-Pi­še: Velj­ko Ra­čić

Iz­da­ja kao svo­je­vr­sni fe­no­men pra­ti čo­vje­ka kroz svu isto­ri­ju i ka­žu da ni­je mo­gu­će iz­da­ti ne­što što se ne vo­li, jer on­da i sa­ma iz­da­ja u svom me­ta­fi­zič­kom, ali i vred­no­snom smi­slu ne­ma iz­vor­ni zna­čaj.
Jed­no­stav­no, da bi se ne­što iz­da­lo to se mo­ra­lo vo­lje­ti ili ste mo­ra­li bi­ti dio pred­me­ta iz­da­je.
Iz­da­ja je od­stup­ni­štvo i pre­la­zak u su­prot­ni ta­bor od ne­če­ga vo­lje­nog, za­rad ne­ka­kvog re­al­nog, opi­plji­vog ili umi­šlje­nog in­te­re­sa.
Ni­je li iz­da­ja Go­spo­da Isu­sa Hri­sta od ne­sreć­nog Ju­de za ša­ku sre­br­nja­ka naj­bo­lji i naj­o­či­gled­ni­ji pri­mjer?
Ne­ko će re­ci da po­sto­je ma­le i ve­li­ke iz­da­je, s čim se skrom­no ne bih slo­žio, jer, ma ko­li­ka i ka­kva bi­la i na ko­ga god se i na šta god se od­no­si­la, iz­da­ja je, ipak, iz­da­ja.
Sje­ćam se ču­ve­nog ,,sal­to mor­ta­le’’ (gim­na­stič­kim žar­go­nom re­če­no) pre­o­bra­ža­ja No­va­ka Ki­li­bar­de, što je do da­na­šnjeg da­na osta­lo pred­met sprd­nje i pod­smi­je­ha i pri­mjer kla­sič­ne iz­da­je za­rad ko zna ka­kvih in­te­re­sa.
Oni lju­di ko­ji su ka­dri da uvi­jek pra­ve kom­pro­mi­se sa sop­stve­nom sa­vje­šću uvi­jek će kal­ku­li­sa­ti i s iz­da­jom, pro­sto će je spo­lja uljep­ša­va­ti i pred­sta­vlja­ti op­šte pri­hva­tlji­vom, dok njen ha­bi­tus za­ko­no­mjer­no mo­ra osta­ti ne­tak­nut.
Uvi­jek ih tre­ba pod­sje­ti­ti da je iz­da­ja ipak sa­mo iz­da­ja i da nje­ni ga­ba­ri­ti (ma­la ili ve­li­ka) ne­ma­ju ni­ka­kav su­štin­ski i ši­ri zna­čaj.
Iz­daj­nik je svo­je­vr­sna ljud­ska ne­sre­ća, mo­ral­na pro­pa­li­ca i ka­ri­ka­tu­ra, za­pra­vo pro­klet­nik osu­đen na ad­sko na­sle­đe.
U svje­tlu naj­no­vi­jih cr­no­gor­skih iz­da­ja, a ne zna čo­vjek od ko­je da poč­ne (te­ško ih je sve po­bro­ja­ti po­sled­njih dva­de­se­tak go­di­na) za­si­gur­no da, po­red one ko­jom je de fak­to pri­zna­ta la­žna ko­sov­ska ne­za­vi­snost), pre­var­no pri­sa­je­di­nje­nje Cr­ne Go­re NA­TO pak­tu pred­sta­vlja kru­nu ne­ča­snih i ne­mo­ral­nih rad­nji.
U nor­mal­nim i pra­ved­nim dr­ža­va­ma (što za­si­gur­no ni­je pro­vi­zo­ri­jum u ko­jem obi­ta­va­mo) ele­men­tar­no je pra­vo, i po ljud­skim i po Bož­jim za­ko­ni­ma, kon­sul­to­va­ti na­rod o ta­ko va­žnom pi­ta­nju, is­pi­ta­ti nje­go­vu stvar­nu vo­lju (vox po­pu­li vox dei) u po­šte­noj i otvo­re­noj po­li­tič­koj utak­mi­ci, pa na ba­zi to­ga, ka­kav god od­go­vor bio, do­no­si­ti od­lu­ke i da­va­ti ozbilj­ne od­go­vo­re.
Sva­ka od­lu­ka su­prot­na ovoj pro­ce­du­ri bi­će do­ve­de­na u pi­ta­nje ka­da se stva­ri i okol­no­sti pro­mi­je­ne, upra­vo na isti na­čin ka­ko je do­ne­se­na - bi­će i po­ni­šte­na!
Pod­sje­ti me je­dan pri­ja­telj da je što se ti­če iz­da­je, i to one pra­ve i ve­li­ke, pro­stor Sr­bi­je, ka­ko on ka­že, bez prem­ca, da to ta­mo naj­bo­lje ,,uspi­je­va’’, dok je za Cr­nu Go­ru ne­ka­ko ka­rak­te­ri­stič­na pre­va­ra, sit­na mut­na rad­nja sa neo­če­ki­va­nim obr­tom.
Mo­žda je i u pra­vu, ali ka­ko pro­tu­ma­či­ti do­bro­volj­no pre­pu­šta­nje sud­bi­ne svo­je ze­mlje i svo­je dje­ce ne­kom tu­đi­nu da ih ču­va umje­sto nas sa­mih? Ni­je li to škol­ski pri­mjer iz­da­je?
Uto­li­ko pri­je, jer se ov­dje ra­di o onim ,,ču­va­ri­ma’’ ko­ji su i kroz isto­ri­ju bi­li tra­di­ci­o­nal­ni ne­pri­ja­te­lji, osva­ja­či i po­ro­blji­va­či.
Zna se ka­ko je naš čo­vjek raz­go­va­rao s pret­hod­ni­ci­ma da­na­šnjih mo­der­nih NA­TO ,,ču­va­ra’’.
Zna se i da mu je ba­sta­lo uvi­jek da ta­ko raz­go­va­ra, pa kom opan­ci, a ko­me oboj­ci!
Ja­sno je i dje­te­tu da se jed­na od naj­ve­ćih iz­da­ja u isto­ri­ji Cr­ne Go­re po­ku­ša­va pred­sta­vi­ti kao ne­ka­kav uspjeh i vi­te­ško dje­lo, ula­zak u krug ra­zvi­je­nih, pa sled­stve­no to­me i što je naj­go­re ve­li­ki broj gra­đa­na to pri­hva­ta kao re­al­nu či­nje­ni­cu i na taj na­čin za­pra­vo po­ka­zu­je ko­li­ko su no­ve ge­ne­ra­ci­je me­ko­vra­ti­je i bes­kič­me­ni­je od svo­jih dje­do­va.
Po­ka­zu­je ko­li­ko su be­stid­no sprem­ne da ih tu­đa ru­ka i hra­ni i bra­ni i da čak i bu­du po­no­sni na to!?
Ko je mo­gao vje­ro­va­ti da će ta­ko po­sr­nu­ti i ni­sko pa­sti po­ko­lje­nje ,,za pje­snu stvo­re­no’’?
Uvi­jek se pi­ta­mo mo­že li ni­že, šta je sle­de­ći ko­rak?
Ovo­li­ki ni­vo ser­vil­no­sti stva­ra ne­la­go­du, čak i ne­pri­jat­nost kod da­na­šnjih oku­pa­to­ra, či­ni se da su ipak i oni oče­ki­va­li ne­što tvr­đi i ja­či ot­por.
Slo­ži­će­mo se da kroz svu svo­ju vi­te­šku isto­ri­ju ova ze­mlja, ne­kad zna­na i kao ,,gni­je­zdo ju­nač­ke slo­bo­de’’, ni­je ima­la ve­ćih iz­daj­ni­ka od onih ko­ji njo­me da­nas upra­vlja­ju i što je još go­re svo­ju be­stid­nu iz­da­ju po­ku­ša­va­ju ne­mu­što da pred­sta­ve kao uspjeh, pro­cvat i pre­po­rod?!
Gdje se iz­gu­bi­še etič­ki prin­ci­pi Cr­no­go­ra­ca, gdje is­pa­ri­še pri­mje­ri čoj­stva i ju­na­štva opi­sa­ni kod voj­vo­de Mar­ka, šta se zbi­lo sa pra­dje­dov­skim sa­blja­ma i Obi­li­ća me­da­lja­ma iz sta­rin­skih ku­ća da pod­sje­ća­ju na vi­te­zo­ve i ju­na­ke?
Ne­ma ni­če­ga vi­še, sve je pro­da­to što za okru­glim sto­lo­vi­ma, što na auk­ci­ja­ma, što u če­ti­ri oka, a što za ve­če­ru ko­je – ne­ma i ne­će je ni bi­ti.
,,Umr­la je sta­ra Cr­na Go­ra, ali još se mu­če Cr­no­gor­ci, po­mri­je­će i oni, no će pri­je nju mr­tvu obru­ka­ti’’, ka­že Ma­ti­ja, a do­da­je Ran­ko Jo­vo­vić: ,,U ovoj ze­mlji vi­še ne­ma ni­šta ljud­sko što se me­ne ti­če’’!
E, i me­ne isto!