- Autor: Dra­gan Bur­sać

Sni­mak dje­voj­či­ce iz Gra­dač­ca na Ju­tju­bu u ko­jem go­vo­ri ka­ko ju je osta­vio deč­ko po­ha­rao je re­gi­ju. Za­pra­vo, ci­je­li Bal­kan, pre­pun la­žnog mo­ra­la, li­ce­mjer­ja, sva­ko­vr­sne mi­zo­gi­ni­je, pr­vo se 15 da­na „zgra­ža­vao” u svo­jim mo­ra­li­stič­kim, a uvi­jek ma­lo­gra­đan­skim ko­men­ta­ri­ma nad dje­te­tom, a po­tom je u sa­dej­stvu me­di­ja dje­voj­či­cu pred­sta­vio i kao sa­mo­u­bi­cu. Na­i­me, ne­ka­ko je u no­vi­nar­skom svi­je­tu „za klik vi­še” „pro­cu­ri­la” in­for­ma­ci­ja da je di­je­te di­glo ru­ku na se­be. To, da­bo­me i na svu sre­ću, ni­je tač­no, ali ko­ga bri­ga za tač­nost i isti­ni­tost u da­na­šnjem svi­je­tu?
U svi­je­tu u ko­jem lju­di vje­ru­ju da ho­da­ju po rav­noj plo­či, da je Dar­vin pre­va­rant, da po­sto­je pi­ra­mi­de sta­re ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da go­di­na, i to kod nas u Bo­sni, u svi­je­tu gdje vak­ci­ne slu­že za „tro­va­nje” dje­ce...
I šta je je­dan ma­li i ne­vi­ni ljud­ski ži­vot u ti­je­lu dje­te­ta od 12 go­di­na za sve sil­ne ured­ni­ke, no­vi­na­re, vla­sni­ke me­di­ja, ko­ji od ta­sta­tu­re, pri­ho­da, ras­ho­da i ga­zde ne vi­de bi­je­le mač­ke? Ni­šta! Tek pu­ka sta­ti­sti­ka, broj i po­da­ci, ka­ko je to Sta­ljin jed­nom mon­stru­o­zno re­kao.
Po­seb­no za­ni­mlji­vi i per­verz­ni u či­ta­voj ovoj pri­či bi­li su in­ter­net­ski ko­men­ta­ri lo­kal­nih du­še­bri­žni­ka, ko­ji su di­je­te bu­kval­no ra­za­pe­li. Od „Ta­ko ti i tre­ba, ma­la glu­pa­či­ce!” do „Crk­ni, baš mi je dra­go!” Ne, ni­ko ni­je pret­po­sta­vio da je dje­voj­či­ca tek za­vr­šni ra­čun u jed­na­či­ni na­ka­rad­nog dru­štva i na­ka­rad­ni­jeg od­ra­sta­nja.
Oda­kle joj pra­vo da se po­ja­vi na Ju­tju­bu i pri­ča o ne­ka­kvom deč­ku, pi­ta se ka­sa­ba? Pa, di­je­te se ko­ri­sti istim onim pra­vom ko­jim smo se ko­ri­sti­li mi, upi­su­ju­ći se u lek­si­ko­ne, spo­me­na­re, sni­ma­ju­ći svo­je na­zal­ne gla­so­ve dok smo opo­na­ša­li Bre­nu, Čo­lu, Ne­du Ukra­den... Di­je­te se slu­ži, da­kle, istim me­ha­ni­zmi­ma kao i mi, vaj­ni ko­men­ta­to­ri, dok smo to ra­di­li po­sred­stvom na­ma do­stup­nih me­di­ja pri­je 20-30 go­di­na.
A šta je s opo­na­ša­njem star­le­ta i mod­nih blo­ger­ki, pi­ta­će za­je­dlji­vi pi­tac? Pa to je, se­lo mo­je mi­lo, dru­štve­na re­al­nost. Da li je 12-go­di­šnja dje­voj­či­ca kri­va što u svom užem i ši­rem okru­že­nju vi­di uspje­šne mo­de­le i obra­sce po­na­ša­nja u ova­kvim oso­ba­ma? Na­rav­no da ni­je! Ne­moj­te bi­ti li­ce­mjer­ni! Ko ho­će da mu di­je­te bu­de pro­fe­sor, uči­telj, prav­nik ili eko­no­mi­sta u ze­mlji u ko­joj se obra­zov­ni, zdrav­stve­ni, sud­ski i eko­nom­ski si­stem ras­pao?
Pa mi ima­mo eg­zo­dus mla­dih iz do­li­ne pla­ča na dnev­noj ba­zi. Dje­ca idu bez ško­le ili kao pri­u­če­ni me­di­ci­na­ri, tr­bu­hom za ge­ri­ja­trij­skim pe­le­na­ma za­pad­ne Evro­pe. A kad osta­nu ov­dje? Kad osta­nu ov­dje, vi­de „uspje­šne” ma­mi­ne i ta­ti­ne si­no­ve, ho­da­ju­će me­di­o­kri­te­te, za­šti­će­ne i od dru­štva i od za­ko­na. Vi­de že­sto­ke mom­ke i si­li­kon­ske dje­voj­ke ka­ko se ku­pa­ju u šam­panj­cu od br­zo ste­če­nih no­va­ca. Sa dru­ge stra­ne, vi­de svo­je ro­di­te­lje u du­žnič­kom rop­stvu, ko­ji su po­o­dav­no di­gli ru­ke od vas­pi­ta­nja, ka­ko ča­me u na­šoj otu­žnoj ze­mlji. Pa je la­ko spo­zna­ti, bez bi­lo ka­kve du­bin­ske ana­li­ze, za­što dje­voj­či­ca ko­ri­sti na­ra­tiv ri­ja­li­ti zvi­je­zde i star­le­te, za­što usred Gra­dač­ca pri­ča ekav­ski, za­što se ka­me­ri obra­ća kao naj­bo­ljoj dru­ga­ri­ci.
Kri­vi smo svi mi! Jer di­je­te je od­ra­slo na ri­ja­li­ti­ji­ma, plit­kim i is­pra­znim kli­po­vi­ma, za­ko­nu uli­ce, ma­ha­le i za­pu­šte­nom svi­je­tu po­vr­šno­sti. ONA sa svo­jih 12 go­di­na, o, vi, ću­do­red­ni, ni­je ni­ka­kav iz­u­ze­tak, ona je pra­vi­lo ko­je se uz­di­glo do ni­voa vi­dlji­vo­sti jed­nog so­ci­jal­nog in­ter­net-ka­na­la. Pa, umje­sto da se li­je­či pro­blem, čar­ši­je su je­zi­ci­ma i ta­sta­tu­ra­ma, ured­no sa­kri­ve­ne iza ni­ko­va, ga­si­le po­žar za­pa­lji­vim pro­sta­klu­ci­ma.
Ooo, to su i te ka­ko pre­po­zna­li me­di­ji! Da­na­šnji le­ši­na­ri i sku­plja­či pa­žnje na naj­ni­žim ljud­skim stra­sti­ma. Pre­su­da dje­te­tu bi­la je ta­ko umo­bol­no lo­gič­na i u žu­ti­lu no­vi­nar­ske sra­mo­te ne­iz­go­vo­re­na, a ona gla­si: „Di­je­te ta­kvo ži­vje­ti ne mo­že!”
Pa se sa­mo če­kao pr­vi ka­mi­čak, pr­va dez­in­for­ma­ci­ja, da ne­ko ob­ja­vi la­žnu vi­jest, pa je kre­nu­la opet, na­kon dvi­je sed­mi­ce, la­vi­na. Po­plav­ni ta­las o dje­voj­či­ci, zna­te, onoj s Ju­tjub snim­ka „Osta­vio me deč­ko”. Pa je ta­las no­šen emi­sa­ri­ma „no­vi­nar­stva” na­ra­stao u vi­du cu­na­mi­ja od po­ku­ša­ja sa­mo­u­bi­stva do sa­mo­u­bi­stva. Bez bi­lo ka­kvog pre­i­spi­ti­va­nja, pro­vje­re in­for­ma­ci­je, pro­fe­si­o­nal­ne eti­ke... I dža­ba vam da­nas ne­ko­li­ko da­na doc­kan pri­ča­ti ka­ko se dje­voj­či­ca ni­je po­ku­ša­la ubi­ti. Ka­ko je to laž, ne­i­sti­na! Ta ko se to­ga sje­ća? Ni­ko, osim vla­sni­ka me­di­ja i „do­brog da­na” za laj­ko­ve i kli­ka­nost.
Ali, to kao da ni­je do­volj­no u ovoj per­verz­noj ne­kro­fil­skoj igri. Jer tekst bez bo­le­snih ko­men­ta­ra i ni­je tekst. Pa se osta­vlja­ju ot­klju­ča­ni ko­men­ta­ri, osta­vlja se mo­guć­nost ko­je­ka­kvim bo­le­sni­ci­ma da jav­no po­ka­žu ra­dost i li­ko­va­nje nad iz­mi­šlje­nim po­ku­ša­jem ubi­stva dje­te­ta.
Dje­te­ta ko­je je pro­dukt nas, na­še sre­di­ne, na­šeg si­ste­ma vri­jed­no­sti. Pa za­to pri­je ne­go što poč­ne­te plju­va­ti po dje­voj­či­ci ko­ju je osta­vio deč­ko, a ima „sa­mo” 12 go­di­na i pri­je ne­go što poč­ne­te li­ko­va­ti nad la­žnom vi­je­šću o po­ku­ša­ju sa­mo­u­bi­stva po­gle­daj­te svo­je di­je­te, po­gle­daj­te di­je­te ne­kog va­šeg ro­đa­ka ili dra­ge oso­be. To su ista dje­ca i mo­že im se de­si­ti iden­tič­na stvar. Ne okre­ći­te gla­vu od pro­ble­ma!
A vul­gar­no ma­ha­la­nje ni­je dio rje­še­nja. Raz­go­va­raj­te sa svo­jom dje­com. Nji­ma tre­ba pa­žnja, a ne iz­go­vo­ri. In­for­mi­ši­te se, edu­kuj­te se ka­ko ugra­di­ti fil­te­re na dru­štve­ne mre­že, pro­vje­ri­te šta je fo­kus in­te­re­so­va­nja dje­te­ta, pa opet raz­go­va­raj­te. Jer, ta osnov­na ljud­ska po­tre­ba za raz­go­vo­rom iz­o­sta­la je. Kod dje­voj­či­ce iz Gra­dač­ca, ali i kod sto­ti­na hi­lja­da dje­ce u re­gi­o­nu. Ne­kad se ma­ni­fe­stu­je dra­stič­no vi­dlji­vo, a ne­kad pro­đe is­pod ra­da­ra.
I za­to pri­je one ču­ve­ne re­če­ni­ce „Ja sam u nje­nim go­di­na­ma to i to” obra­ti­te pa­žnju na svo­ju oko­li­nu. Si­gur­no ima to­li­ko to­ga što mo­že­te po­pra­vi­ti u svom, a po­tom i u ži­vo­tu naj­mla­đih. I ne hra­ni­te su­je­tu „umo­va­njem” u in­ter­net­skim ko­men­ta­ri­ma. Za­pra­vo, sa­mo hra­ni­te ga­zdu me­di­ja i ogla­ši­va­če. A, vla­sni­ci me­di­ja, ured­ni­ci i no­vi­na­ri u zdru­že­nom po­du­hva­tu ba­na­li­za­ci­je i uni­šta­va­nja dje­tinj­stva za­rad fik­tiv­nog pro­fi­ta, po­ku­šaj­te se ba­rem po­ne­kad po­gle­da­ti u ogle­da­lo.
Odav­no vi ne­ma­te ve­ze ni s no­vi­nar­stvom, ni s ljud­sko­šću. Obraz, čast, mo­ral i pro­fe­si­o­nal­na eti­ka oti­šli su od vas po­o­dav­no za ne­ko­li­ko kli­ko­va i laj­ko­va. To je sva isti­na na­še žur­na­li­sti­ke.
Ozbilj­ni me­di­ji se­bi ne smi­ju ni u lu­di­lu, ni u bu­ni­lu do­zvo­li­ti ova­kve ”gre­ške”. Zbog dje­ce, bu­duć­no­sti ove ze­mlje, ko­ju svoj­ski ore­mo glu­po­šću i pre­tva­ra­mo u ne­pri­ja­telj­sko tlo.
Dje­voj­či­ca s po­čet­ka pri­če, na svu sre­ću, ži­va je i ni­je po­ku­ša­la su­i­cid. Ali je dru­štvo s ve­li­kim bro­jem me­di­ja osta­vi­lo po nju traj­ne emo­tiv­ne po­sle­di­ce. Pre­sta­ni­mo! Pre­sta­ni­mo ubi­ja­ti na­šu dje­cu!
Al Ja­ze­e­ra