Pi­še: Ni­ko­la Ca­maj


Iz­mi­šlja­nje ne­pri­ja­te­lja, čak uz sprem­nost pla­ća­nja vi­so­ke ci­je­ne za njih, od­li­ka je svih re­ži­ma, pa i po­je­di­na­ca, ko­ji po­što-po­to že­le da sa­ču­va­ju ste­če­ne po­zi­ci­je. Zna­či, to je od­li­ka svih to­ta­li­tar­nih re­ži­ma, ko­ji fik­tiv­nu de­mo­kra­ti­ju ko­ri­ste sa­mo za pri­kri­va­nje svo­je ne­de­kla­ri­sa­ne auto­kra­ti­je. No, sprem­nost da se se­bi na­ne­se bol, ili pri­vid ugo­že­no­sti, ka­ko bi se dru­gi op­tu­ži­li, u psi­ho­a­na­li­zi ima svo­je ime. Ka­da ta­kvi, sa ta­kvom di­jag­no­zom, do­đu na vlast, te­ško će ih na­rod ski­nu­ti sa gr­ba­če. Mi­slim da su gra­đa­ni Cr­ne Go­re upra­vo tu sre­ću ima­li ka­da su se te dav­ne 1990. go­di­ne od­lu­či­li da po­dr­že ta­da­šnje pu­či­ste, od­no­sno struk­tu­ru ko­ja i dan da­nas vla­da. Ne ula­ze­ći u nji­ho­ve „ve­li­ke bit­ke“ ka­ko bi do­šli i sa­ču­va­li vlast, ja ću pod­sje­ti­ti sa­mo na mr­vi­ce „te bor­be“, ko­je se, ipak, u ni­jan­sa­ma raz­li­ku­ju, u za­vi­sno­sti od to­ga ko je bio me­ta. U te mr­vi­ce na­bra­jam dav­nu 2006. go­di­nu, ka­da u Cr­noj Go­ri stra­da­še Al­ban­ci. Bo­šnja­ci su pred­nja­či­li u to­me jer ih je DPS-kle­tva su­sti­gla 1993. A pro­šle, 2016. go­di­ne, na red su do­šli i – Sr­bi.
Uz sim­pa­ti­je za sve stra­dal­ni­ke, ipak je­ste in­te­re­sant­no is­ta­ći da su op­tu­žbe slič­ne, ali stra­da­nja ni pri­bli­žno! Iako Ju­sti­ci­ja ima sve­za­ne oči, cr­no­gor­ske sud­ske vla­sti, a i po­li­ci­ja, iz­gle­da da se dr­že bož­je za­po­vi­je­sti „lju­bi bli­žnjeg svog“.
Ak­ci­ja „Or­lov let“ iz 2006. go­di­ne će osta­ti za­pam­će­na po bru­tal­nom od­no­su po­li­ci­je i sud­skih vla­sti pre­ma Al­ba­na­ci­ma, i to ne sa­mo pre­ma osum­nji­če­ni­ma, već i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma (kao i ak­ci­ja „Lim“ nad Bo­šnja­ci­ma 1993. go­di­ne). Na­kon bru­tal­nog pre­bi­ja­nja i pre­du­gog sud­skog pro­ce­sa, oni bi­va­ju osu­đe­ni na vi­še od 60 go­di­na ro­bi­je. 2016. go­di­ne, slič­na ne­dje­la se pre­pi­su­ju Sr­bi­ma, ali pre­ma nji­ma ni­ko ni­je spro­veo tor­tu­ru (zbog če­ga mi je, kao čo­vje­ku i gra­đa­ni­nu ve­o­ma dra­go), ni­ti su lju­di pri­tva­ra­ni, iz­u­zev na­vod­nih sa­rad­ni­ka, i jed­nog vo­za­ča. Šta­vi­še, sa­da­šnji su „pu­či­sti“ re­dom pro­gla­še­ni svje­do­ci­ma sa­rad­ni­ci­ma, i u mi­lo­sti su re­ži­ma, a ne kao oni iz 1993. i 2006. go­di­ne. No, ne že­le­ći da uma­njim ni­či­ju mu­ku, ne mo­gu a da ne upo­re­dim ova dva slu­ča­ja, či­ji je iz­gle­da je­di­ni za­jed­nič­ki ime­ni­telj – kon­spi­ra­ci­ja vla­sti za­rad po­li­tič­kih po­e­na, ali mo­ra­mo pri­zna­ti da su se ipak hu­ma­ni­je po­ni­je­li „pre­ma bli­žnjem svom“. Ili, pak, ovaj ne­dav­ni udar na dr­žav­ni in­te­gri­tet i su­ve­re­ni­tet ni­je bio to­li­ko ozbi­ljan ko­li­ko oni tvr­de, u što ja za­i­sta vje­ru­jem! A što bi se i da­lo za­klju­či­ti pre­ma Stan­ko­vi­će­vom sta­vu, da ne pri­vo­di glav­ne osum­nji­če­ne. Da je ma­kar pri­bli­žno ta­kav stav imao i te gru­be 2006. go­di­ne, ka­da je, ako se pri­sje­ti­mo, bio i po­stu­pa­ju­ći su­di­ja! Mo­žda je slu­čaj „Or­lov let“ eman­ci­po­vao cr­no­gor­ske sud­ske i po­li­cij­ske vla­sti, što bi nam bi­lo dra­go, no, u tom slu­ča­ju red bi bio da se Al­ban­ci­ma iz­vi­ne i na­dok­na­de šte­tu.
O „sli­je­poj cr­no­gor­skoj Ju­sti­ci­ji“, mo­glo bi se ras­pra­vlja­ti i ka­da je u pi­ta­nju od­nos pre­ma Ma­ro­vi­ću i si­nu, ko­ji su kri­vo­tvo­ri­li i dr­ža­vu ošte­ti­li (ili na­rod­ski re­če­no - opljač­ka­li, po­kra­li, iz­lu­pe­ža­li) za de­se­ti­ne mi­li­o­na eura (ako ne i sto­ti­ne), pa ipak še­ta­ju slo­bod­ni, ru­ga­ju se ov­da­šnjim vla­sti­ma, uži­va­ju u, za obič­ne gra­đa­ne ne­pojm­lji­vom luk­su­zu, dok isto­vre­me­no iz­vje­sni Đerđ Ca­maj (Đu­ro), zbog in­di­ci­ja ili pak tvrd­nji da su sa nje­go­vog mo­bil­nog te­le­fo­na na­vod­no po­sla­te sms po­ru­ke, im­pli­ci­ra nje­go­vu umi­je­ša­nost u ne­do­zvo­lje­ne rad­nje, te zbog to­ga ča­mi u za­tvo­ru već mje­se­ci­ma, bez pra­va da se bra­ni sa slo­bo­de. Ta­ko­đe, o du­plim stan­dar­di­ma cr­no­gor­ske Ju­sti­ci­je se mo­že na­ga­đa­ti i po­vo­dom sud­ske od­lu­ke ko­jom se gra­do­na­čel­nik Pla­va i nje­go­vi sa­rad­ni­ci, zbog to­ga što su, ka­ko sto­ji u obra­zlo­že­nju, ošte­ti­li dr­ža­vu za ne­kih 12 hi­lja­da eura (iako pa­pi­ri po­tvr­đu­ju sa­mo 2.100 eura), osu­đu­ju na 30 mje­se­ci za­tvo­ra (12+10+8). Ako i ovaj slu­čaj upo­re­di­mo sa slič­nim slu­ča­je­vi­ma, ka­da su op­tu­ži­va­ni pred­sjed­ni­ci dru­gih op­šti­na, ne­će bi­ti te­ško iz­ve­sti za­klju­čak da se ra­di o pro­go­nu, slič­no onom sa po­čet­ka ovog tek­sta. Do­du­še, sa bla­žim po­slje­di­ca­ma, ali sa istim ci­ljem: di­sci­pli­no­va­nje ne­po­slu­šnih, kon­spi­ra­ci­ja ra­di odr­ža­va­nja na vla­sti, ne­u­tra­li­sa­njem svih mo­gu­ćih ri­va­la, a isto­vre­me­no, pri­do­bi­ja­nje sim­pa­ti­ja Za­pa­da! Jer, da je za­i­sta ri­ječ o bri­zi pre­ma dr­žav­noj imo­vi­ni, on­da bi se ne­ko mo­rao po­za­ba­vi­ti i „pro­da­jom“ di­je­la dvo­ri­šta zgra­de u vla­sni­štvu Glav­nog gra­da, za šta sam u vi­še na­vra­ta di­gao glas, kao od­bor­nik u Skup­šti­ni GO Tu­zi. Za­tim, pre­ma na­vo­di­ma me­di­ja, Mu­go­ša je ošte­tio bu­džet Glav­nog gra­da za 1.500.000 eura, oslo­ba­đa­ju­ći kom­pa­ni­ju Če­le­bić ko­mu­na­li­ja, na isti na­čin kao Šah­ma­no­vić, ali u sko­ro sto­stru­ko ve­ćem iz­no­su. A po­sle­di­ce?
No, i po­red mno­gih dru­gih slič­nih či­nje­ni­ca, osta­lo je za­i­sta ma­lo pro­sto­ra da ka­že­mo da smo mi Al­ban­ci (vr­lo vje­ro­vat­no i Bo­šnja­ci) ne­za­do­volj­ni. Ka­žem ma­lo pro­sto­ra, jer, eto, ima­mo pot­pred­sjed­ni­ka Skup­šti­ne, mi­ni­stre u Vla­di, po­moć­ni­ke mi­ni­sta­ra, sve je­dan do dru­gog, mno­ge di­rek­to­re na ra­znim mje­sti­ma, i to je to. Tu se za­vr­ša­va sva pri­ča i sav uti­caj, ba­rem Al­ba­na­ca u Cr­noj Go­ri. Fo­te­lje su već za­gri­ja­ne, a go­spo­da su već za­bo­ra­vi­li zbog če­ga su tu za­sje­li, ko­ga pred­sta­vlja­ju, ko ih je i za­što po­slao. Po­put one pri­če o ve­zi­ru i slo­nu: - U jed­nom gra­du je je­dan ve­zir umje­sto ko­nja dr­žao slo­na. Slon je sve po gra­du po­lo­mio i na­či­nio ogrom­nu šte­tu sta­nov­ni­ci­ma. Jed­nog da­na se gra­đa­ni oku­pi­še i od­re­di­še čo­vje­ka da po­đe do ve­zi­ra i da ga za­mo­li da se ota­ra­si slo­na. I ta­ko bi. Ode čo­vjek – pred­stav­nik gra­đa­na, ve­zir ga do­bro do­če­ka, pri­pre­mi čak i po­klo­ne, a na pi­ta­nje što ga je do­ve­lo u nje­go­ve dvo­re, pred­stav­nik gra­đa­na mu od­go­vo­ri: „Ve­zi­re dra­gi, da znaš da si nam usre­ćio dje­cu sa tim slo­nom, pa sam do­šao, u ime gra­đa­na da te za­mo­lim, ako bi mo­gao do­ni­je­ti još jed­nog“!
I tu je kraj svih pri­ča! Iako ima to­ga još, pa­met­no­me do­sta!