­po­lo­ži­vog pro­sto­ra, do­bi­li vi­sok pro­ce­nat gra­đan­stva bez iz­vje­sne eg­zi­sten­ci­je pa dra­ma maj­ki i po­ro­di­ca mo­že da bu­de još ve­ća. Tran­zi­cij­skim po­li­ti­ča­ri­ma tre­ba re­ći: so­ci­ja­li­zam je bio „sen­zi­tiv­ni­ji“ po ovom pi­ta­nju! Dje­či­ji do­da­ci su bi­li zna­čaj­ni­ja stav­ka u bu­dže­ti­ma, a maj­ke sa dje­com bi­le su bo­lje tre­ti­ra­ne. Dr­žav­na sta­ti­sti­ka mo­že bro­ja­ti ži­vo­ro­đe­ne i umr­le, mo­že cr­ta­ti tren­do­ve tog su­da­ra dvi­je si­le, ali dr­ža­va ne mo­že osta­ti in­di­fe­rent­na na te re­zul­ta­te kao ni na ge­o­graf­sku dis­per­zi­ju ovog pro­ce­sa.
Dje­ca kao iz­dr­ža­va­na gru­pa­ci­ja su bri­ga i po­ro­di­ce i za­jed­ni­ce (dr­ža­ve). Ona će od­ra­sti, i ako im se po­sre­ći, na­ći će svo­je mje­sto u dru­štve­noj po­dje­li ra­da i ste­ći od­re­đe­ni sta­tus. A maj­ke? One su tu kao svo­je­vr­sni de­mo­graf­ski po­gon ko­ji ra­di na na­gon­skoj, maj­čin­skoj, ener­gi­ji (per­pe­tu­um mo­bi­le) dok se ne amor­ti­zu­je. Dru­štvo tu kao da ne mo­že da se „tro­ši“, iako se taj „po­gon“ mo­ra uklju­či­ti i tro­ši­ti na „ru­le­tu“ tr­ži­šta ra­da ko­je ne­će da zna za onaj po­ro­dič­ni „mi­kro­ko­smos“. Tu već za­la­zi­mo u fa­mo­zno pod­ruč­je rod­ne rav­no­prav­no­sti ne­što kom­pli­ko­va­ni­je od pro­cen­ta uče­šća u po­li­tič­kim struk­tu­ra­ma.