Pi­še: Milisav S. Popović


Takav smo narod, čekajući.
Modifikovani da konstantno budemo u neriješenom statusu. Život nam se završi, a da ne znamo ni da li smo početaka imali... bilo kakvog, osim rođenja. Previše ,,svetih ratova”, važnih bitaka... toliko puno pozajmljenih bitnosti ko­je ne­ma­ju smi­sla. Postadosmo lješnici u lomilicama grd­nih zabluda.
Napuš­tamo svijet sa grčem u neizlajanim vilicama. S nerazrađenom dušom što je sit­nu kilometražu prešla.
Ovdje i oni sa šezdeset godina čekaju da im mladost počne.
To dru­gi ne poznaju, dru­gi druge brige briguju... Ima naroda sa ma­lo vode i hrane, a onda i onih koji mnogo toga ima­du, ali im fali više svega. Mi, ovdje... mi smo drugačiji, kao pauza između stihova - kad se trag muzike naslućuje, ali ostaje nevidljiv ušima. Za hronike neće bi­ti šta da se kaže kada jednom odemo... iako smo imali glasa, iako smo umjeli svašt­a neš­to što dru­gi ni­su, i to na sijaset ljepših načina. Jedno, ipak, nismo znali - kako sru­ši­ti zidove što smo podigli u glavama.

* * *
Moriturismija (mo­ri­tu­rism) - bolni osjećaj da ćeš proći i nestati. Da su godine što su prohujale bile tako bitne, a doživljavao si ih kao generalnu probu pred neš­to što nije imalo premijeru... osjećaj o finalu, a da ni­si prošao kvalifikacije. Jer si se zagubio u čačkanju.
Postoje pitanja, koja treba ču­ti. Odgovori će ti ispričati kako si i kakav si...

1. Da li radiš ono što zbilja želiš?
2. Ži­vi li te život, ili ti ži­viš njega?
3. Koliko si sebi obećanja dao, a zaboravio?
4. Jesi li pronašao ono što si kanio?
5. Kad si se zaustavio?
6. Zaš­to si stao?
7. Imaš li nekog do koga ti je stalo?
8. Da li si dozvolio sebi da budeš dobro?
9. Jesi li strahove raz­bio?
10. Znaš li da nema reprize?
11. Znaš li da je sve za ljude?
12. Možeš li bolje?
13. Da li si stradao?
14. Zaš­to ni­si ustao?
15. Kad si ranjen, zaš­to se ni­si oporavio?
16. Pamtiš li dobre duše?
17. Zaboravljaš li zle?
18. Koliko si namjerno druge povređivao?
19. Da li si postao bolji čovjek?
20. Šta si sve očekivao?
21. I, šta se dogodilo?
22. Gdje je sve ono što si?
23. Da li si nevidljiv postao?

* * *

Šta nas je učinilo ovakvim? Nekoliko dr­skih kolaca što su se zabili kroz um, pa prošli kroz srce do tabana. Tako su nas klinovi zaustavili i za kamen zakovali. Zovu se: skiamahija - borba sa izmišljenim neprijateljima (rat sa sjenkama); okiolizam - užas zbog sopstvene nevažnosti i no­dus tol­lens - shvatanje da priča tvog života više ni tebi samom nema smisla.

Kad na ona pitanja gore odgovoriš, neš­to će iz tebe da se pomjeri... Biće to prvo krivljenje sidra. Za onog ko klinove odlomi stiže nagrada... Liberozis - istin­ski intimna že­lja da brineš manje i ne više o svemu; da stisak na dr­šci života makar zamalo opusti, da prestaneš da se osvrćeš nakon svakog načinjenog koraka... Že­lja da životu priđeš igrivije, da se isplešeš dok traje... da budeš u vazduhu, licem među slobodnim pti­ca­ma.

U suprotnom, zaspaćeš sa solju na usnama... sa gorko slanim imenom anemoia. Ona čudna nostalgija za vremenima koje nikad ni­si doživio, ni­ti imao.
Svi prerano odu, čak i ako su u godinama... odu jer ni­su razvili sabaizam. Obožavanje zvijezda kroz osjećaj da si dio svemira.

Ali ti nemoj. Hodaj i pleši sa živima i mrtvima... ima toliko kilometara koje treba preći dušom i očima. Prepun je svijet raznih početaka... bu­di stih, ne pauza... otpočni sebe - prva si stanica. Izađi iz statusa. Traj, sve do kraja trajanja.
(Autor je knji­žev­nik)