Pi­še : Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Kao što se i oče­ki­va­lo, ka­di­je Ustav­nog su­da od­lu­či­le su da od­red­be iz­mje­na i do­pu­na Za­ko­na o so­ci­jal­noj i dječ­joj za­šti­ti, ko­ji­ma su sma­nje­ne na­kna­de ko­ri­sni­ca­ma pra­va po osno­vu ro­đe­nja tro­je i vi­še dje­ce, ni­je­su u su­prot­no­sti s Usta­vom.
Još u do­ba ita­li­jan­ske re­ne­san­se, Ni­ko­la Ma­ki­ja­ve­li je učio da moć­ni od­re­đu­ju šta je pra­vo ili kri­vo- ta­ko je, da­kle, bi­lo, i osta­lo je ta­ko. U ha­o­tič­nom dru­štvu kao što je na­še, gdje po­sto­ji prav­na ano­mi­ja
(bez­vla­šće) ,,in­sti­tu­ci­je” si­ste­ma do­no­se od­lu­ke ko­je su u in­te­re­su go­spo­da­ra i nje­go­vih ,,eli­ta”, i ko­je su, bez sum­nje, do­bi­le pu­ni bla­go­slov stra­nih ga­zda. Sud je po­tvr­dio is­prav­nost vla­di­ne po­li­ti­ke – sa spa­se­njem si­ste­ma tre­ba po­če­ti od naj­si­ro­ma­šni­jih i naj­u­gro­že­ni­jih gra­đa­na i gra­đan­ki. I kre­nu­lo se od maj­ki – sma­nji­li su im mje­seč­na pri­ma­nja sa 336 na 264 eura i sa 192 na 144 eura. Da to ni­je ura­đe­no, do­šlo bi, ka­ko tvr­de u Vla­di, do ,,ko­lap­sa jav­nih fi­nan­si­ja”(!). To je, da­ka­ko , po­če­tak. Na uda­ru vla­di­nih ,,re­for­mi”, pla­ni­ra­nih va­ni u Bri­se­lu i Ber­li­nu, na­šla se si­ro­ti­nja- ,,ste­za­nje ka­i­ša” po­ga­đa is­klju­či­vo nju, dok se pljač­ka­ških ka­pi­ta­li­sta- bo­ga­ta­ša ne do­ti­če. Bo­gat­stvo ste­če­no kri­mi­na­lom, šver­com, ne­za­ko­ni­tim na­či­nom je za­šti­će­no, in­sti­tu­ci­je re­ži­ma ga­ran­tu­ju mu prav­nu si­gur­nost. Ta­ko ste­če­no bo­gat­stvo je do­ži­vot­no i mo­že bi­ti opo­re­zo­va­no ili pak od­u­ze­to sa­mo pro­mje­nom si­ste­ma- na­ci­o­na­li­za­ci­jom opljač­ka­nih dru­štve­nih i dr­žav­nih do­ba­ra.
Za ogrom­nu ve­ći­nu sta­nov­ni­ka u di­vljem, gang­ster­skom ka­pi­ta­li­zmu ži­vot je po­stao pat­nja. U no­vo­na­sta­lim dru­štve­nim od­no­si­ma naj­ve­će žr­tve su že­ne- mu­če­ni­ce. Svo­jim no­vim ga­zda­ma- no­voj ,,go­spo­di” su slu­ški­nje, pri­stav­ki­nje, mom­ki­nje - ne smi­ju re­ći ne­ću i ne mo­gu.
Neo­li­be­ral­ni ka­pi­ta­li­zam je ne sa­mo kraj­nje ne­hu­man si­stem već je i skroz- na­skroz ira­ci­o­na­lan. Zar za­i­sta ni­je kraj­nje ira­ci­o­nal­no da ovaj naš lu­pe­ški, tla­či­telj­ski re­žim tre­ba da spa­sa­va­ju baš oni ( si­ro­ti­nja) ko­ji su naj­vi­še iz­ra­blji­va­ni, tla­če­ni? To je bit­na či­nje­ni­ca ko­je mo­ra­ju bi­ti svje­sni svi obes­pra­vlje­ni, ži­vot­no ugro­že­ni, ne­slo­bod­ni, to jest naj­broj­ni­ji dio sta­nov­ni­štva Cr­ne Go­re. Va­kat je da po­dig­ne­mo gla­vu, da po­li­tič­kim pr­ko­som, ma­sov­nim, osmi­šlje­nim pro­te­sti­ma kre­ne­mo u ru­še­nje dik­ta­tu­re i da otvo­ri­mo pu­te­ve stvar­ne de­mo­kra­ti­je i slo­bo­de.
Ko­ri­sni­ce na­kna­da po osno­vu ro­đe­nja tro­je i vi­še dje­ce pro­te­sto­va­le su is­pred Skup­šti­ne sko­ro mje­sec da­na. Tri­de­se­tak že­na štraj­ko­va­lo je gla­đu 11 da­na. Po­tre­sne sce­ne ne­sreć­nih že­na ko­je su le­ža­njem na uli­ci pri­mo­ra­ne da gla­đu ostva­ru­ju pra­vo na svoj ži­vot i ži­vot svo­je dje­ce, naj­ve­ća su bru­ka i sra­mo­ta ovog kri­mi­na­li­zo­va­nog bez­du­šno- pljač­ka­škog re­ži­ma, ne­za­bi­lje­že­na u re­gi­o­nu, a i ši­re. Me­đu­tim, za vla­sto­dr­šce to je i nor­mal­no i mo­ral­no, dio je svako­dnev­nog ži­vo­ta, odav­no su iz­gu­bi­li spo­sob­nost da se za­cr­ve­ne- sti­da ne­ma­ju, obra­za ne­ma­ju i, što je naj­va­žni­je, ne­ma­ju raz­lo­ga da se pla­še gra­đa­na –po­da­ni­ka i raz­je­di­nje­ne opo­zi­ci­je, pred­vo­đe­ne ne­za­mjen­lji­vim li­de­ri­ma.
Pro­te­sti maj­ki tre­ba da pre­ra­stu u ši­ro­ki, op­šte­na­rod­ni eman­ci­pa­tor­ski po­kret, da bu­du nje­gov nu­kle­us i da u fo­ku­su svog po­li­tič­kog dje­lo­va­nja ima­ju pre­vas­hod­no so­ci­jal­na, kla­sna pi­ta­nja. Tre­ba im po­dr­ška svih: bor­be­ne opo­zi­ci­je, pra­vih ne­vla­di­nih or­ga­ni­za­ci­ja, struč­nih udru­že­nja, ča­snih po­je­di­na­ca, na­pa­će­nog, ali na­ža­lost, do­brim di­je­lom još uvi­jek upla­še­nog na­ro­da.
Go­spo­da­re­va dik­ta­tu­ra ni­ka­da ni­je bi­la ra­nji­vi­ja ne­go što je da­nas. Sta­nje u ze­mlji (so­ci­jal­no, eko­nom­sko, po­li­tič­ko) ni­ka­da ni­je bi­lo go­re. Ha­os. On, go­spo­dar, se po­vu­kao- vu­če kon­ce s mje­sta pred­sjed­ni­ka DPS-a. Mon­ti­ra­ni pro­ce­si, skan­da­li, afe­re, ši­re­nje mr­žnje pre­me Ru­si­ji i ru­skom na­ro­du, ve­li­ča­nje NA­TO-a, pre­kri­li su me­dij­ski pro­stor.
A i ta­mo gdje nas go­spo­dar vo­di i gu­ra na si­lu, sta­nje ni­je ka­kvo je bi­lo ni ka­kvim ga pri­ka­zu­ju re­žim­ski po­slu­šni­ci.
Po­me­ni­mo EU. Ona ni­je vi­še ono što je bi­la- ni­je ona­kva ka­kvom je opi­su­ju na­ši vr­li evro­fi­li. Evro­pa je na gra­ni­ci pu­ca­nja. Iz­me­đu osta­log, po­tre­sa­ju je eko­nom­ski i po­li­tič­ki iz­la­zak Ve­li­ke Bri­ta­ni­je, grč­ka du­žnič­ka kri­za, mo­ne­tar­na po­li­ti­ka, pad pro­duk­tiv­no­sti, na­pe­tost iz­me­đu EU i Ru­si­je, mi­grant­ska kri­za. Po­mi­nju se i po­dje­le me­đu čla­ni­ca­ma EU- na vo­de­će ze­mlje ko­je vu­ku na­pri­jed ,,ve­ćom br­zi­nom”, i one sla­bi­je ko­je ih sli­je­de. Gdje će­mo se mi na­ći ako i ka­da bu­de­mo pri­mlje­ni u EU, ni­je te­ško pret­po­sta­vi­ti.
Ni za no­vu ame­rič­ku ad­mi­ni­stra­ci­ju ni­smo vi­še ono što smo bi­li kra­jem de­ve­de­se­tih go­di­na.
Ovo, da­kle ni­je 1999. već 2017. go­di­na.