Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Po­če­lo je. Pre­mi­jer­ka Te­re­za Mej je pred­sjed­ni­ku Evrop­skog sa­vje­ta Do­nal­du Tu­sku pro­šle sri­je­de po­sla­la pi­smo na šest stra­ni­ca, u ko­jem ga oba­vje­šta­va da, u skla­du sa čla­nom 50 Ugo­vo­ra EU, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja zva­nič­no po­či­nje pro­ces svog iz­la­ska iz dru­štva u ko­je je (kad je bi­lo ma­nje i dru­ga­či­je se zva­lo: Evrop­ska eko­nom­ska za­jed­ni­ca) ušla pri­je 44 go­di­ne.
,,Već nam ne­do­sta­ja­te”, pro­ko­men­ta­ri­sao je polj­ski di­plo­ma­ta pri­ma­ju­ći ko­ver­tu od bri­tan­skog am­ba­sa­do­ra u Bri­se­lu, či­me je po­čeo je­dan ve­li­ki po­li­tič­ki raz­vod, či­ji je po­stu­pak oro­čen: za­vr­ši­će se tač­no 29. mar­ta 2019, spo­ra­zum­no, ili ne.
Za par­ni­cu je u stva­ri na ras­po­la­ga­nju sa­mo 15 mje­se­ci, jer do­ku­me­nat ko­ji iz njih tre­ba da pro­is­tek­ne mo­ra da bu­de ra­ti­fi­ko­van od pre­o­sta­lih 27 čla­ni­ca EU, za šta je neo­p­hod­no naj­ma­nje de­vet mje­se­ci. Vre­me­na je da­kle ma­lo, a pro­ble­ma ve­o­ma mno­go, pa se pred­sto­je­ći pre­go­vo­ri već ocje­nju­ju kao naj­kom­pli­ko­va­ni­ji od za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Pri to­me, ni­je ri­ječ sa­mo o Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji na­spram 27 čla­ni­ca EU: Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo (Ve­li­ke Bri­ta­ni­je i Sje­ver­ne Ir­ske) su­o­ča­va se i sa unu­tra­šnjim fron­to­vi­ma. Škot­ska, ko­ja je 23. ju­na pro­šle go­di­ne, na re­fe­ren­du­mu o breg­zi­tu ve­ćin­ski gla­sa­la za osta­nak, u svom par­la­men­tu je već usvo­ji­la za­htjev za no­vi re­fe­ren­dum o osa­mo­sta­lje­nju, u Sje­ver­noj Ir­skoj Šin Fejn ob­na­vlja svoj sta­ri za­htjev za uje­di­nje­nje dvi­je ir­ske dr­ža­ve, dok Vels zah­ti­je­va re­de­fi­ni­sa­nje svog ustav­nog po­lo­ža­ja.
U ono­me što pred­sto­ji, Bri­ta­ni­ja je u sla­bi­joj po­zi­ci­ji. Za­go­vor­ni­ci iz­la­ska obe­ća­li su bi­ra­či­ma da će, kad se oslo­bo­de ,,EU ste­ga”, po­te­ći med i mli­je­ko, ali re­al­no­sti su dru­ga­či­je. Raz­vod će na­i­me bi­ti skup, ma­da šte­tu u ovom mo­men­tu ni­je mo­gu­će iz­ra­ču­na­ti. Na gu­bit­ku je, na­rav­no, i dru­štvo iz ko­jeg iz­la­zi – jer Bri­ta­ni­ja je pe­ta eko­no­mi­ja svi­je­ta – ali ono će se, pre­ma svim in­di­ka­to­ri­ma, ne­ka­ko pre­sa­bra­ti (taj pro­ces je, ta­ko­đe pro­šle ne­dje­lje na sa­mi­tu u Ri­mu već za­po­čeo), dok će se Bri­tan­ci na kra­ju gor­ko ka­ja­ti.
,,To bi mo­gla da bu­de naj­ve­ća auto- sa­bo­ta­ža u isto­ri­ji”, kon­sta­to­vao je tim po­vo­dom ko­men­ta­tor uti­caj­nog ”Fo­rinj afer­sa”. Po­go­to­vo što je osta­tak EU ri­je­šen da na pri­mje­ru Bri­ta­ni­je po­ka­že da se na­pu­šta­nje nje­nih re­do­va ne is­pla­ti. Nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel, de fak­to li­der EU, svo­joj ko­le­gi­ni­ci iz Lon­do­na od­mah je sta­vi­la do zna­nja da ne­će bi­ti udo­vo­lje­no nje­nom za­htje­vu da se isto­vre­me­no sa pre­go­vo­ri­ma o iz­la­sku vo­de i oni ko­ji de­fi­ni­šu bu­du­će ve­ze.
Da­kle, pr­vo raz­vod, a on­da će­mo vi­dje­ti ka­ko će­mo se dru­ži­ti. To prak­tič­no zna­či da će EU u sle­de­će dvi­je go­di­ne bi­ti (pre)za­u­ze­ta pro­ce­som ko­ji će umno­go­me li­či­ti na de­li­kat­nu ope­ra­ci­ju raz­dva­ja­nja si­jam­skih bli­za­na­ca, s tim što hi­rur­zi to iz­vo­de pr­vi put. Pro­ces ula­ska u EU je na­i­me uta­ba­na sta­za, dok je iz­la­zak kao pu­to­va­nje kroz džun­glu ko­ju tre­ba kr­či­ti na sva­kom ko­ra­ku.
Go­lim okom se već vi­di šte­ta ko­ju će pre­tr­pje­ti Bri­ta­ni­ja. Po­li­tič­ki, osta­je i bez ono ma­lo uti­ca­ja u glo­bal­nim po­slo­vi­ma, ali i bez ulo­ge ko­ja joj je bi­la do­di­je­lje­na u ,,spe­ci­jal­nim od­no­si­ma” u tran­sa­tlant­skom sa­ve­zni­štvu sa Ame­ri­kom – ulo­ga mo­sta pre­ma kon­ti­nen­tal­noj Evro­pi.
Na­pu­šta­ju­ći za­jed­nič­ko tr­ži­šte, Lon­don se li­ša­va i mo­guć­no­sti da uti­če na nje­go­vo re­gu­li­sa­nje, a da se ne po­mi­nje od­su­stvo ina­če spo­sob­nih bri­tan­skih di­plo­ma­ta u for­mu­li­sa­nju spolj­ne po­li­ti­ke EU.
Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja da­kle re­de­fi­ni­še svo­je mje­sto u Evro­pi i svi­je­tu, ali to je u ovom mo­men­tu u dru­gom pla­nu, po­ti­snu­to od kon­kret­ni­jih i po ži­vo­te i Bri­ta­na­ca i Evro­plja­na bit­ni­jih pi­ta­nja. Je­dan od ar­gu­me­na­ta za iz­la­zak bi­la je že­lja da se ,,po­vra­ti su­ve­re­ni­tet” i kon­tro­la gra­ni­ca, ali ka­ko to, na pri­mjer, uči­ni­ti iz­me­đu dvi­je Ir­ske, gdje gra­nič­na li­ni­ja po­sta­je ,,tvr­da” umje­sto sa­da­šnje na­lik šen­gen­skoj?
Raz­log za breg­zit bio je i kon­tro­la mi­gra­na­ta, pa se za­to po­sta­vlja pi­ta­nje šta sa 2,8 mi­li­o­na dr­ža­vlja­na EU ko­ji su da­nas u Bri­ta­ni­ji – i oko mi­li­on Bri­ta­na­ca ko­ji su u EU. Pro­ble­mi ko­ji iz ovo­ga pro­is­ti­ču bi­će i u mno­go slu­ča­je­va ba­nal­ni, kao što je, re­ci­mo, pi­ta­nje ko će bra­ti ze­le­nu sa­la­tu sa bri­tan­skih nji­va? Do­sad su to uglav­nom ra­di­li se­zon­ci iz Ru­mu­ni­je, a si­gur­no je da Bri­tan­ci ni­su volj­ni da ih na tom sla­bo pla­će­nom po­slu za­mi­je­ne. Ni bri­tan­ske bol­ni­ce se ne­će la­ko sna­ći bez evrop­skih me­di­cin­skih se­sta­ra, a da ne po­mi­nje­mo polj­ske mo­le­re…
I ta­ko re­dom. Sva­ka­ko ni­je ne­va­žno ni što su mno­ge ve­li­ke ban­ke već na­pra­vi­le pla­no­ve za se­lid­bu iz Lon­do­na u ne­ku me­tro­po­lu EU, ka­ko bi oda­tle na­sta­vi­le svo­je evrop­ske i glo­bal­ne ope­ra­ci­je. Bri­ta­ni­ja u mo­men­tu iz­la­ska iz EU ne­će ima­ti ni­je­dan tr­go­vin­ski spo­ra­zum sa tre­ćim dr­ža­va­ma (ni­ti mo­že da ih skla­pa dok ne iza­đe) .
Sve to se do­du­še zna­lo i pri­je re­fe­ren­du­ma, ko­ji je za­ka­zan sa oče­ki­va­nji­ma da će pro­pa­sti, ali us­put­no ri­je­ši­ti je­dan unu­tra­šnji pro­blem vla­da­ju­će par­ti­je. Ra­ču­ni­ca se po­ka­za­la po­gre­šnom , pa za­to i ovo­ga pu­ta va­ži pra­vi­lo da po­sle gla­sa­nja ne­ma ka­ja­nja. Što je bi­lo, bi­lo je, a što će bi­ti- bi­će.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik ,,Po­li­ti­ke’’)