- Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Zna­te li šta je malj? Zna­te, ka­že­te. Vi­dje­li ste to ču­do ne­kad? Vi­dje­li, ve­li­te. A, je­ste li mo­žda bi­li za­bo­ra­vi­li na nje­ga? Sko­ro da je­ste, re­ko­ste. Ali, zna­te, ni­je sa­mo malj ona te­ška ma­ca od še­sna­est ki­la, malj mo­že bi­ti i si­tu­a­ci­ja, ži­vot... Da, ka­že­te – to je tač­no, i to nam ni­je ni­šta no­vo. Stal­no je ne­ki malj nad gla­vom. Ovi ko­ji dr­že vlast u Cr­noj Go­ri, dr­že malj nad gla­va­ma lju­di. Na­ro­dom se ne mo­že do­bro upra­vlja­ti bez do­brog ma­lja, to zna­ju u vla­sti. Kad čo­vje­ka uda­ri­te ma­ljem po gla­vi, po­sta­je mi­ran k`o bu­ba, kao ni­ko, ne­ko bi re­kao.
Evo, vi­di­te ka­ko je uma­lju­gan na­rod u Cr­noj Go­ri. Re­če­no je da čo­vjek mo­že iz­dr­ža­ti, što ne mo­že pa­šče. Evo sad je vid­no, korpus de­lik­ti – ka­ko je ko ma­lju­gan, ili ako je ne­kom ja­sni­je, ka­ko je ko ubi­jan u gla­vu, ili, mo­že da se ka­že, ka­ko je ko ubi­jan s gla­ve. To su ni­jan­se u me­to­di­ci, pe­da­go­gi­ji, teh­no­lo­gi­ji, pa­to­lo­gi­ji, teh­no­kra­ti­ji. Ali sve se svo­di na isto. Ko­lek­tiv­na lo­bo­to­mi­ja. Či­tav si­stem u Cr­noj Go­ri pre­tvo­rio se u ubi­ja­nje s gla­ve. Ko­lek­tiv­no ubi­ja­nje – ma­ljem u mo­žda­ni stub. Što bi se dr­žav­ni malj po­te­zao ra­di jed­no­ga, ta­mo ne­ko­ga po­je­din­ca? Ne­go, naj­ma­nje ra­di hi­lja­du i jed­no­ga. Pa sve jed­nim po­te­zom i jed­nim ma­ljem po gla­vi. Ni­je to za dr­žav­ni malj ni­šta stra­šno, ni­šta ne­po­sti­žno. Dr­ža­va mo­ra da ima ta­kav, vi­še­funk­ci­o­na­lan malj, tj. ka­ko ga ona na­zi­va taj­no – men­tal­ni mul­ti­kul­ti­va­tor. Me­ha­nič­ki malj, i malj na elek­tro­mag­net­ni po­gon. Mo­ra da ima ma­lje­ve ra­znih ka­li­ba­ra, ali i ta­kav je­dan ve­li­ki, ko­jim se mo­že cio na­rod jed­nim po­te­zom mlat­nu­ti po gla­vi. Bo­lja dr­ža­va ima i bo­lje ma­lje­ve. Ona bi­je svoj na­rod po gla­vi, na­rav­no – da se opa­me­ti. Gra­đan­ska lo­jal­nost tre­ba da uku­ca to se­bi u gla­vu, da je sva­ko u ovoj dr­ža­vi bi­jen u gla­vu, za nje­go­vo do­bro. Jer gla­va ljud­ska mo­že bi­ti i no­si­lac zlih mi­sli? Pa­met­na dr­žav­na vlast na to ra­ču­na, i mo­bi­li­še po­sma­tra­če mo­zga i du­ša, da se ne bi ka­kav lu­di vje­tar ne­gdje po­kre­nuo. Za­to je bo­lje sva­ko­ga, ili, sko­ro sva­ko­ga pre­ven­tiv­no tuc­nu­ti u gla­vu, da se ne bi u njoj uko­ti­lo zlo, zle mi­sli ili slo­bod­ne ide­je, ko­je se on­da te­ško su­zbi­ja­ju.
U ozbilj­noj dr­ža­vi, kao što je Cr­na Go­ra, či­ta­va voj­ska či­nov­ni­ka za­po­sle­na je da sva­ko­dnev­no ma­lju­ga na­rod po gla­vi – sve dok ne po­sta­ne mr­tav za­do­vo­ljan. Mi­ni­stri, pod­mi­ni­stri, pod­mi­ni­star­ke, ured­ni­ci, po­sla­ni­ci, spi­ke­ri, port­pa­ro­li, ma­li i vi­ši še­fo­vi tra­fi­ka i sve­pri­sut­nog dr­žav­nog tra­fi­kin­ga. Svi ima­ju po jed­nu vas­pit­nu ma­cu-pa­li­cu. Ma­cu-pa­li­cu umje­sto je­zi­ka i uma. Na­rav­no, nji­ma je pret­hod­no skro­jen mo­zak, što ma­com, što dr­žav­nim mul­ti­kul­ti­va­to­rom, ko­ji po­tre­bu­je teh­no­lo­gi­ja stva­ra­nja čo­vje­ka po mje­ri dr­ža­ve. Ko­ju je po­ja­šao, gvo­zde­nog sr­ca šef, va­se­ljen­ski stra­teg. (Iz­vi­ni­te na sli­ko­vi­to­sti).
Ozbilj­na dr­ža­va ni­šta ne pre­pu­šta slu­ča­ju. Po­seb­no slo­bod­ne i po­ten­ci­jal­no slo­bod­ne gla­ve tre­ba od­mah ma­lo ma­lji­ćem po tje­me­nu. Ma­lo za po­če­tak, da utvr­de sa­stav ko­sti i mo­žda­nu gu­sti­nu. Ako je ma­ljić ma­li, uzme se ve­ći. Jer po­ne­gdje ima ko­ja svo­je­gla­va gla­va. To jest no­si ne­ko lu­cid­no zlo (za dr­ža­vu i njen po­re­dak, za nje­nu me­di­o­kri­tet­sku sta­bil­nost). U dr­ža­vi, ko­ja mi­sli o svom mi­ru u ku­ći, o svom pro­spe­ri­te­tu, tre­ba uvi­jek da bu­de do­volj­no ma­lje­va. I onih ko­ji će s nji­ma da ra­de. Dr­ža­va bez ja­kog dr­žav­nog ma­lja je im­pro­vi­zo­ri­jum, ko­ji mo­gu da raz­de­ru neo­b­u­zda­ni avan­tu­ri­sti i eg­zi­bi­ci­o­ni­sti.
Za­što čo­vje­ka ma­le pa­me­ti i in­te­li­gen­ci­je u na­ro­du na­zi­va­ju – malj? „Ne zna ni­šta vi­še ne­go malj”, ka­že se. Pot­pu­no ze­znu­ta si­tu­a­ci­ja. On je malj, za­to što je uma­lju­gan. Mo­že bi­ti čo­vjek uma­lju­gan i pri­je ro­đe­nja, jer dok se, re­ci­mo, ma­lju­ga­ju ro­di­te­lji, ili bu­du­ći ro­di­te­lji, to se pre­no­si na dje­cu, i na bu­du­ću dje­cu. Za ne­ko­ga se ka­že da se ro­dio „umo­ran i ubi­jen u gla­vu”, da­kle uma­lju­gan je i pri­je ro­đe­nja. Po­sle­di­ce ma­lja i ma­lju­ge su ka­ta­stro­fal­ne. Malj je tup, a ko­li­ko je tup, to­li­ko je do­bar kao malj. Pre­đe­mo li na sim­bo­lič­ki ni­vo, stva­ri po­sta­ju ja­sni­je. Jer dr­žav­ni malj ima za za­da­tak da naj­pri­je ubi­je u lju­di­ma mi­sli. Gle­daš, re­klo bi se ci­je­la gla­va, a u njoj ubi­je­ne mi­sli... Gdje vi­di­te da je ta­ko, zna­di­te da je tu du­go ra­dio malj ko­ji stva­ra grd­ne po­da­ni­ke, na­ve­li­ko.
Ova ne­sret­na Cr­na Go­ra sma­lju­ga­la je svoj na­rod, ali ipak ni­je za­do­volj­na ko­nač­nim re­zul­ta­tom. Ima tu i ta­mo još po­ne­ko. Ima po­ne­ko ko­ji bi malj vla­sti okre­nuo pro­tiv vla­sto­dr­ža­ca? Bi­lo je to­ga u Cr­noj Go­ri, pa mo­žda ima i da­nas. Vlast se bo­ji da ima, pa iako mo­žda vi­še ne­ma. Za­to, da bi se pot­pu­no osi­gu­ra­la, unaj­mi­la je NA­TO malj. A NA­TO je ra­do po­su­dio svo­ju vi­še­na­mjesnsku ma­lju­gu cr­no­gor­skoj vla­sti, ne­ka oni ma­lju­ga­ju na­rod nje­go­vim ma­lje­vi­ma na mr­tvo ime. NA­TO-u je va­žno da nje­gov malj ra­di, pa ga do­da u ru­ke svo­jim ar­ga­ti­ma, da ma­lju­ga­ju na­rod k`o sto­ku. Kad svo­ji ubi­ja­ju svo­je, to je, s aspek­ta glo­ba­li­zma, je­dan pri­ro­dan pro­ces. Tu­pi, sko­ro sve­o­bu­hvat­ni malj je – ge­nij glo­ba­li­zma.
(Autor je knji­žev­nik)